Ćao, ja sam premijer, a ovo je City

Sumnjam da ste poslednjih godina u svom životu mogli da osetite dosadu, ali ako vam je potrebna promena, pokušajte da napravite novi razmeštaj u svojoj dnevnoj sobi. Tamo se po pravilu u Srbiji nalazi TV aparat, pa ćete osim novog enterijera gotovo sigurno otkriti neki TV kanal koji ranije niste videli. Ja sam fasovao prijem TV Stankoma, za kojim sam dugo čeznuo.

Sada redovno mogu da gledam emisiju Moj minut, minijaturni Otvoreni studio, gde ko hoće može u jednom minutu televizijskog vremena da kaže bukvalno šta hoće. Jedino ograničenje je neumoljivi časovnik koji će vas prekinuti na kraju šezdesete sekunde. Građani su iskoristili priliku, pa pevaju, pozdravljaju, apeluju i što je najzanimljivije opanjkavaju koga žele. Genijalnost ove minijature je u njenom trajanju, jer sat postaje dramski element, u zemlji gde na medijima uglavnom vladaju široke, epske forme.

Uzorak građana je neverovatno šarolik, pa osim socijalne i individualne patologije možete pratiti zbunjenost čoveka u prostoru gotovo apsolutne slobode, makar ona trajala šezdeset sekundi.

Ukoliko želite nekoga da otkucate, a uz put i da zaradite pare, BK televizija je dala zaista inspirativnu ideju. U Sarajevu postoji telefon sa automatskom sekretaricom na kojem možete ostaviti poruku i otkriti informacije o Mladiću i Karadžiću. Znači, nešto kao fonto za drukanje, samo što postoji nagrada u kešu za prave informacije. Verujem da je mašina zatrpana izjavama očevidaca, samo nemam baš apsolutno poverenje u pravila ove nagradne igre. Recimo da druknem Radovana (upišem se međ’ Brankoviće), oni ga spakuju u Hag na Biljine palačinke i šah sa Slobom, a mene ko šiša. Prvo pare, a posle informacije, tako je bar u američkim filmovima.

Na Studiju B video sam prilog o pumpadžiji koji je uhvaćen u krađi. E, to je vest! Građani ga provalili kako u po bela dana razvrće aparat i štimuje brojač. Kažu da je baja svakoj mušteriji zakidao po dva litra, a dnevno ih je bilo stotinjak. Znači, brzom srpskom tablicom množenja dolazimo do pristojnog broja od šes’ iljada maraka (da izvini euro), plus platica. Zlikovac je ekspresno uhvaćen, druknut policiji i potom uhapšen. Nadam se da tokom suđenja neće pokušati da se brani od optužbi logikom jednog njegovog kolege koji me je uveravao da mi je zaista sipao šest i po litara u kantu od pet. Prvo, tako pokazuje brojilo, drugo, bilo leto pa se plastika na toploti proširila – radi materijal.

Ipak, vrhunac TV nedelje je miš u Centru „Sava“, koji je izmilio iz rupe da bi pozdravio delegaciju Svetske banke i ministra Đelića. Nakon neuspešne hajke koju je organizovalo obezbeđenje, glodarski protivnik globalizacije je očigledno odlučio da sačeka FEST, a ministar se mnogo naljutio. Mi smo siromašni ko crkveni miševi, a ne ko ovaj iz Centra „Sava“ što se baškari u hiljadama kvadrata i visi po koktelima ko da je načelnik Generalštaba. Miševi se kod nas osilili, petljaju se u ekonomiju, hteo je valjda i da ga snimaju za televiziju. Sada će Centar „Sava“ lepo da se izvini Svetskoj banci, a ja insisiram na tome da se integralni tekst izvinjenja javno publikuje i predoči narodu. Miš da se uvati i osudi ko jolpaz Davida Štrpca na bukagije i tešku robiju (kod Vuka Bojovića u zasebnom kavezu), jer je kočnica naše reforme i saradnje sa svetom.

Međutim, robije je na pravdi boga dopao glavni i ogovorni urednik NIN-a gospodin Nikšić. Po komandnoj odgovornosti, osuđen je zbog objavljivanja pisma jednog čitaoca. Nema Zakona o informisanju, ali avet cenzure i dalje kruži Srbijom. Primetio sam da je političare, gospodina Tijanića na tribini NUNS-a, ali i medije više uzbudio jedan neukusni tekst u „Nacionalu“, nego suštinski primer neslobode. Sukobljene frakcije u DOS-u, sada više zanimaju poslovne veze Alije Delimustafića (privatnika ovdašnjeg), policiju vezivanje pojaseva, a novine valjda služe da čitate ko se s kim švaleriše. Konačno, nakon gostovanja gospodina Đinđića na TV Pinku, nije daleko dan kada ćemo čuti: „Ćao, ja sam premijer, a ovo je City“.