Strah od sećanja

„Poštovani, bila bi nam čast da kod nas održite predavanje o strahotama koje ste doživeli u koncentracionim logorima, pre svega u Aušvicu…“ – „Povodom godišnjice oslobođenja Aušvica pozivamo vas da nam o holokaustu govorite kao svedok vremena…“ – „Naša opština želi da se podseti na užase rata i nacističke vladavine, pa vas molimo da kao bivši logoraš…“ Ranije su takvi pozivi stizali poštom sa urednim memorandumima otkucani pisaćom mašinom ili napisani pažljivim rukopisom, poslednjih decenija stižu imejlom.

Svaki put se trgnem, kolebam da li da prihvatim. Ne znam više šta da kažem, kako da izbegnem da govorim o gladi, bolovima, hladnoći, smrtnom strahu i umiranju, kako sam se u logoru kao petnaestogodišnjak pitao da li će me ubiti a da nikada nisam spavao sa devojkom, nijednu čestito ni poljubio nisam, a da se sve to ne pretvori u ređanje fraza koje je svako već čuo, ali misli da je red da mu se ponovo kaže, da mu uživo ispriča neko ko je to doživeo.

Kažem sebi da je dosta. Čak sam u Berlinu na jednom velikom skupu o budućnosti memorijalnih centara u Nemačkoj održao predavanje sa naslovom „Neću više da budem nikakav svedok vremena“. A onda prespavam i kao neko matoro cirkusko kljuse koje čuje fanfare i bubnjeve, otkasam u arenu.

Nisam ni približno uspeo da izbrojim koliko desetina puta sam tokom poslednjih pedesetak godina govorio kao preživeli logoraš, najčešće u Nemačkoj i Austriji, ređe u Srbiji. U poslednje vreme pozivaju me čak i češće nego ranije, jer je nas živih logoraša sve manje, još manje onih koji su, kao ja, objavljivali knjige koje direktno ili indirektno imaju veze sa zločinima uprošćeno nazvanim holokaust. Uskoro živih svedoka „onog vremena“ više neće biti.

Pre mesec dana stigao mi je imejlom poziv da govorim u Bečeju u sklopu programa povodom međunarodnog dana tolerancije koje organizuje Gradsko pozorište u saradnji sa Ekonomsko-trgovinskom školom, Gimnazijom i Kancelarijom za mlade. „Govorili bismo o vašim iskustvima iz logora, ali i o knjizi u kojoj o tome pišete Moj lepi život u paklu„, napisao mi je direktor Gradskog pozorišta Zdravko Petrović i dodao da će razgovoru „moći prisustvovati i stariji sugrađani“, ali da je fokus ovoga puta na mladima.

KARL MAJ I NABIJANJE NA KOLAC: Mnogo je lakše kada su predavanja, razgovori ili susreti namenjeni odrasloj publici. Ti ljudi dolaze sa namerom da nešto novo saznaju, obično su upoznati sa tematikom, zanimaju ih detalji, pre svega žele da vide uživo primerak koji je kroz sve „ono“ prošao.

Pred decom, pred učenicima se osećam nesigurnim, pred njima me spopada strah od sećanja. Prisetim se svog detinjstva, pisca Karla Maja, knjiga o Indijancima, vezivanja za kolac, opisa mučenja, skalpiranja, krvi, kako sam se uzbuđivao, i da ne krijem, pri tom doživeo prvu seksualnu uznemirenost. To su bili nekakvi nagoni mazohizma i/ili sadizma, koji su se u mom slučaju sa prestankom puberteta izgubili. Svako neka se sam preispita da li je i koliko često imao fantazije čiji bi se sadržaj mogao povezati sa pojmom sado-mazohizma.

Dozvoljavam sebi digresiju i pitam se kako je jedan tako miran, staložen, učtiv, po svemu gospodstven pisac kao što je bio Ivo Andrić, mogao tako intenzivnim, jezivim jezikom da napiše scenu nabijanja na kolac u svom romanu „Na Drini ćuprija“. Kako je dolazio do svih tih detalja, kako upoznao nagon, ako ga nije nalazio i kod samoga sebe?

Pitam se, dakle, da li suočavajući mlade ljude od petnaest-šesnaest godina sa strahotama logora, pričajući im o mučiteljima i mučenicima, na neki način ne budimo u njima, ne dotičemo negde zapretene nagone kojih, valjda, niko nije sasvim lišen. Mnogo su o ljudskim nagonima pisali velikani kao Frojd ili Jung, ja ću ovde citirati samo Vladetu Jerotića: „Ako su nam agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama.“

Đake u Nemačkoj obavezno dovode bar jednom za vreme osnovnog

školovanja u jedan od brojnih memorijalnih centara. Kod nas su najčešće posvećeni nastavnici maternjeg jezika ili istorije, poneseni najplemenitijim idejama, orgnizatori susreta učenika sa „svedocima vremena“. A deca kao deca, ne vole ništa da rade pod prinudom, zadovoljavaju želje svojih nastavnika jer valja misliti i na ocene.

