Digitalno

Zvuči dovoljno učeno da se normalan čovek namršti. Ali, digit znači samo „prst“, „palac“ ili deset prstiju.

Kako ljudi – pa i oni koji su matematičari – oduvek imaju 2 X 5 = 10 prstiju na rukama, decimalni sistem je sasvim „prirodna pojava“. To jest, za svaki broj veći od deset treba smisliti samo jedan novi znak. Nije sigurno da li su ljudi na početku svoje istorije prvo pisali ili računali. Nekoliko recki na komadu kosti lako se mogu čitati kao broj, ali tri roga na istom mestu možda su pismo, poruka, a ne saldo jučerašnjeg lova.

Ideju da se, umesto „crtanja“ oznaka za brojeve uvede jednostavniji sistem u kom vrednost nekog znaka zavisi od njegovog položaja na „slici“, usavršena je nešto kasnije u Vavilonu. Ukratko, umesto „rimskog“ XXXIII piše se tri puta kraće „33“, gde poslednji u nizu znakova ima najmanju vrednost.

Takav način beleženja brojeva – i jednostavnog računanja – prosto je tražio oznaku za veličinu koje u nekom broju „nema“. Nule, dakle.

Nulu su, pre oko 2300 godina, „izmislili“ Indijci, koristeći znak nalik na tačku ili mali krug da u zapisu broja označe „prazno“ mesto. Do pre oko 1200 godina Arabljani su, koristeći isti simbol, sanskritsko ime za nulu, sunya („ništa“), zamenili svojom reči istog značenja, sifr. I tako dođosmo do „cifre“ i „arapskih“ (indijskih) brojeva.

Gotovo sasvim nezavisno od „čiste“ matematike razvijan je sistem praktičnog računa. Svima je oduvek bio potreban jednostavan način da znaju čega ima, čega nema na zalihama, ko je kome koliko dužan, koliko nešto vredi s obzirom na ovo ili ono. Ukratko, mnogo pre nego što su „matematičari“ smislili nulu, svaki računovođa ju je već upotrebljavao. Na računaljki, drvenom ramu s nekoliko „žica“ na kojima klize „dugmići“. Takve računaljke nekada su bile obavezan deo školskog pribora, ali ih i danas u svetu koristi neuporedivo veći broj ljudi od onih koji koriste kompjuter.

A reč kompjuter i znači baš to, računaljka… Pa još „digitalna“, tj. „na prste“…