U blistavoj istoriji košarkaške sekcije F.C. Barselona, osnovane još davne 1926, postoji samo jedna crna tačka: nikada nije bila prvak Evrope ! Učestvovala je čak na 7 turnira „Final Four“ (1989, 1990, 1991, 1994, 1996, 1997, 2000), četiri puta je bila finalist (1990, 1991, 1996. i 1997.) i izgubila jedno finale (1984) dok se igralo po starom sistemu, ali do trona nikada nije stigla. To je otvorena rana koja na početku svake nove sezone, obložena novim igračima i novim iluzijama, izgleda „mnogo bolje“ ali se na kraju nikad ne izleči do kraja. Sa jednom takvom „živom ranom“ srešće se posle Mundijala u Indijanapolisu Svetislav Pešić i Dejan Bodiroga. Selektor i kapiten naše reprezentacije izabrani su za nosioce novog projekta sa ciljem da se osvoji ta toliko željena titula. Istina, kada su u roku od četiri nedelje predstavljeni medijima u Barseloni, Pešić 14. juna a Bodiroga 12. jula, predsednik Salvador Alemanji izričito je naglasio da ni jedan ni drugi nemaju „obavezu“ da „Barsu“ učine šampionom Evrope, ali ako se učini ne mali napor da se u klub dovedu jedan od najboljih trenera i najbolji igrač Evrope, onda je jasno da svaka druga titula osim prvaka Evrope može biti samo utešna nagrada.
Dolazak Svetislava Pešića označio je veliki zaokret u filozofiji katalonskog kluba koji je poslednjih 15 godina bio pod vođstvom i neprikosnovenim uticajem trenera Aita. Do kada je Barselona bila samo dva puta prvak Španije (58/59, 82/83), sa njim je osvojila još deset titula, pet (od 18 ukupno) Kupova Kralja, dva Kupa Korać i jedan (od dva) Kupa Kupova, ali svaki navijač Barselone dao bi bar polovinu tih titula za onu koja nedostaje. Aita je pratio glas „večitog gubitnika“, ali još gora od toga je fama da „ne voli zvezde“. On je u svakoj mogućoj prilici negirao tu tvrdnju i navodio niz velikih igračkih imena koje je imao u Barseloni, ali nikada nisu bila sporna imena (osim nekih) već minuti i uloga koju im je davao. Njegov sistem stalnih rotacija doveo je do toga da nijedan igrač na kraju sezone nikada nije imao više od 30 minuta igre. Recimo, Pau Gasol, debitant godine u NBA, igrao je kod Aita 23 minuta i možda bi prošle sezone stigao do 25 da je ostao… Jednostavno, Aito je imao svoj stil koji mu je u Španiji donosio rezultate jer je „dugačkom klupom“ i visokim ritmom uspevao da slomi otpor protivnika, ali je u Evropi redovno krahirao jer je u jednoj ili dve utakmice kompaktna celina u kojoj se uvek znaju prvih pet i prve rezerve uspevala da dobije meč odluke.
JEDAN PROJEKT, DVA ŠEFA: Još tokom sezone „Barsa“ je, u najvećoj tajnosti, sondirala teren za dovođenje Pešića na koga je pao izbor. Sa njim je relativno brzo postignut dogovor, ostalo je da se stvari raščiste u klubu. Aito je dobio otkaz, godina ugovora koja mu preostaje uredno će biti isplaćena (milion eura) a onda je u javnosti počelo licitiranje oko toga ko će biti novi trener. Štampa je pominjala sva moguća imena, najčešće su to bili Etore Mesina (tada Kinder, sada Benetton) i Željko Obradović (Panatinaikos), ali je sve bilo nepotrebno jer je odluka već bila doneta. Izbor Svetislava Pešića dočekan je sa priličnim iznenađenjem, ne zato što javnost nema poverenje u njega, već zato što su Obradović, Ivković, Maljković ili Tanjević više prisutni jer su radili u Španiji, Grčkoj i Italiji dok je Pešić od odlaska iz Jugoslavije 1987. bio samo u Nemačkoj. Rezultati su mu bili briljantni, ali uvek je ostajao nekakav prizvuk u stilu „Da, ali to je Nemačka…“. Stvari su se promenile kada je Pešić postao selektor Jugoslavije, još više kada je sa „plavima“ prošlog leta u Turskoj vratio titulu prvaka Evrope. Jugoslavija je igrala odlično, lepršavo, raznovrsno, na svakoj utakmici odskočio je drugi igrač…
Pešić nije uslovio svoj dolazak dovođenjem bilo kog igrača, ali je jasno stavio do znanja da želi košarkaša koji će biti lider i oko koga će se sve okretati na terenu. Logičan izbor bio je Dejan Bodiroga. Njih dvojica su se prvi put sreli tek prošle godine u reprezentaciji, ranije nikada nisu sarađivali. Od prve se između njih stvorila neka nevidljiva „hemija“ koja uvek za rezultat ima izvrsno razumevanje i maksimalnu saradnju.
