Šteta za sve, osim za investitore

„Meštani Rakite se sukobili sa privatnim obezbeđenjem na gradilištu mini-hidroelektrane“ – ovako je glasila vest sa portala „Južne vesti“ u ponedeljak, na dan nastanka ovog teksta. Sukob stanovnika sela Rakite sa obezbeđenjem investitora u opštini Babušnica samo je nastavak protesta meštana koji, uz aktiviste Grupe građana „Odbranimo reke Stare planine“, od letos pokušavaju da spreče izgradnju male hidroelektrane na reci Rakita.

Ovo je tek jedna od lokacija i samo jedna od reka širom Srbije koju meštani pokušavaju da odbrane od investitora koji bi na njima hteli da izgrade male hidroelektrane (MHE). Najpoznatiji i najmasovniji protest održan je početkom septembra u Pirotu, kada je više od hiljadu ljudi zahtevalo da bude obustavljena gradnja MHE na rekama Stare planine. Osim na više reka Stare planine (Visočica, Rudinjska reka), postoje inicijative i ekološka udruženja kojima je cilj da zaustave gradnje MHE i na Drini, Rzavu, Rudničkoj, Jošaničkoj, Rupskoj reci…

Energija dobijena iz MHE formalno se smatra „zelenom“, odnosno „čistom“, obnovljivom energijom. Prelaskom na čiste, zelene izvore energije smanjuje se udeo energije dobijen sagorevanjem uglja, smanjuje se zagađenje, a samim tim i silni zdravstveni troškovi koji nastaju zbog zagađenog vazduha. Srbija ima obavezu prema Energetskoj zajednici da do 2020. udeo „zelene“ energije dostigne 27 odsto od ukupne potrošnje. U poslednjih nekoliko godina dolazi do naglog razvoja malih hidroelektrana na velikom broju vodotokova. Zašto onda građani širom Srbije protestuju zbog njihovih izgradnji na rekama koje protiču kroz njihova mesta?

„Hidroenergija je samo uslovno obnovljiva i održiva, odnosno obnovljiva je u smislu kruženja vode, ali ne nužno i u odnosu na ugrožavanje povezanih prirodnih resursa. Uticaj malih hidroelektrana na životnu sredinu nije mali, naprotiv, nekada je izuzetno veliki i podrazumeva trajno narušavanje vodotoka“, kaže za „Vreme“ Goran Sekulić iz organizacije WWF Adria. „Postavljanjem cevovoda u korito reka dolazi do trajnog narušavanja vodotoka – iako to nije dozvoljeno, svi investitori postavljaju cevi u korito zbog manjih troškova – a u cevi se usmeravaju veće količine vode od propisanih, odnosno, ne obezbeđuje se propisani minimalni protok. Ovo je nešto što se veoma teško prati i kontroliše u sadašnjim uslovima, a svi operateri veoma dobro koriste. Takođe, tokom izgradnje MHE uništavaju se okolna staništa, a direktno povezivanje više MHE dovodi do povećanog kumulativnog uticaja na životnu sredinu. Na kraju bude ugroženo i lokalno vodosnabdevanje“, kaže Sekulić.

A MHE tek treba da niknu širom Srbije – do sada ih je izgrađeno manje od 100, a u planu je da bude izgrađeno više od 800. Osim što se lokalnom stanovništvu unište resursi od kojih zavise, oni nemaju maltene nikakvu korist – dobit je usmerena ka investitorima, a broj radnih mesta koje otvaraju MHE može da se nabroji na prste jedne ruke: automatizacijom se može obezbediti da jedan čovek upravlja većim brojem MHE.

Prema Sekulićevim rečima, u 2013. godini nadležne institucije su objavile javni poziv za dodelu saglasnosti i energetskih dozvola za izgradnju malih hidroelektrana na 317 lokacija, a potom i još jedan poziv sa 142 lokacije. „Spisak lokacija je baziran na zastarelom katastru mini-hidroelektrana iz 1989. godine tako da je na velikom broju lokacija u međuvremenu došlo do značajnih promena na vodotokovima. Treba napomenuti da je, osim toga što nisu uzeti u obzir aktuelni podaci o vodotocima i nisu razmatrani aspekti zaštite životne sredine tokom sprovođenja ovih poziva, ceo proces bio u potpunosti zatvoren za javnost“, kaže Sekulić.

Podaci iz serije tekstova Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) o MHE govore da je u periodu od 2013. do 2017. najveće prihode od države po osnovu rada malih hidroelektrana imao EPS (17,6 miliona evra), dok su na drugom mestu kompanije u vlasništvu ili preko poslovnih partnera povezane sa Nikolom Petrovićem, nekadašnjim direktorom Elektromreža Srbije i kumom predsednika Aleksandra Vučića – sa prihodom nešto većim od 10 miliona evra. Investitorima koji naprave MHE država otkupljuje struju po višim cenama, a to na kraju plaćaju građani kao posebnu stavku na svojim računima za struju.

