Bolno

Mantra sadašnjeg političkog novogovora sadrži više bola nego svi „srce-boli-kad-se-voli“ novokomponovani narodnjaci i pesma „Bolne grudi otrovane“, Hašima Kučuka Hokija, zajedno.

„Reforme su bolne ali će boleti još više ako ih Vlada bude odlagala…“

„Odlaganje reformi je zapravo odlaganje bolnih rezova…“

„Za nastavak evrointegracija postoje uslovi koji su ponekad i bolni…“

„Bolni kompromis na putu ka EU…“

„Bolni uslovi MMF-a za dve milijarde dolara…“

„Biće potrebne bolne i teške promene…“

Izgleda da ta nova reč nema veze s onom m/ž rečju (bol, boli, bolovi) koja je označavala probod, probadanje, grč, tištanje, sevanje, štrecanje, tugu, žalost, jad, fizičku patnju zbog poremećaja ili bolesti ili zbog povrede tela ili od kakvog unutrašnjeg poremećaja, od udara, ishrane, nahlade, zaraze…

Nema više veze ni s onim romantičnim svetskim bolom, tugom onoga ko razmišlja o svetskom zlu, s veltšmercom (Weltschmertz) Johana Paula Fridriha Rihtera, lorda Bajrona, Leopardija, Hesea i Hajnea.

Obrnuto, kao da ona sada služi za opravdanje potrebe vlastodržaca da bez bolećivosti, operacijom bez anestezije, većem broju ljudi uskrate njihova stečena prava, radi tržišnog prilagođavanja.

O bolnim lišavanjima se govorilo u svim dosadašnjim neuspelim reformama: i 1957. i tokom one K. Gligorova 1967. i one S. Krajgera (Dugoročni program ekonomske stabilizacije) 1982, i A. Markovića 1990, i dede Avramovića 1995, i u toku doskorašnjih, proevropski neoliberalnih i u toku tzv. promena ovih sadašnjih novoevropejaca.

A zapravo ispada da se uz to licemerno nadrilekarstvo švercuje prikriveno antievropejstvo.

Evo zašto: U Rimu je 2002. godine nastala Evropska povelja o pravima pacijenata, „Rimska povelja“, koja je u novembru iste godine ratifikovana u Briselu i postala temeljni dokument za reformu zdravstva u zemljama EU, a njeno drugo poglavlje, u kojem je precizirano 14 prava pacijenata, sastavni je deo Evropskog ustava.

Tačka 11. te povelje nalaže:

„Svaki pojedinac ima pravo da izbegne patnju i bol koliko god je to moguće, u svakoj fazi bolesti…“

E sad, zna li neko da li vaš hroničar, koji se i sam manje-više zalagao za sve te bolne reforme, može da u Strazburu po toj tački 11. Povelje nekoga tuži, ili neko može tužiti njega?