Zlatne niti i dragulji

foto: muzej primenjene umetnosti

Prošle nedelje tek, više od godinu i po dana nakon što se krađa desila a mesec dana nakon što je obnarodovana, Muzej primenjene umetnosti u Beogradu objavio je spisak eksponata koji su mu nestali. Ukraden je 41 predmet – nakit, satovi, medalje, najstariji je iz 14. a najmlađi iz 20. veka, skoro svi su od zlata. Evo ukratko samo o nekoliko, ilustracije radi.

foto: muzej primenjene umetnosti

Zlatni prsten sa grbom s kraja 14. veka nađen je u okolini Janjeva, gde je najverovatnije i nastao u tamošnjoj zlatarskoj radionici. Pripada grupi viteškog prstenja sa osmougaonom glavom i izvedenim heraldičkim motivom, i izrađen je pod uticajem tadašnjeg italijanskog zlatarstva. Na osnovu tumačenja urezanog natpisa mogao je da ima i veridbenu namenu. Za muzejsku zbirku je otkupljen 1953. godine. Iz okoline Novog Brda, iz druge polovine 14. veka je pozlaćeni prsten od bronze koji po zanatskim i umetničkim osobinama pripada tamošnjim zlatarskim radionicama, najznačajnijim radionicama za izradu nakita u srednjovekovnoj Srbiji. Glavu prstena čini gema od karneola sa predstavom pastira koji muze kozu. Prsten je otkupljen 1951. godine, kao deo zbirke slikara Ljube Ivanovića, koja je predstavljala osnovu za dalje formiranje muzejskih kolekcija.

foto: muzej primenjene umetnosti

Raskošna zlatna narukvica ukrašena cvetom od lapis lazulija i dijamantskim cvetovima, izrađena u Minhenu 1887. godine, vezuje se za dinastiju Obrenović. Velimir Teodorović Mihailov, vanbračni sin kneza Mihaila Obrenovića, poklonio ju je 1888. godine slikaru Petru Ranosoviću Ranosu kao svadbeni dar za njegovu verenicu Milevu Vukomanović, unuku knjeginje Ljubice Obrenović. Na njenoj zadnjoj strani ugraviran je natpis „Za uspomenu, Minhen, 1888.g“. Urezani su i inicijali darodavca, VTM. Na sajtu Muzeja piše da je narukvica otkupljena 1975. godine od Petrove i Milevine ćerke Nadežde Ranosović.

Nestala je i tašna, pletena zlatnom žicom, sa okvirom ukrašenim brilijantima i safirom i apliciranim ruskim grbom. Eksponat je istovremeno i modni detalj i dragocen komad nakita, izuzetno remek-delo i sigurno vredi mnogo više od 300.000 evra na koliko je procenjena celokupna šteta od krađe. Istoričarka umetnosti Tamara Ognjević, direktorka i suosnivač „Artis Centra“, koja je ovaj eksponat proučavala kao stručna saradnica na izložbi Tašnice (MPU, 2015.) navodi da je tašna minijaturna, 8×10 santimetara, da je satkana od fine mreže osamnaestokaratnih zlatnih niti, da su po njoj ukrasi od brilijanata i safira. „Na njenom prednjem delu je grb Romanovih sa dvoglavim orlom preko čijih prsa se raširio malteški krst, to je forma koja će se pojaviti u doba imperatora Pavla I Romanova i to u času kada je postao veliki majstor Malteškog viteškog reda Svetog Jovana Jerusalimskog 1796. Na zlatnoj pločici u unutrašnjosti tašnice je zlatna pločica sa natpisom na ruskom jeziku: ‘Zahvalna carici Mariji Fjodorovnoj. 24. mart 1912.’ Na sajtu Muzeja je navedeno da upravo ovaj „natpis i svedočanstvo prethodne vlasnice nagoveštavaju mogućnost da je njena baba, kao dvorska dama na ruskom dvoru, dobila ovu tašnu na poklon od Marije Fjodorovne, majke ruskog cara Nikolaja Drugog.“ Tamara Ognjević smatra da osim tog tumačenja, treba uzeti u obzir i mogućnost da „tekst ukazuje da je tašnica možda poklonjena majci poslednjeg ruskog suverena, a ne da je caričin poklon nekoj uvaženoj dami, kako to sugeriše sačuvan iskaz Marije Jorgačević, koja je ovaj dragoceni predmet ustupila Muzeju primenjene umetnosti 1963. godine, kao što je moguće pločicu tumačiti i kao kasniji dodatak kojim nas vlasnica tašnice izveštava da je zahvalna na poklonu dobijenom od carice“.

