Blejanje

Scena noćna: Kao rosa mlada TV novinarka pita kao rosu mladog sagovornika: „Koliko obično ovde blejite?“ Mladić kaže da bleje tako, pola sata, četres’pet minuta, dok se okupi društvo, pa onda idu dalje. Iz konteksta se vidi da blejati valjda znači boraviti na nekom mestu ne radeći ništa, dosađivati se, čekati. U žargonu pre četrdeset godina blejati je značilo tupo gledati, blenuti. U prirodi izraz blejati ne govori o pasivnosti već o borbi za život. Jagnje bleji kad izgubi majku. Možda i to blejanje nove generacije ima zvuk, samo ga mi ne čujemo. No to je sve, kako bismo rekli mi matori, odraz u jeziku otuđenja mlade urbane populacije. Tako smo i mi bežali u okrilje noći iako nam je to škola zabranjivala, a i naša deca, koja su bila ostala bez svake kontrole, bežala su još dublje u noć, ali sad sve nas nekako hvata strah zbog učestalih vesti koje govore kako malo, malo pa grupe mladih, malo bleje, pa onda krenu da jedni druge bodu noževima.

U uređenijim i organizovanijim društvima to noćno lutanje zabludelih sinova i kćeri više nije ostavljeno samo savesti roditelja, već se pribegava ograničenjima. U Nemačkoj je 2002. godine donet Zakon o zaštiti mladih ljudi u kome se deci (mlađi od 14 godina) i adolescentima do 16 godina zabranjuje odlazak bez pratioca u restorane i u vremenu od pet do 23 časa. Ista zabrana se odnosi i na diskoteke. Za same starije adolescente zabrana važi od 23 do pet ujutru. Maloletnički brakovi iz toga su, kažu, izuzeti.

Za služenje alkoholnih pića deci ili adolescentima, prisustvo dece u restoranima, u kockarnicama, na javnim priredbama u pozne sate taj nemački zakon organizatorima preti nekrivičnim sankcijama od 50.000 evra.

Organizatorima koji deci prikazuju bilo koje nasilne sadržaje zaprećeno je kaznom zatvora do jedne godine.