SMEŽURENE GLAVE I HLADNJAČA KOD TEKIJE: U memorijalnom centru Buhenvald u koji me zovu svaki čas, pre nekoliko godina čitao sam šta su učenici zapisivali u knjigu utisaka. Stalna postavka ranije je izlagala i svetiljke sa abažurima od ljudske kože; žena komandanta logora Ilza Koh mnogo ih je volela. Posebno je bilo opasno za logoraše ako su bili tetovirani jer je tetovirana koža bila lep ukrasni detalj na lampi, pa jedno dete konstatuje: „Ceo Buhenvald bio je velika fabrika, a ljudi praktično sirovina koja se morala iskoristiti do kraja, kosti, koža, kosa, sve…“

Jedna devojčica piše: „Prilično je grozno što su odrali kožu ljudima da bi se pravili abažuri…“

Da li je „prilično grozno“ pravi komentar? Da li da utešim tu devojčicu i ispričam joj da je za vreme Francuske revolucije, te slavne epohe za Evropu i za sveukupnu istoriju civilizacije, u nekim krugovima kratkotrajno bila moda uvezivati knjige u aristokratsku kožu? Naravno da joj to ne bih rekao iako je istina. Istina? Samo delić velike istine, jer ta revolucija je pozitivna, zar ne, pa ne treba da je „prljamo“.

Citat jednog đaka: „Stavljali su mrtve ljude na sto da bi ih rasporili i odrali im kožu? Pa, to prosto ne može biti istina!“ Međutim, istina je.

Još jedan citat: „Smežurana ljudska glava mi se činila sasvim vesela, takva jedna malecna glavica, pa kad zamislite da je to jednom zaista bila ljudska glava! Pa, tako nešto sam video samo u filmovima o Indijancima!“ Esesovci su od odsečenih glava ponekog zatvorenika pravili smežurane glave veličine pesnice, što je bio ritual nekih indijanskih plemena, na primer Jivara. Esesovci su preuzeli njihovu „tehniku“. Takva upokojena glava stručno se zove tsantsa, Vikipedija na srpskom je pominje, ali traži da se pojam na našem jeziku detaljnije opiše, podseća takođe i da su „esktravagantni kolekcionari“ svojevremeno nudili „astronomske cene“ za te „trofeje“.

Jedna devojčica u knjizi utisaka memorijalnog centra Buhenvald piše: „Ja se strahovito bojim tih smežuranih glava. Ja bih na svoj pisaći sto stavila normalnu mrtvačku lobanju, ali ovako nešto, ne, hvala! Lobanje mi se stvarno sviđaju, samo što su skupe…“

Kako je ta nemačka učenica saznala da su lobanje skupe? Mogao bih da joj ispričam da je samo nekoliko kilometara daleko od izložbe u Memorijalnom centru Buhenvald, od tih smežuranih glava mrtvih logoraša, u prestonici nemačke klasike Vajmaru pesnik Johan Volfgang fon Gete dugo na svom pisaćem stolu držao lobanju svog mlađeg prijatelja, takođe velikog pesnika, Fridriha Šilera, sve dok ga nisu opomenuli da je to neprilično. I moj otac lekar je u svojoj radnoj sobi pred ordinacijom imao lobanju. Možda je bolje da joj to niko ne kaže.

Posetioci u Buhenvalda više neće moći da se plaše smežuranih glava jer u novoj stalnoj postavci više nisu izložene. Ne znam da li ih čuvaju u depou, ili su ih sahranili zajedno sa pepelom koji je nađen kad se popravljao krov krematorijuma.

Mladi posetilac, koji se baš raspričao, obratimo pažnju na njegov stil i rečnik, saopštava: „Film prikazuje masovni grob i kako svi ti leševi leže naokolo. Dakle, leševi, a bagerom ih ubacuju u jamu. To mi je bilo gotovo odvratno i deprimirajuće, što su tolike ljude trpali u istu jamu. Pa, kako su ih onda zatrpavali, a da niko nije dobio sopstveni grob i njihove porodice nikad neće saznati da je neko njihov tamo dole, recimo, njihov sin ili tako to…“

„Ili tako to“, napisa momčić istih godina kao ja kad sam stigao ovamo u proleće 1944. godine.

