Podsticanje razvoja stvaralaštva i kinematografije u Srbiji nije povoljno – ocenjuje Darja Bajić Božović u knjizi Kulturna politika i stimulacija filmske proizvodnje u Srbiji, i onima kojih bi to trebalo da se tiče predlaže načine kako da se popravi. Ova knjiga je nastala iz doktorskog rada na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Darje Bajić Božović, rezultat dvogodišnjeg istraživanja. Analizirala je proces nastanka filma, od ideje do filmskog platna i bioskopske i festivalske distribucije, kao i kulturno-sociološke teme neizbežne tokom tog procesa. Na promociji, knjiga je ocenjena kao mali izdavački dragulj (izdanje Filmskog centra Srbije), kao neophodno fakultetsko štivo i nadasve kao knjiga koja će koristiti svima kojima je stalo do filma.
Dr Darja Bajić Božović je producent, radi na FEST-u petnaestak godina još od studentskih dana – honorarno. „Menjali su se direktori, umetnički timovi, odbori, ali ja sam svake godine bivala iznova angažovana“, kaže. Za to vreme je napredovala na pozicijama, mnogo naučila i upoznala svet filma što ju je i navelo da ga objasni i u pomenutoj disertaciji, da filmsku proizvodnju opiše kao kontinuirani proces kako bi prikazala „lanac vrednosti“ koji, prema savremenim teorijama i praksama kulturne politike, ne obuhvata samo stvaralaštvo, već i proizvodnju, distribuciju i pristup filmu kao proizvodu kulturne industrije.
PUBLIKA
Moglo bi se reći da je publika na početku i na kraju sociokulturnog ciklusa umetničkog dela pa samim tim i filma, jer što su potrebe publike veće, veća će biti i ponuda i obratno. U praksi, kaže Darja Bajić Božović, potreba publike da uživa u filmskom delu razvija se edukacijom i animacijom, čime se dalje „uslovljava povećanje ponude i ostvaruje se uzročno posledična veza koja stimuliše kompletan proizvodni proces.“
Kao što je poznato, motivacija za kulturom je veća ako se uvodi od početka formiranja ličnosti. Naš obrazovni sistem, govorimo o umetničkom obrazovanju u širem smislu a ne o onom koje je namenjeno profesionalcima, još nije usmeren u tom pravcu, a upravo umetničko obrazovanje u širem smislu stvara publiku, kaže Darja Božović. „Za razliku od literature, likovnih, primenjenih i muzičkih umetnosti, ni dramske ni filmske umetnosti nisu deo nastave. Program predmeta Istorija umetnosti ne uključuje ni na koji način istoriju filma, pa čak ni pozorišta. To je u izvesnom smislu paradoksalno jer mlade generacije od najranijeg detinjstva odrastaju uz vizuelne sadržaje i najlakše usvajaju informacije upravo kroz takvu formu. Za razliku od muzičke umetnosti, koja se sistemski razvijala kroz redovno obrazovanje, ali i kroz specijalizovane škole (niža i viša muzička škola, baletska škola), filmska i dramska umetnost, kao i studije medija, u velikom broju školskih institucija gube se čak i iz vanškolskih aktivnosti. Upravo tu nastaje osnovni problem – kulturne navike se ne razvijaju i kao posledica se javlja odsustvo kulturne potrebe. Filmsko delo privlači mlade gledaoce uglavnom ukoliko je film zabavnog karaktera. Film zahtevnijeg sadržaja i kompleksnijeg umetničkog izraza uglavnom ne nailazi na razumevanje mladih. Nemajući razvijene potrebe i iskustvo u percipiranju umetničkog dela, umesto da pokušaju takav film da razumeju, uglavnom se od njega distanciraju.“
Osim potrebe, za odlazak u bioskop neophodan je i novac. „Spremnost da se izdvoji novčana suma za te potrebe uslovljena je veličinom porodičnog budžeta i razvijenošću kulturnih potreba. Što je kulturna potreba jača, realnije je da će osoba izdvojiti sredstva. Naravno da je ekonomska situacija pojedinca bitna stavka, ali mislim da ukoliko publika shvata da je prisustvo kulturnom događaju bitno, neponovljivo, važno za njihov duhovni razvoj, lakše će izdvojiti novac. A za to je potrebno da se ceni umetnost.“
Tehnologija, koja je jedan od razloga nestajanja bioskopa, istovremeno doprinosi velikoj dostupnosti filmova. Šta je tu dobro, a šta loše? U kontekstu činjenice da većina gradova u Srbiji nema bioskop, Darja Božović kaže da „bioskopsko prikazivanje ne može izumreti, s obzirom da je to primarni oblik difuzije filmskog dela. On pruža nezamenjiv kolektivni doživljaj gledanja filma u visoko kvalitetnim uslovima. U prilog tome govori i činjenjica da je Kreativna Evropa počela sa digitalizacijom bioskopa kako bi pružila vrhunske tehničke uslove za prikazivanje filmova i 1992. godine stvorila mrežu EUROPA CINEMAS, koja sada povezuje već 1216 bioskopa (3131 salu) u 43 zemlje (738 gradova), sa ciljem očuvanja