Zagužanjsko kolo

I ovogodišnji Sabor trubača protek’o redno, nisu postignuti rekordi u posećenosti, ali je Organizator zadovoljan, programi održani po planu, a po planu se i saboraši veselili. I političari kad su u pitanju sve bilo redno, mada tu nije ispunjen plan do kraja, ponajpre zbog zato što se u Guči, iako bilo najava koje nisu potvrđene, nije pojavio mister master Predsednik Republike. Zato na licu mesta bio Predsednik Vlade Ivica, i to zajedno sa glumac Asante, koji se mog’o uveri da je i Ivica veoma posvećen Srbiji. Bio i ministar na građevinu i urbanizam Ilić Velja, koji omašio dobrodošlicu, i bio Jovanović Čedomir, čiju posetu najbolje pre’stavile E-novine.

Sve ostalo bilo redovno, uz trube, i instrumenti drugi, balilo se i baldisalo od sabajle do sabajle. Bilo i stranaca, sa svih strana i svih meridijana, a najbolje, sa najbolji kvantitativni i taj kvalitativni doprinos, bilo Stranaca iz Republike Srpske. Sve u svemu, Sabor – ta svojevrsna komuna ‘de mo’š da se vladaš kako se ni u snu ne nadaš – zaokružen kako treba, otvorila ga je operska diva Radmila Bakočević, a svojim koncertom zatvorila, što mu dođe sa keca – viđe rime, viđe uticaja – nacionalna Ražnjatović Ceca.

VUNA KIKE: Dakle, da se počne, subota, taj glavni dan, kad je to Finalno takmičenje trubača. Bilo je, i to da se kaže, skoro pa podne, reporter prvo pa naiđe na to postrojavanje učesnika Stare dragačevske svadbe. Mlada na konju, mladoženja na konju, sve to okićeno, nekoliko njih najbolje okićeni, sa neke kartonske kupa kape niz kojih su se kanurale ka’no prave kike pletenice od vune. Sve to ode u svečani defile, a reporter uze dalje radi pos’o. Trubači su sa instrumenti stupali na ulicu, jedan saboraš, koga poteralo, ispade pred policiju držeći Onu stvar u ruci, pa stade da se olakšava, i da se olakšava, sve dok se do kraja ne olakša. Dobi opomenu za nekulturno ponašanje.

Dalje, Spomenik trubaču, u centru i na mestu, po njemu samo gmiže, i sve o’zgo zamanjuje. Niže taj Dom kulture, veliki i beli NIS Gasprom balon, preko puta hotel Zlatna truba, sve beli stolnjaci, sa crveni na stolice podmetači. Po ulicu između, bolje reći ukraj ulice, razni ugostiteljski objekti, tezge, ima grnčarija, zemljani lonci, opančići, taj sitan vez, šubare, šajkače, u jednu reč Srbija. Pred Dom kulture stiže ta svadba, voditeljka uze vrši prenos na sve čet’ri strane sveta. Pojavi se mlada, pojavi se mladoženja, pojaviše se svatovi, javi se grupa pevača, voditeljka prenese, da sve u duhu predaka, da mlada ne bi lupala sudove…

Bi još te improvizacije, stigoše i dvojica sa pečenim ovnom koji imaše rogove, stadoše dižu i premeću rukama toga ovna pečenoga. U sve to najupečatljiviji, da se ne kaže glavni, svat sa onu karton kupa kapu na glavi, niz koju su se kanurale vuna kike, i niz koju su visila dva pevca, jedan beo, drugi pirgav, sa crvene kreste. Glavni svat je radio sve radnje, obrto se i zavrto, spuštavo i dizavo, kret’o desno, a odlazio levo, a pevci anestezirano postojani, ni da mrdnu, kamoli kukuriknu. Voditeljka objavi da se tako veseli na Staroj dragačevskoj svadbi, Glavni svat, sa ono pevci koji su mu visili i mlatarali oko glave, obrnu jošte jedno kolo, i tome bi i beše kraj.

Onda uze bude Konferencija za štampu, voditeljka reče Dobro došli, Ekrem Mamutović odsvira neki Svilen konac, pre’staviše govornike, svi rekoše da zadovoljni, da se sve odvija po programu i kako treba. Direktor Centra za kulturu, sport i turizam reče da Akademija za scenske umetnosti proglasila tri trubača za redovne članove, pokaza i pečat na dokument. Javi se i predsednik opštine Lučani Mladomir, koji predstavlja koaliciju u kojoj su, ima i to, DS, SPS, NS, DSS, SNS, LDP i URS. Reče da manifestaciju treba vratiti korenima. Reč dobi i domaćin Sabora, Radmila Bakočević, sve izvanredno, pevala u milanskoj Skali, a imala priliku da pozdravi italijanske muzičare. Radmila dobi poklone, monografiju, plaketu, poklon za ličnu upotrebu. Pitan, Direktor reče da imaju najavu da dolazi predsednik Nikolić, ali nije potvrđeno.

Reporter se vrati do Spomenika trubaču, teranje po njemu ne odujima, niz ulicu vazdan ti’ točionica, objekata sa tendama i suncobranima, odasvud muzika, ko na pivu, ko na mamurluku, sve to diže ruke, sve to refren prati, sve dolazi sebi, Ide Mirko, a žena ga prati/ Jedno drugom spremni krvi dati… Niz ulicu, na te tezge, ta ponuda, liciderska srca, cic i šifon, čokanjčići, svećnjaci, kandila, kape, vlažne maramice, tezga na koju piše Kajle, sve original, pa i taj Ariljski veš. Malo je reći svega, sve preko originala, ‘voliki ćevapi, ‘volike kape, burići, staklići, čuture, majice sa natpis „Miloš Obilić – Red vitezova Zmaja“, ‘volika zastava Rusije, majica sa sliku Ratko Tvoja vojska te čeka, a ima i da se čita i edukuje: Neka od danas zna, ko nije znao, da Srbija nije šaka pšenice da je pozoba svaka vrana koju donese vetar… I još ima goli Srbi sa tetoviran grb preko celi leđa, oni’ koji flomasterom ispisali preko prsa Srbin.

