Mišarska ulica u Beogradu jedva da u dužinu ima dve stotine metara. Sredinom prošlog veka njeni žitelji živeli su u desetak kuća i nekoliko stambenih zgrada, tako da su se svi međusobno poznavali, a svakoga sa strane, ko je nekog od njih redovno pohodio, ostali su smatrali bar svojim poznanikom. Posebnu pažnju privukle su im sve češće posete predratnog diplomate i tada već poznatog književnika Ive Andrića udovici diplomate Nenada Jovanovića, kostimografkinji Narodnog pozorišta Milici Babić, koja je sa svojom majkom živela u zgradi sa brojem 10.
MILICA: Milica je, kao i Ivo, rođena u Bosni (Bosanski Šamac, 2. septembar 1909). Po završenoj maloj maturi 1925. otac Stevan, imućni trgovac, šalje je u Beč i upisuje u Školu primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju (Österreichisches Museum für Kunst und Industrie). Pri kraju petogodišnjih studija specijalizuje se za pozorišni i modni kostim, da bi po dolasku u Beograd, kao prvi srpski školovani kostimograf, bila s početka 1931. godine postavljena za slikara kostima (kostimografa) Narodnog pozorišta. Ulazak u pozorište i rad u grupi s pozorišnim slikarima Jovanom Bijelićem, Stanislavom Beložanskim i ruskim emigrantima slikarima Vladimirom Zagorodnjukom i Vladimirom Žedrinskim omogućio joj je napredak u profesiji, pa je tri godine kasnije (1934) u osnovanoj Glumačkoj školi Narodnog pozorišta postala prvi predavač za predmet Istorija kostima i perike, u rasponu od antike do druge polovine XIX veka.
Godine 1933. udaje se za dve godine starijeg Nenada Jovanovića, novinara i prevodioca, sekretara Centralnog presbiroa (venčani kum im je bio predsednik kraljevske vlade Milan Srškić), a 1939. godine odlazi sa suprugom u Berlin gde je dobio posao u diplomatskoj službi kao ataše za štampu. Ali, od profesije se ne odvaja, jer obavlja posao modnog dopisnika „Politike“. Nenad je po povratku u Beograd 1943. kao rodoljub bio uhapšen i sproveden u logor Dahau, gde je bio zatočen do kraja rata. Umro je 28. februara 1957.
OBNOVA: Odmah po oslobođenju Beograda, u euforiji pobede, i pozorište je krenulo s obnovom. Već u prvoj pozorišnoj sezoni održano je 11 premijera: četiri drame, pet opera i dva baleta. U opštoj nemaštini izrada kostima, posebno za standardni operski i baletski repertoar, bila je pravi podvig. Tako su veštim rukama Milice Babić od džakova izrađeni kostimi za prvu posleratnu operu Evgenije Onjegin, dok joj je padobranska svila bila glavni materijal za izradu kostima za balet Polovecki logor iz opere Knez Igor.
Svoju davnašnju želju da se kao dekorativni umetnik oproba u autentičnom istorijskom kostimu Milica je ispunila 1946. godine u operi Petra Konjevića Knez od Zete (režija Jovan Konjević, scenografija Stanislav Beložanski), primenivši srednjovekovnu ornamentiku na većini kostima, a već sledeće godine, u baletu Ohridska legenda Stevana Hristića, izvorni narodni kostim transformiše u scenski. Sledili su kostimi za Karmen i Borisa Godunova (1948), da bi na gostovanju Opere u Zagrebu, Ljubljani, Rijeci i Puli (1950) bilo izvedeno pet dela koja je Milica Babić kostimski opremila: Knez Igor, Aida, Faust, Ohridska legenda i Romeo i Julija.
OPUS: Kao kostimograf Narodnog pozorišta u Beogradu Milica Babić je radila punih 30 godina, opremivši oko tri stotine premijera (pored kostima, bila je i kreator maske, vlasulje i šminke). Rediteljske zamisli sledila je s punim poverenjem (Stupičine, Gaveline, Klajnove, Plaovićeve, Sabljićeve) dok je u saradnji sa scenografima (najviše je radila sa Vladimirom Žedrinskim i Miomirom Denićem) ostvarivala jedinstven sklad scenske slike. U punom ornatu, na sceni nacionalnog teatra, uz Miličine kostime, izvedena su dela najvećih svetskih i naših dramskih klasika: Šekspira, Getea, Molijera, Bruknera, Sterije, Njegoša, Nušića, Đure Jakšića, kao i autora muzičko-scenskih dela Mocarta, Pučinija, Verdija, Štrausa, Vagnera, Ofenbaha, Smetane, Bizea, Prokofjeva, Rimskog-Korsakova, Gotovca, Konjevića, Logara, Hristića, Hercigonje, Baranovića, Rajičića. Poslednju kostimografiju, pred penzionisanje, izradila je 1961. za operu Kockar Sergeja Prokofjeva u režiji Mladena Sabljića.
STARI PRIJATELJ: „Ja ovako više ne mogu, ne mogu da budem sama. Ti znaš koliko sam volela Nenada, ali njega više nema“, poverila se Milica Babić svojoj prijateljici Heleni Jovanović posle sve učestalijih poseta starog prijatelja Ive Andrića. Godinu dana kasnije, 27. decembra 1958, venčali su se u opštini Stari grad, Ivan Andrić, književnik, rođen 10. oktobra 1892. u Travniku, od oca Antuna Andrića i majke Katarine, i Milica Babić, slikarka, rođena 2. septembra 1909. u Bosanskom Šamcu, od oca Stevana Babića i majke Zorke. Svedoci na venčanju bili su supružnici Aleksandar i Julijana Vučo. U matičnoj knjizi venčanih upisano je: državljanstvo – FNRJ, narodnost – srpska.
A sve je počelo dve decenije ranije, u predvečerje rata, kada su Ivo Andrić i Nenad Jovanović preuzeli diplomatsku dužnost u Berlinu. Starom i usamljenom momku, ambasadoru Andriću, sve je više prijalo društvo Nenada i Milice, zapravo Milice, pa je prijateljstvo vremenom prešlo u grešnu ljubav (voleti ženu svog dobrog prijatelja). Sam Andrić reći će kasnije kako već tada nije mogao bez Milice, ali je to osećanje, trudeći se da ne povredi Nenada, skrivao posebno od javnosti. I tako sve do Nenadove smrti.
Kao supruga Ive Andrića, Milica je poživela deset godina; brak je trajao duplo manje od zabranjene ljubavi. Bila je i u Stokholmu decembra 1961. godine kada mu je Švedska akademija dodelila Nobelovu nagradu za književnost. Umrla je iznenada u pedeset devetoj godini, usled srčanog udara, 24. marta 1968. u kući za odmor u Herceg Novom, do poslednjeg momenta mirno razgovarajući sa svojim suprugom. Počiva na Novom groblju u Beogradu, nedaleko od mesta gde će sedam godina posle njene smrti biti položena urna Ive Andrića (umro 13. marta 1975).
MUZEJ: Na istaknutom mestu u novootvorenom Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu nalaze se kostimografske skice Milice Babić.
Autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije
