Chatovanje

To bi trebalo da je čavrljanje, laki razgovor u familijarnom maniru, brzo govorenje na trivijalne teme, sada, u „globalnom elektronskom selu“ to je prepiska u realnom vremenu preko interneta, s porukama ne dužim od 64 znaka, bez gramatičkih pravila uz upotrebu znakova osmeha :-), (smajli, smeško), namigivanja ;-), plaženja :-P, uz naglaaaaaašavanje i umiljaaaavanje, uz lako psovanje i čestu upotrebu reči kreten, i imbecil, s osvrtom na bolove u intimnim delovima tela, uz pražnjenje seksualne frustracije i uz propagiranje promiskuiteta, kao u rečenici „Udarila neyebitza, bez upozorenja, mucki i na kvarno.“ Stariji će je opisati kao gubljenje vremena, a da je za mlađe čatovanje bekstvo od usamljenosti, čim ga stavljaju negde pre upoznavanja, druženja, muvanja i flertovanja. Izgleda da je to i oblik divlje književnosti, mada u tom humoru ima manje imaginacije, a više prostakluka. Ponekad su ti novi „grafiti“ previše maloletnički bezobzirna pobuna protiv vladajućih normi i tabua vezanih za pogrebne običaje, porodični život i integritet ličnosti. Administratori uzalud upozoravaju da vređanje ne dolazi u obzir, kao ni provokacije, ili grupno proganjanje nekog „forumaša“.

Chatovanje kao direktnije, površnije i brže potiskuje elektronsku poštu, koja istim sredstvima potiskuje epistolarnu komunikaciju. Od šezdesetih godina prošlog veka u nauci o medijima se govori o „kraju ere knjige“ (Makluan), pa se često čuju žalbe zbog siromaštva mašte učenika, njihove nedovoljne sposobnosti izražavanja i odsustva koncentracije. Mada je možda bolje da chatuju nego da četuju. U stvari, to je možda samo brbljanje u novom obliku. Kako piše Milovan Danojlić: „Čovek ne govori samo onda kad ima, već i kad nema šta da kaže. Brblja se na sedeljkama i po kafanama, na skupovima i sastancima, po novinama i po knjigama, na svakom koraku…“

Samo što njihovo e-brbljanje nije logorejično, kao naše nekadašnje, nego kratko, svedeno, šifrovano, sarkastično – i okrutno.