U Organizaciji jopet dadoše informaciju da Nemaju potvrdu da će dojde Predsednik, javiše da u Načelstvo, protokol zgradu u centru, stig’o lično Čeda Jovanović. Reporter uđe u zdanje vidi šta ima, Čeda u neki kabinet, sedi pod državne zastave, reče da mu drago da nas vidi, novinaru u ime svih nas bi čisto milo. Reporter nastavi poslom, nastavi i Čeda, o tome više na portalu E-novina, koje su to objektivno pre’stavile.

UZE SMRKAVA: Uzmemo pređemo reku sa ti mostovi, reka pregrađena bog te maz’o, i to sa plastično, gumeno crevo. Od to crevo reka nadošla, ima vode. I tu se radi radnja, ko na glavu skače, ko se pod to crevo zaliva. Preko reke SUR Gril, sadržaja jošte, razne mandže, relikvije čak, protiv svakog uroka, protiv čini i mađije. Tu i bijeli pa veliki šator u koji Privredna izložba. Unutra stolarija, neke prskalice, druga tehnika, Ruski kvas, kuglice za detoks kupke, mladi kozji sir…

A kad se vratiš preko ti mostovi, veliki i najveći objekat, sa perdu, kapije, magaze, kule i čardaci, to se zove Broćića avlija. Sve to veliko, sa veliki nivo, trubači na bini. Preko puta, u šatri koja klimatizovana, jok bina, po podu itison, uz metalne šipke, koje drže šatru, privezane stabljike kukuruza, a muzika, ima i muzika, Da se Dražin barjak vije, Ne bi bilo Albanije… I to nije samo unutra, ta muzika i napolje, a tek što je vladanje napolje, sve se to vlada dok se ne savlada.

Kad dan odmak’o na bini Doma kulture nastupiše strani orkestri, orkestar iz Nanta, to bre zvuči, a tek uze da zvuči kad opletoše “ Ja sam mala garava“… Onda na tu binu bi duhovna muzika, hor „Sveti Sava“ iz Lučana, kojima učešće na Saboru čast i izazov. Kolega od novine reče da ako mister master Prezident sad ne dojde, nikad ne dojde. Bi Oče naš, ne bi za Prezidenta potvđeno. Dan uze još odmiče, ulice pune ko tuljac. Ali sve to zna da se ponaša, ‘oda i drži desnu stranu. Dobro, zna i da se sve izobada, udari kontra, digne zastavu na močicu, pa sa svi svoji samo napred, i samo fuka, fuka. Pa kad sve to dune u trube, trubice i vuvuzele razni kalibri, sve to jače od svake sirene i uzbune.

A ima i oni’ koji znaju znanje, koji prevazišli to jurcanje i obadanje, uzeli trubače, pa se izmakli, u livade i dvorišta. Samo vidiš onu najveću trubu tubu, i vidiš kako ruke rade, gore, dole. Oni koji nisu u taj stadijum zauzeli šatre. A te šatre, sa ti stolovi, stolice, i sa najnovija dostignuća u ti sadržaji. Dakle, ženskinje na stolovi braćo i gospođe. I to kakvo, sa šešir kostimografiju, povez preko sise, povez po bokovi, obavezne čizmice. Pa kad to uzme da jaše oko stolova, kad to uzme da se uvija, i sisama čini ‘vako, kad ti to okrene zadnjicu, pa kad počne da je centrifugira u jednom pravcu, pa kad u drugom pravcu prebaci na više obrtaja, glava samo zakiva i tiltuje.

Uze da se smrkava, dojde vreme za to takmičenje trubača. U Broćića avliji navala, sekuritate na kapije veli nema mesta. Preko reke igralište, to lice mesta, na igralištu bina, Nis beli balon, narod na teren i tribine. Voditelj viknu, Trubaču sviraj zbor, izađe 19 orkestara na binu, bi, Oglasi se, oglasi, Prva truba Dragačeva. Svi ko jedan, uz prangije i te topovske udare, dunuše Sa Ovčara i Kablara. Orkestri stadoše redom nastupaju, Elvis Ajdinović, Veljko Ostojić, koji osvoji Prvu trubu, orkestar Krstića iz Zagužanja sa Zagužanjskim kolom… Bi i Cojle Manojle, kolo Sitan vez…

To uze traje, kolca po travnatom terenu u publici da zanose. Ali tek je napolju, van zidina stadiona, bilo tog ‘vatanja za korene. To samo rsa i njišti. U Broćića avliji trubači van bine, preko puta u klimatizovanoj šatri trube prešle u truptanje, samo čuješ Boj se bije, bije… U šatri Kamiondžija 2 D.O.O one igračice u najvećoj brzini, na najviše obrtaja, takoreći i baš istresaju zadnjice u tanjire. Preko puta u šatri na stubovi, teži nivo, pod slikom Kosovke devojke đevojka u neku crven svilu čigrasto se diže i spušta, trubači je zvukom sustižu, meraklije merak do’vataju… U ulici prema Spomeniku trubi mrak, sve se sastavilo, sve naleglo na ritam, pa se smotava i odmotava. Samo čuješ, Evo zore, evo zore, samo čuješ, Rakija se leči vinom, sve ostalo Severinom…

GUČA 52: Trubači,… fotografije: dragan todorović

…duvači…

…i ostali Srbi