Zlatna Keramika

Tau keramika nije klub renomea i istorije Real Madrida ili Barselone, nikada nije bio prvak Španije i u vitrinama ima samo tri kupa i jedan Kup kupova, ali u poslednjoj deceniji, kada su svi ti trofeji i osvojeni, ogromnim koracima ide napred. Prošle godine bio je finalista, a ove je na najboljem putu da stigne na „Fajnal for“ početkom maja u Bolonji. U konstrukciji te velike Tau keramike od prošle godine više nego aktivno učestvuje Duško Ivanović, trener koji je definitivno sebi izborio status još jednog velikana jugoslovenske trenerske škole.

Činjenica da je prošle sezone, prvi put u kratkoj ali briljantnoj trenerskoj karijeri, ostao bez idejnog trofeja, nikoga u Vitoriji nije pokolebala. Naprotiv, predsednik Hosean Kereheta produžio je ugovor s njim a prvi plodovi već su stigli. U nedelju je osvojen Kup kralja, a posle prvih minuta opšte nekontrolisane radosti, s tribina na kojima je bilo 9350 gledalaca zaorilo se, u kratkom jednosložnom uzviku: „Duško, Duško!“ Kasnije, na svečanoj večeri, predsednik Kereheta priznao je vašem reporteru da se dosad ništa slično nikada nije desilo iako su ovde radili, osvajali trofeje i bili vrlo popularni treneri poput Manela Komaza i Serđa Skariola. Samo je Duško Ivanović doživeo da mu ime skandira cela sala.

POPUT FERGUSONA: Druga ličnost večeri, zapravo prva ako se gleda samo teren, bio je Dejan Tomašević. Sa 20 poena za 36 minuta, uz šut 6/9 za dva poena, 8/8 s linije slobodnih bacanja, uz osam skokova, tri asistencije, tri osvojene lopte i šest faula nad sobom, bio je daleko najbolji igrač finala. Pri svemu tome, džinovskog Roberta Duećasa, višeg za celih 12 centimetara, ostavio je na samo sedam poena u napadu.

U toj njegovoj dvostrukoj tituli, trijumfu u Kupu i tituli MVP finala, bilo je neke sportske pravde, neke nagrade za strpljenje, težak rad i veru u sebe i u trenucima koji nisu bili nimalo laki. Njegova adaptacija na novi klub, novi grad i, nadasve, zahteve Duška Jovanovića išli su sporo. Tu i tamo, bilo je i kritika u španskoj štampi, Dejan je doveden kao zvezda, kao igrač koji treba da pravi razliku, ali nije uvek ispunjavao očekivanja svog trenera. Njihov odnos nikada nije bio prisan, Duško je kao trener pristalica logike trenera Mančester junajteda Fergusona koji kaže da je tajna njegovog uspeha to što nikada nije bio blizak s igračima i što ga se oni, zapravo, boje. Duško se drži logike da igrači ne treba da ga vole, ali treba da ga poštuju i to je uveliko postigao. U sitne sate u noći između nedelje i ponedeljka pitao sam dobro raspoloženog Krisa Korkijanija u čemu je tajna Duškovog uspeha i dobio neočekivano iskren odgovor: „Ne volim ga, ali on je najbolji. Traži previše od igrača, meni su 34 i teško pratim taj ritam, ali on svoj posao radi savršeno. Posebno je dobar za nas plej-mejkere jer ima izuzetno osećanje za našu ulogu u timu. On je perfekcionist. Jednostavno, najbolji“.

Duško je veoma zahtevan trener koji je od Ace Nikolića i Bože Maljkovića nasledio „startni pesimizam“, ali se trenerski razvijao veoma samostalno. Njegov trenerski dar prvi je zapazio Kim Kosta, njegov nekadašnji saigrač u Đironi, koji ga je kada je postao prvi trener Valvija negde 1994. pozvao da mu bude pomoćnik. Ispostavilo se, međutim, da su igrači tokom sezone shvatili ko više zna, ko više može da im pokaže i pomogne i nekako su se okrenuli Dušku. To se Kosti nije dopalo i praktično je na kraju sezone, pošto je imao ugovor na još godinu dana, odlučio da se s Duškom ne obnovi ugovor.

OD NULE: Bez posla, s 37 godina, Ivanović je u Friburgu (Švajcarska) počeo od nule kao igrač trener da bi posle četiri godine otišao u Limož s tri titule prvaka i dva kupa. U Limožu je za godinu dana osvojio triplu krunu (Liga, Kup i Kup Koraća protiv Maljkovićeve Unikahe) i ništa nije bilo logičnije nego da se oproba u najjačoj evropskoj ligi, španskoj.

Ivanović insistira na fizičkoj pripremi igrača, ali je taktičan i veoma potkovan, nepogrešivo čita igru i uvek vuče prave poteze. Za razliku od Maljkovića, koji voli da igra sa 12 igrača, Ivanović je zadovoljan kada ima sedam-osam, pod uslovom da su zdravi. Od Maljkovića ga razlikuje i poimanje plej-mejkera. Ivanoviću ne smeta, naprotiv, ako Benet ili Korkijani postignu i po 20 ili 30 poena, Maljković više traži pleja koji će dati manje poena, a više razigravati saigrače. U petak uveče, na zaprepašćenje mnogih, viđeni su kako zajedno večeraju u jednom elitnom restoranu, a sutradan su bili ljuti rivali. Maljković je imao meč u rukama jer je njegov tim vodio sa 14 razlike (39:53) ali je Ivanović slavio jer je igrajući sa dva pleja uspeo da napravi „brejk“ od 20:0 i okrene meč. Na kraju je usledio zagrljaj, tri poljupca i Božino: „Srećno u finalu“.

Sreća je zaista bila uz Tau, ali sreću treba i zaslužiti. Tim se vratio posle „minus deset“, važan faktor bila je fantastična publika koja je oduševila brojne američke skaute navikle na prilično akademsku atmosferu u NBA dvoranama. Dejanova priča dobija konture hepienda i nakon trijumfa u kupu sve će biti mnogo lakše. Sezona je već spasena, ali ambicije su velike, kao i šanse. Tomašević je bio vidno oduševljen kada sam mu nakon finala pružio telefon ne rekavši ko je na drugoj strani. A bio je Peđa Stojaković iz dalekog Toronta gde su njegovi Kingsi, i bez njega (zadnja loža) ostvarili važnu pobedu nad Reptorsima i trijumfalno završili istočnu turneju sa šansom da ostanu broj jedan do kraja regularne sezone.