Da je to napisao neki naš srednjoškolac, upozorio bih ga na „slučaj hladnjače“ o kome je „Vreme“ detaljno pisalo u broju 544 7. juna 2001. Ovde ću samo podsetiti da je marta 1999. godine iz Dunava, osamnaest kilometara uzvodno od Tekije, zbog niskog vodostaja izronio jedan kamion-hladnjača u kome se nalazilo pedesetak leševa dece, žena i staraca, što je videlo nekoliko stotina prisutnih građana, prolaznika i policajaca. Leševi su odvezeni i zakopani u zajedničku raku negde kod Zemuna, pa posle ponovo ekshumirani i možda negde ponovo sahranjeni, to više ne znam, a za ovo moje sadašnje razmišljanje nije toliko ni važno. Kamion-hladnjača pažljivo je uništen eksplozivom da ni delić ne ostane čitav za neku eventualnu kasniju istragu. To se nije dogodilo pre sedamdeset i kusur godina negde daleko u toj užasnoj nacističkoj Nemačkoj, nego ovde kod nas, pre manje od dvadeset godina. Učesnika u tom delovanju mora da je bilo na desetine, posmatrača na stotine, oni se sudaraju sa nama u tramvaju, sede sa nama u kafićima, tu su, možda su nam neki od njih bliski, veoma bliski.

I ne, ovo nije nikakvo poređenje bilo čega sa nacizmom. Ali, da li bi kod nas u Srbiji sa učenicima trebalo da pričaju svedoci „tog“ vremena?

NEZAINTERESOVANI, UČTIVI I ZAINTERESOVANI: Svaki susret sa publikom je drugačiji. Ponekad atmosferu može da pokvari jedan jedini učesnik koji dobacuje ili prosto samo kašlje. Naravno, i ja imam bolje i gore dane. Već sam rekao, za mene je nastup pred mladim ljudima, studentima i učenicima poseban izazov. Podeliću ih u tri grupe.

U prvu smeštam decu koja su nezainteresovana, dosadno im je, ne slušaju, ne znaju šta će im taj pričljivi starac, ne zanima ih prošlost, dosta im je i časova istorije, jedva čekaju da sve prođe. To osećaju i njihovi nastavnici koji su zakazali susret, neprijatno im je, da bi pokazali da nije sve uzaludno, postavljaju nekoliko bezveznih pitanja i samo produžavaju obostrano mučenje.

U drugu grupu, koja je najčešća, ubrajam učtive devojčice i dečake. Kad su već tu, slušaju ili se pretvaraju da su pažljivi. Možda se poneki među njima stvarno zainteresuje, pa kad nastane pauza, kad ja završim, a profesor predloži da se postave pitanja ili stave primedbe, neko kaže nešto u smislu da je potresen ili čak nešto pita, moli da konkretizujem kako je bilo ono ili ovo, ili iznese svoje mišljenje.

Srećom, postoje i susreti koji su sjajni. To je treća grupa, grupa radoznalih i zainteresovanih, kada se cela sala pretvori u predanu radoznalost, na kraju nastane razgovor, rode se uzajamne simpatije, onda ja imam utisak da je naš susret imao smisla. Ko zna od čega sve zavisi šta ćemo slušaoci i ja zajedno doživeti.

Da bih objasnio na šta mislim, navešću po jedan primer za prve dve grupe, a tri za treću.

Gradić u Tiringiji, istočnom delu Nemačke. Skup je zakazan u podne, valjda kao dodatni školski čas, deca jedva čekaju da se završi, ali jedna zgodna devojčica ipak pita: „Zašto ste vi bili u logoru?“ Začudim se, pa o tome sam najviše govorio, podsetim: „Ja sam Jevrejin.“ „Jeste“, potvrđuje ona, „ali zašto ste bili u logoru?“ To me naljuti, ne znam da li sam ja nejasno govorio ili ona uopšte nije slušala, pa odbrusim: „Hvatali su sve Jevreje, zatvarali ih i ubijali, to je kao da hvataju i ubijaju one koji nose crvene majice kakvu ti nosiš sada!“ Deca se smeju, nastavnica se zahvaljuje što sam bio tako ljubazan da im posvetim vreme i hitno raspušta skup.

Drugi slučaj je u elitnoj gimnaziji u centru Beča. Uredni, lepo obučeni srednjoškolci, među njima i maturanti. Pristojno sede, gledaju me u lice, ne deluju rasejano, ali kad sam završio i profesorka predložila da se postave pitanja, svi ćute. Ja bih da pokrenem razgovor, pa pitam: „Zar vas ništa ne zanima?“Jedan momak ustane i izjavi: „Mene politika uopšte ne interesuje.“ Zašto on razgovor o koncentracionim logorima doživljava kao politiku? Shvatam da nije glup, za njega su to pitanja fašizma i antifašizma, pa mu kažem: „Ne brini, politika će se itekako zainteresovati za tebe.“

Najbolji sastanak sa mladim slušaocima imao sam na tehničkom univerzitetu u gradu Halberštatu u Nemačkoj, sa dva razreda Treće gimnazije u Beogradu i pre neki dan sa učenicima Ekonomske trgovinske škole i Gimnazije u Bečeju.