„Pešić me je prijatno iznenadio, nisam nikada ni sumnjao da je veliki trener jer iza njega stoje rezultati, ali oduševio me je način rada, pristup igračima, stvaranje atmosfere“, rekao mi je pre mesec dana, još pre ofanzive Barselone u nameri da ga dovede, Dejan Bodiroga.
Posle dužih pregovora i ekonomskog napora koji nije bio mali, Barselona je dovela Bodirogu. Ugovor je potpisan na tri godine, a za to vreme će naš as primiti oko šest miliona eura bruto. U svakom slučaju, reč je o najvećoj finansijskoj operaciji Barselone u celoj njenoj istoriji. Cilj je jasan – stići na „Final Four“ Evrolige koji se od 9. do 11. maja igra kod kuće, u Barseloni, a potom i osvojiti titulu koja nedostaje.
„Izazovi mi prijaju i motivišu me. Ne bojim se presije i obaveza, navikao sam na to još od 19. godine kada sam u Trstu postao najmlađi profesionalac u istoriji italijanske lige. Nema titule koja se lako osvaja, uvek se mora mnogo toga istrpeti i žrtvovati, ali kada već imate iskustva te vrste iza sebe uvek je lakše ući u nove slične situacije“, rekao je Bodiroga brojnim novinarima. Govorio je na tečnom španskom koji je naučio dok je dve godine igrao u Real Madridu. Njegova prošlost „madridiste“ mali je revanš Realu za odlazak Saše Đorđevića iz Barse u Real 1999, mada treba reći da je Sašu oterao Aito i to posle osvajanja titule prvaka Španije i Kupa Korać. Sticajem okolnosti, Bodiroga će i u Barseloni nositi svoj broj 10, koji je nosio i Đorđević a posle njega Francuz Digbe koji je napustio klub.
Pešić i Bodiroga imaju jednu zajedničku crtu: Bodiroga se „vezuje“ za naše trenere, Pešić za naše igrače. Bodiroga je u karijeri praktično imao samo naše trenere: od Kreše Ćosića, koji ga je sa 16 godina otkrio u Zrenjaninu i odveo u Zadar, preko Boše Tanjevića u Trstu i Milanu, Željka Obradovića u Realu i Panatinaikosu. Pešić je, posle čuda koje je napravio sa reprezentacijom Nemačke sa kojom je 1993. bio prvak Evrope, svoj veliki projekt u Albi gradio, pored ostalih, na Saši Obradoviću, Teomanu Alibegoviću, Emiru Mutapčiću i Vladimiru Bogojeviću. U Kelnu je prošle godine takođe imao Sašu Obradovića i Bogojevića, ali i Zorana Kukuća (krilni centar visok 2,06, odličan u odbrani), Banjalučanina sa austrijskim pasošem koga bi, da je to moguće, odmah doveo u Barselonu. Ovako, transfer će sačekati do iduće godine. Formula je bila uspešna za obe strane, valja se nadati da tradicija neće biti izneverena.
