Bu!

Kad bi ljudski rod bio sklon poštovanju moralnih normi, zakoni nam ne bi ni bili potrebni. Srećom, bar zakone poštujemo (manje-više) jer se plašimo. Manje zakona, više mogućnosti da ćemo biti uhvaćeni. Nažalost, zakoni nisu savršeni, kao ni sve ostalo u vezi s nama. Eto, na primer, nekoga možete tužiti zbog uvrede, ali samo ako vam uvredi čast i dostojanstvo, ali ne i ako vam uvredi inteligenciju. A povoda za takve tužbe imate na svakom koraku. Ma, ni taj korak ne morate da napravite – vređaju vam inteligenciju i ako sedite kod kuće. Evo, otvorite novine ili uključite televizor, pa ćete videti.

I taman kad pomislim da ne može biti gore ni niže – čujem za reklamu na ministarsko-pekarskom kamionetu. Kaže ovako: „pekar koji mesi i peče i može svako veče„. Možda to nije dovoljno za tužbu zbog uvrede inteligencije, domaćeg vaspitanja, kulture (i medija), ali bi svakako moglo da se podvede pod zastrašivanje (ako već neko nije podneo tužbu zbog širenja lažnih vesti). Jes´ da se u mom selu kaže da kera koja laje ne ujeda, ali mene ova reklama svejedno plaši, iz mnogo razloga. Prvo, zato što dolazi sa „najvišeg mesta“, a drugo – šta da misle slučajni prolaznici, starci, žene i ostala nejač koji su to pročitali, šta će ih dočekati u samoj pekari? Jer, ako je po onoj „šta nema u izlogu ima u radnji“, ko zna kakve su tek bezobrazluke smislili za unutra? Kako li reklamiraju na primer, da prostite, kifle? Možda imaju i neke aranžmane – dva đevreka, a između njih francuska vekna? Ha-ha-ha! nisam se ovako smejala još od drugog osnovne, kad su otprilike i prestale da nas fasciniraju bezobrazne reči. A možda bi dobar poslovni potez bio da se udruže sa sendvičarom u centru Beograda, onom što se tako šmekerski zove – „Do jaja“, pa da zajednički naprave neku promociju? Nešto onako kulturno. Zvanice, da se tako duhovito izrazim, sve moj do mojega, a posluženje – do jaja, naročito jogurt.

Srećom, nismo izloženi uvek seksualnom zlostavljanju. Nekad je to samo obično zlostavljanje. Vulgaris takoreći. Šta reći, a ne zaplakati na spot za Sezampro internet sa onom zlosrećnom bakom koja ima glumački zadatak da izgleda sumanuto dok štapom traži po trafici. Toliko je duhovito da ne znam koga mi je više žao – onog ko je to smislio ili onog ko je to naručio i platio? Žene koja glumi u spotu ili nas koji to moramo da gledamo? I da jednog dana takođe ostarimo među tim ljudima. A da ne treba mnogo da očekujemo od budućnosti, potvrđuje nam i spot Direkcije za građevinsko zemljište u kojem čujemo da „Beograd uvek pobeđuje, jer Beograd je iznad svega!“. Prvo, zašto bi se Direkcija uopšte reklamirala, osim zato da svi dobro upamtimo resornog šta već da je, koji se pojavljuje u svim spotovima? Drugo, kako to – iznad svega? Iznad građana, iznad njihovih potreba? Ako je i od isprazne revolucionarne retorike, mnogo je.

Onih malobrojnih dobrih dana, kad hoću da tepam sebi, pozivam se na autoritet Mike Antića, koji je glorifikovao čuđenje i poistovećivao ga sa životom samim. Onih drugih dana, pak, sebi samo prilepim etiketu: budalo jedna, kako možeš da se još uvek čudiš?! A, eto, mogu.