Svega sedam kilometara udaljen od Halberštata nalazi se memorijalni centar za logor Langenštajn-Cviberge, radni komandos Buhenvalda, u kome sam ja ne samo bio, nego baš tamo sam oslobođen, što su slušaoci znali. Bili su to pretežno studenti, koje niko nije prisilio da dođu na susret sa mnom i koji su se spremili, neki od njih čitali moje i ne samo moje knjige, nastao je živi razgovor, pa je jedan momak pitao: „Kako to da vi o logorima pišete mnogo blaže od Aleksandra Tišme?“ Odgovorio sam: „Valjda zbog toga što sam ja bio u logoru, a Tišma srećom po njega nije.“

Zanimanje nekih učenika Treće beogradske gimnazije, kojima sam i ja održao jedno predavanja posle koga smo imali dobar razgovor, dovelo je do toga da je dvadeset troje učenica i učenika u režiji Jelene i Milene Bogavac i uz pomoć povelikog tima ljudi, ne samo kao izvođači, nego i kao koautori, spremilo i više puta izvelo predstavu „Nevidljivi spomenici“. O tome, kao i o temi koju obrađujem na ovom mestu, pisao sam u broju 1274 „Vremena“ 4. juna 2015, pa ću ovde samo da podsetim da je to za mene najpotresnije svedočanstvo uživo u holokaustu, o odnosu savremenika, starih i mladih prema njemu i spomenicima koji obeležavaju antifašističku borbu, koje sam ikada video, u ovom slučaju doživeo.

MLADI BEČEJCI: Susret u Bečeju prošle nedelje u prostorijama Kreativnog centra Gradskog pozorišta nije bio samo razgovor, rekao bih, to je bilo druženje, dešavanje, zajedništvo mladih sa mnom, sa starcem, nešto jedinstveno, sigurno jedan od najuspelijih susreta sa publikom u mom životu.

Nisu tražili da držim uvodno predavanje, oni sami su odmah uzeli reč jer su unapred pročitali moj roman Moj lepi život u paklu. Direktor pozorišta me je predstavio, profesorka srpskog jezika i književnosti Ivana Petrović rekla nekoliko reči, ali pored mene za stolom sedelo je nekoliko učenica koje su vodile sastanak, imale pripremljena pitanja, povremeno bi prozvale neku koleginicu iz publike koja bi pročitala odlomak iz neke od mojih knjiga ili članka na koji bi se nadovezali pitanjem.

Ne mogu detaljno da prepričam naš intenzivni razgovor koji je trajao sat i po. Trebalo je da opišem svoj život pre „vremena Zla“ u gradiću sa druge strane Tise sličnom Bečeju, kako sam se osećao kad su me uhapsili i šta bih danas rekao svom stricu, koji me je možda izdao Nemcima, šta je bila Arijadnina nit koja me je vodila kroz logore, kako danas vidim svoj identitet, što nam je dalo prilike da porazgovaramo i o mom mišljenju o današnjem Izraelu.

Pitali su me i ko snosi odgovornost što mladi danas nisu dovoljno informisani. Čini mi se da su mnogi suštinu literarnog pristupa toj temi shvatili, jer su postavili pitanje da li pisanje za pisce ima i terapeutsko značenje. Želeli su da nešto kažem i o svom novom romanu Poslednji potez, koji se vezuje za Vojvodinu mnogim nitima. Novim pitanjem dali su mi priliku da upozorim da je eventualno bavljenje užasima holokausta problem njihove generacije, ali da su patnje i neretko smrt izbeglica sa raznih strana sveta, svakako, čak i dok mi udobno razgovaramo u mirnom Bečeju, umiranje beba od gladi u Africi ili kad se dave u Egejskom moru, strašna činjenica na koju mora da se reaguje sada. Sada, jer na strahote koje su se završile pre više od sedamdeset godina ne možemo da reagujemo konkretno, a na aktuelna dešavanja možemo i moramo.

Pre nedelju dana u Bečeju nisam bio tuđin, neko sa strane koji soli pamet, nego član zajednice od stotinak đaka, desetak starijih posetilaca, nekoliko profesorki i Zdravka Petrovića koji je, čini mi se, dobri duh koji je sve to smislio i organizovao.

Razvejali su mi strah od sećanja.