SEĆANJE NA BORMIO: Početkom narednog meseca navršiće se 15 godina od trijumfa jugoslovenskih juniora na šampionatu sveta u Bormiju. Jedna izuzetna generacija u kojoj su bili Divac, Rađa, Đorđević, Kukoč, Alibegović, Pavićević, Dobraš, Slaviša Koprivica, Neša Ilić, Avdić, Pecarski i Kalpić dva puta je potukla Amerikance od kojih je većina završila u NBA (Geri Pejton, Stejsi Ogmon, Leri Džonson, Skot Vilijams, Brajan Vilijams, Dvejn Šnicius, Labradford Smit…). Na našoj klupi sedeo je Svetislav Pešić koji je prethodne dve godine sa istom generacijom bio kadetski i juniorski prvak Evrope, na klupi Amerikanaca Leri Braun, danas trener Filadelfije 76. Pre pet godina, o desetogodišnjici trijumfa koji je izbacio u svet njegove junake Pešić je svakom igraču na poklon poslao video kasetu sa finala iz Bormija. Taj detalj govori o njegovom odnosu prema igračima. Zato ne čudi što se Divac predomislio i pristao da igra u Indijanapolisu – Pešićevo prisustvo na klupi bilo je dovoljno da se vrati.
Pešić je odmah posle Bormia dobio ponudu nemačke federacije da postane selektor seniorske reprezentacije te zemlje, ali je prvo otišao u KSJ i pitao da li neko na njega ozbiljno računa kao na budućeg selektora Jugoslavije jer se tražila zamena Kreši Ćosiću. Niko mu ništa nije odgovarao sve dok ga pokojni profesor Radomir Šaper iskreno nije posavetovao: „Ja bih se na tvom mestu držao tih Nemaca…“
Izgleda je da mu je ćutanjem odgovornih KSJ učinjena najveća usluga. Sposoban, radan i komunikativan, napravio je sjajnu karijeru u Nemačkoj. Na mesto selektora KSJ vratio se zaobilaznim putem, posle 14 godina, ovenčan slavom i materijalno obezbeđen. Sada okreće novu etapu u karijeri – prihvata jedan od najvećih klubova u Evropi sa nimalo lakim zadatkom da od njega napravi šampiona Evrope. Prvi „pomoćnik“ biće mu Dejan Bodiroga, u poslednjih pet godina sigurno najbolji evropski igrač, koji je potpisivanjem trogodišnjeg ugovora verovatno stavio tačku na odlazak u NBA. Kad ispuni svoju obavezu prema Barseloni imaće 32 godine i verovatno ne veliku želju da se u tim godinama oproba u NBA. Šta može protiv najboljih igrača NBA pokazaće, nadamo se, u finalu Svetskog prvenstva u Indijanapolisu, 8. septembra. Na klupi će biti Svetislav Pešić.
Tandem koji dobija.
Rođen: 2. marta 1973. u Zrenjaninu
Klubovi: Zadar 89-91, Stefanel Milan 92-96, Real Madrid 96-98, Panatinaikos 98-02
Titule: Liga i Kup Italije 1996, prvak Grčke 1999. i 2001, Prvak Evrope sa Panatinaikosom 2000. i 2002, osvajač Kupa Kupova sa Realom 1997.
Najbolji igrač Druge faze Evrolige 2001/2002, najbolji igrača „Final Four“ 2002, najbolji igrač Svetskog prvenstva 1998, najbolji igrač sezone 2001/02. u anketi „Basket Njuz“ iz Pariza.
Sa reprezentacijom: Prvak Evrope 1995, 1997 i 2001, prvak sveta 1998, srebro na Olimpijadi u Atlanti 1996, bronza na EP 99.
Rođen 29. avgusta 1949. u Novom Sadu
Igrao u KK Pirot (do 1967), Partizanu (do 71), Bosni (do 79).
Bio prvak Jugoslavije sa Bosnom i prvak Evrope (1979).
Trenersku karijeru počeo u Bosni sa kojom je bio prvak Jugoslavije dva puta.
Sa kadetskom selekcijom Jugoslavije prvak Evrope 1985, juniorski prvak Evrope 1986. i svetski 1987.
Sa Nemačkom prvak Evrope 1993, sa Albom šest puta prvak Nemačke i osvajač Kupa Koraća (1995). Sa Jugoslavijom prvak Evrope 2001. Jedini trener koji je sa dve selekcije bio šampion Evrope.