„Izgradnja i rad MHE dovode do destrukcije biodiverziteta u vodotokovima, poremećaja hidrološkog režima, destabilizacije vodosnabdevanja i ugrožavanja tradicionalnog načina života lokalnih zajednica. (…) Interesne grupe i pojedinci ostvaruju ogromnu materijalnu korist, nanoseći veliku ekološku štetu u zaštićenim prirodnim područjima, a sve to plaćaju siromašni građani Srbije, kroz račune za utrošenu električnu energiju. Ovde se ne može govoriti o nacionalnom interesu, jer bi se izgradnjom 850 MHE obezbedilo 1,7-2 odsto energije u odnosu na potrebe Srbije“, piše, između ostalog u pismu podrške Grupi građana „Odbranimo reke Stare planine“ koje je krajem jula potpisao dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu prof. dr Ratko Ristić sa katedre za bujice i eroziju.

Krajem septembra 2018. u Sarajevu je održan prvi Evropski samit za reke, na kojem je doneta deklaracija – lista zahteva za zaštitu poslednjih slobodnih reka u Evropi, kao i za restauraciju ekološki značajnih reka. „Jedna od glavnih pretnji sa kojima se suočavaju reke je hidroelektrana“, piše u uvodu Deklaracije, koja, između ostalog, poziva Evropsku komisiju, Evropski parlament, Energetsku zajednicu, EBRD i EIB i šefove država svih zemalja u Evropi „da prestanu sa promovisanjem i finansiranjem projekata hidroenergije kao održivog izvora energije“ i da zaustave „promociju projekata malih hidroelektrana i zaoštre zahteve životne sredine“.

„Gubitak energije toka reku ne čini više rekom, već porobljenim prirodnim resursom. Tu više nema slobode usaglašavanja rečnih profila sa okruženjem, interakcije sa drugim elementima prirode i umnožavanja života. Čin zaustavljanja reke da teče ili otimanje snage njenog toka stavlja je u službu i za potrebu ‘savremenih kolonizatora’ (koji ni u kom vremenu, ni u kom smislu nisu ‘pozitivni likovi’). Borba protiv MHE, koja rezultira velikim brojem građanskih akcija i inicijativa u Srbiji i regionu, u velikom broju slučajeva se odnosi na borbu za poštovanje zakona i zaštitu onoga što je država već zaštitila“, kaže za „Vreme“ Dušica Trnavac Bogdanović, projektna menadžerka Mladih istraživača Srbije.

Prema rečima Dragane Mileusnić, programskog menadžera za jugoistočnu Evropu u The Nature Conservancy, međunarodnoj NVO za zaštitu prirode, rešenja za ovaj problem postoje, ali zahtevaju saradnju različitih nivoa vlasti, struke i iznad svega poštovanje zahteva lokalnih zajednica. Kako kaže, organizacija iz koje dolazi smatra da se mogu naći održiva rešenja za energetski sistem, uz veću eksploataciju bogatih resursa sunčeve i vetroenergije, pri čemu će potrebe za novim hidroenergetskim objektima biti svedene na minimum. Ona ističe da su koraci koje je Ministarstvo zaštite životne sredine već iniciralo – poput zabrane izgradnje MHE u zaštićenim područjima – pozitivni.

„Ipak, da bi se takve odluke usvojile a potom i sprovele, neophodna je bliska saradnja i podrška Ministarstva energetike. Takođe, Ministarstvo energetike, koliko nam je poznato, radi na reviziji Katastra MHE. To je sjajna prilika da se uključi niz kriterijuma koji će osigurati ekonomsku, socijalnu i ekološku održivost u sektoru MHE. Ipak, neophodno je osigurati učešće javnosti, a naročito lokalnih zajednica u tom procesu, što za sada nije bio slučaj“, kaže ona.

Nabrajajući probleme u vezi sa MHE u Srbiji – stihijska izgradnja, odsustvo kriterijuma koji bi sagledali i uvažili sve aspekte (socijalni, ekonomski i aspekt zaštite prirode), netransparentno donošenje odluka o izgradnji koje po pravilu zaobilazi lokalne zajednice, centralizacija odlučivanja na nekoliko institucija (Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo građevinarstva i infrastrukture) uz veoma ograničen uticaj institucije iz oblasti upravljanja vodama i zaštite životne sredine, izbegavanje sistemskog planiranja i ad hoc odlučivanje o pojedinačnim objektima – Goran Sekulić ističe da izgradnja malih hidroelektrana uglavnom prolazi i van mehanizma studije procene uticaja, što takođe drastično smanjuje mogućnost učešća javnosti.

„Ali, važno je istaći da borbom protiv MHE ne dajemo prednost energiji iz uglja. Nikako! Smatramo da postoje potrebe da se preispitaju veliki hidroenergetski projekti i uradi revizija postojećih energetskih sistema. Potreba za procentima obnovljive energije za Srbiju dostupna je iz više izvora energije“, zaključuje Dušica Trnavac Bogdanović.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.