Dvadeset i četvrti mart je 1912. godine pao na Veliku subotu, pred praznik Blagovesti koji je bio izuzetno cenjen i u Rusiji i u Kraljevini Srbiji. U svom dnevniku, 23. marta Marija Fjodorovna je zapisala da je vreme predivno i da se carica na Veliki petak molila sama u svojoj ličnoj kapeli. Poznato je da je te godine u carskoj Rusiji pripremana proslava stogodišnjice pobede nad Napoleonom na Borodinu, pa je tim povodom pripremljeno mnoštvo carskih poklona za zaslužne ličnosti, kao i da je iskovana naročita medalja. Tamara Ognjević podseća da je „praksa skupocenih poklona deo redovnog protokola uglednih evropskih dvorova, među kojima ruski u Sankt Peterburgu predstavlja vladarski dom najvišeg reda i tada je jedan od nesumnjivo najuticajnijih u Evropi. Skupoceni carski darovi, dvorski rituali i protokoli raskošna su scenografija u okviru koje bismo rado zamislili uzbudljivu scenu darivanja ove dragocene tašnice“.

Carica Marija Fjodorovna je ostala upamćena po strasti ka plavim safirima i činjenici da je zbog nje Faberže kreirao sad već legendarna uskršnja jaja od plemenitog metala i dragog kamenja. Tamara Ognjević kaže da „mogućnost da je nosila carica, ovoj tašnici dodaje gotovo magičnu auru. Bez istorijskog dodira carice koja je odrastala uz raskošne priče svog ličnog učitelja Hansa Kristijana Andersena i nadživela pogrom sopstvene porodice u krvavom viru velike revolucije, zlatna tašnica nastala na talasu romantične opčinjenosti srednjovekovnim temama, bila bi tek još jedan predmet iz muzejske zbirke. Ovako, ona je moćni talisman, delić velike slagalice u prostoru pamćenja koji nas metafizički transponuje direktno u blistavi isečak vremena na sjaj dvora ruskih careva“.

Gde se sad nalazi ova zlatna tašnica, ne zna se. Maja Gojković, ministarka kulture i informisanja i potpredsednica Vlade, koja je pre mesec dana obnarodovala krađu, skrenula je pažnju Parlamentu da je važno da se sazna i utvrdi ko je izvršio krađu u Muzeju primenjene umetnosti ali i u drugim muzejima, gde su sada otuđeni predmeti, ko su počinioci, i zašto u nekim slučajevima MUP ništa nije uradio. Dovela je u pitanje odgovornost zaposlenih, s obzirom da se ključ od depoa sa tako važnim predmetima nalazio u običnoj fioci pisaćeg stola, kao i odgovornost firme čiji su radnici obezbeđivali muzej. Istakla je da ne treba da se beži od istine i da se gura pod tepih nešto loše što nije učinjeno u prošlosti. Precizirala je da Ministarstvo od avgusta 2019. kad je izvršena krađa do marta naredne godine nije dobilo nijedno obaveštenje od čelnih ljudi iz Muzeja primenjene umetnosti, niti od Ministarstva unutrašnjih poslova. „Nije mi jasno zašto se toliko dugo ćutalo“, rekla je Maja Gojković kolegama u Parlamentu.

Vladan Vukosavljević, ministar za čijeg mandata se desila ova krađa a koju je javnosti otkrila njegova naslednica, nije se oglasio povodom ovog slučaja o kome mediji pišu u rubrici Kriminal. Direktorka Muzeja Ljiljana Miletić Abramov prijavila je Ministarstvu krađu tek devet meseci kasnije, tvrdeći da su joj inspektori rekli da ćuti zato što to u interesu istrage, a ministarki Gojković je ispričala o krađi prilikom jedne njene protokolarne posete Muzeju. „Dobergard“, firma koja je obezbeđivala muzej u vreme krađe, čuvala je i Muzej istorije Jugoslavije kada je pokraden pre pet godina, a Maja Gojković ih je dovela u vezu sa navijačkim grupama, a Dušan Đukić, direktor te firme krađu nije hteo da komentariše, u interesu istrage. Mediji su objavili da su sigurnosne kamere muzeja snimile radnika obezbeđenja kako u dva navrata krade, ali je nakon saslušanja pušten da se brani sa slobode. Ministarka Gojković je naglasila da nakon krađe, obezbeđenje nije promenjeno, kao i da je policija zataškavala slučaj. Rekla je i da tu nisu čista posla.