evropskog filma i evropskih vrednosti. Ovaj broj se svake godine uvećava. Međutim, i ovaj oblik kulturnog ponašanja se uči. U Srbiji je distribucija putem videa na zahtev i preko ovlašćenih platformi praktično u začetku. Ovakav način difuzije filmskog dela je takođe značajan jer čini film dostupnim praktično svakome ko ima internet i, sa druge strane, ostvaruje prihod producentima, koji može biti inicijalni kapital za stvaranje novih filmskih projekata. Međutim, da bi ovaj sada već standard u svetu dosegao pun potencijal u Srbiji, potrebno je napraviti zakon o pirateriji sadržaja. Da li jedan oblik prikazivanja filmova ugrožava drugi? Mislim da ne, mislim da se međusobno dopunjuju.“
ZAKON
Čest je slučaj da direktori i menadžeri, od državnih do opštinskih funkcionera, nemaju nikakvo iskustvo ni predznanje o proizvodnom procesu i funkciji institucija kojima upravljaju. Tada se dovodi u pitanje kvalitet i dalekosežnost njihovih odluka. Da li kod nas postoji mogućnost za obrazovanje ovih kadrova? „Apsolutno sam uverena da je moguće organizovati profilisane kurseve, seminare i obuke raznih vrsta obrazovanja i osposobljavanja ovakvog kadra, kao i da Srbija poseduje profesore za to. Jako je opasno kada kadrovi pri postavljanju na funkcije nisu obavezni da prođu adekvatan kurs iz menadžmenta kulture, pa ne znaju čak na koji način i sa kojim ciljem funkcioniše institucija kulture na čije čelo dolaze. Usled nedovoljnog znanja i iskustva, često mogu biti skloni da dovedu do izjednačavanja kulturnog proizvoda sa bilo kojim drugim proizvodom i očekuju prost reciprocitet: koliko se uloži toliko treba i da se zaradi. Ukoliko zarade nema, a najčešće je nema, dovodi se u pitanje potreba postojanja institucija, kvaliteta umetničkih dela, pa i kredibiliteta autora. Umetnički proizvod se doživljava kao zabava i izvor zarade, ne kao značajni element u razvoju društva i promociji društva i zemlje u svetu.“
Zakon o kinematografiji, ukratko rečeno, ne prepoznaje savremene potrebe ove oblasti i nedovoljno dobro je reguliše. Darja Božović podseća da se, na primer, stranim producentima vraća 20% od ukupnih sredstava utrošenih za vreme proizvodnje filma u Srbiji, dok domaće produkcije nemaju takvih poreskih olakšica. „Dobra stvar je svakako stimulisati inostrane produkcije da snimaju u Srbiji, međutim, to faktički znači da stimulišete inostrane umetnike i inostrani kulturni proizvod, dok svoju industriju svodite na servis. Zato je nepohodno uvesti i stimulacije za domaće produkcije koje zapošljavaju visoko kvalifikovani kadar i autore. Sav novac koji u tom slučaju kruži ostaje u zemlji, što je takođe izuzetno važno. Dobar primer je fiskalna politika Francuske koja je podjednako stimulativna za finansijere u kinematografiji i za produkcije koje imaju pravo na povraćaj od poreza uloženih sredstava u filmsku proizvodnju.“
Moguće je da bi to uticalo i na završetak postprodukcije filma. Naime, „producenti se često upuštaju u realizaciju projekta kada osiguraju sredstva samo za produkciju. Samim tim se ulazi u rizik da se ne isplate poslednje rate honorara autora i saradnika, i da filmsko delo ne ugleda bioskopsku salu. Razlog ovakvoj praksi jesu nedovoljna sredstva namenjena za sufinansiranje filmske proizvodnje u Srbiji, kao i neuređeni mehanizmi stimulacija koji bi u značajnoj meri pomogli producentu da obezbedi sponzorstva, donatorstva i mogućnost zarade na tržištu. Tako da proces prikupljana sredstava ili foundrasing može potrajati i nekoliko godina. Važno je napomenuti da država koristi sistem direktnog finansiranja putem konkursa FCS-a kao dominantnu stimulaciju, umesto da se po uzoru na evropske modele, a najviše francuski, orijentiše na omogućavanje stimulacija koje bi pomogle diversifikaciju izvora finansiranja, što bi dalje značilo i veću participaciju privatnog sektora.“
Ovo je bilo samo nekoliko elemenata koji ukazuju ocenu Darje Bajić Božović iznetu na početku teksta o nepovoljnom podsticajnom okruženju za razvoj stvaralaštva i kinematografije u Srbiji. „U uslovima zastoja stvaranja osnova za razvoj novog ekonomskog poretka, društvo zanemaruje kontinuitet kulturno-umetničkog razvoja, potcenjuje doprinos razvoja kulturne industrije i umanjuje njen doprinos u ekonomskom razvoju zemlje. Ekonomska kriza smanjuje konzumiranje kulturnih dobara i ugrožava stvaralaštvo i egzistenciju filmskih radnika. Potrebno je stvoriti novi model stimulacija filmske proizvodnje, koji će omogućiti efikasan i kontinuiran razvoj proizvodnje u novonastalim okolnostima.“
