Šta Srbija očekuje od skupa u Parizu

U proteklih šest godina politički i ekonomski zamah obnovljivih izvora energije i pokreta za deinvestiranje iz fosilnih goriva pokazao je svoju punu snagu i dokazao da je prelazak na niskougljeničnu ekonomiju moguć. Ove okolnosti daju nadu da će Pariska konferencija biti znatno uspešnija od Kopenhagena i da će postaviti temelje daljeg razvoja klimatskog režima pod okriljem UN u periodu nakon 2020. godine.

Čini se da će dogovor u Parizu biti kratak, a da će se pitanja po temama pregovarati i konkretizovati tokom budućih pregovora i odluka u godinama koje slede. Ostaje nerešeno da li će rezultat biti dokument sa pravno obavezujućim ciljevima za smanjenje emisija sa efektom staklene bašte (GHG). Evropska unija (EU), kao i mnoge nevladine organizacije, insistira na ovome, dok mu se Sjedinjene Američke Države još protive, jer bi u tom slučaju Senat morao da ratifikuje sporazum, što je u trenutnoj političkoj konstelaciji u Vašingtonu malo verovatno.

Jedno od centralnih pitanja u Parizu biće i finansijska sredstva za borbu protiv klimatskih promena i adaptaciju: reč je, pre svega, o 100 milijardi dolara koje su razvijene zemlje obećale za pomoć zemljama u razvoju. Na samitu G7 koji se odigrao u junu ove godine potvrđena je politička posvećenost borbi protiv klimatskih promena, ali i dalje je potrebno mobilisati sredstva za taj cilj. Ni lideri Grupe 20 najvećih ekonomija sveta (g20) na Samitu od pre samo nekoliko dana nisu dali konačan odgovor na ovo pitanje.

Na kraju, ostaje otvoreno i pitanje pravične raspodele tereta. Nacije koje nisu spadale u razvijene, poput Kine i Singapura, u vreme kada je potpisivan aktuelni Protokol iz Kjota, posle nekoliko decenija i dalje očekuju isti tretman iako nisu u istoj poziciji. Kompromisno rešenje koje je obznanjeno prošle godine na Konferenciji UN u Limi (COP 20) jeste da će države same osmisliti i saopštiti nameravane nacionalne klimatske doprinose (engl. intended nationally determined contribution – INDC). Ti doprinosi obuhvataju samostalno određene ciljeve smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte i planove za adaptaciju na klimatske promene. Veliki broj država podneo je svoje nameravane nacionalne doprinose do kraja juna. To je, takođe u junu, učinila i Srbija, među prvih deset država na svetu.

Vlada Srbije je 11. juna saopštila srpski INDC prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime. Srbija je tako postala prva zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji koja je to učinila. Tim povodom, u Beograd je došao i potpredsednik Evropske komisije za Energetsku uniju Maroš Šefčovič. Trebalo je da to bude događaj od posebnog značaja, koji će pokazati nedvosmislenu posvećenost Srbije evropskom putu, kao i jasan signal da Srbija želi da bude kredibilan učesnik evropske inicijative novijeg datuma – Energetske unije. Konferenciju je otvorila ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine, proglasivši da Srbija namerava da smanji emisiju gasova staklene bašte za 9,8 odsto do 2030. godine, u odnosu na baznu 1990. godinu.

MINUS DEVET ZAREZ OSAM: Šta -9,8 odsto u stvari znači i kako se do tog broja došlo? Sagledajmo stvari u kontekstu: EU ima zajednički cilj smanjenja emisija od najmanje 40 odsto do 2030. godine, pri čemu će udeo država članica, kako se za sada čini, varirati između -25 odsto i -65 odsto. Prema klimatskoj i energetskoj politici EU, bogatije države preuzimaju na sebe više nego siromašnije, ali će čak i Bugarska, čiji nacionalni dohodak po glavi stanovnika nije daleko od srpskog, morati da smanji emisije za barem četvrtinu. Štaviše, prema istraživanjima evropskih nevladinih organizacija, Bugarska bi mogla da smanji emisije za gotovo 60 procenata. U evropskom kontekstu, naš klimatski cilj zvuči, u najmanju ruku, smešno.

Ono što svakako nije smešno je računica koja stoji iza ove brojke. Pošto je Kosovo prema Ustavu sastavni deo Republike, zvanična statistika nominalno obuhvata i Kosovo pa i inventar gasova sa efektom staklene bašte ubraja gasove emitovane na teritoriji ustavno definisane autonomne pokrajine. Srbija je, dakle, svoje emisije za baznu 1990. godinu (u odnosu na koju se meri smanjenje) računala sa južnom srpskom pokrajinom (66.664,14 Gg CO₂eq). Međutim, emisije za period 2010–2013. godine ne obuhvataju Kosovo (a iznose redom: 48.254,78, 51.293,83, 44.225,72 i 46.783,83 Gg CO₂eq). Geografska pokrivenost, nesumnjivo važan „detalj“, u INDC dokumentu priloženom nadležnom Sekretarijatu UN ni na jednom mestu nije naznačena.

Sva pitanja o geografskom obuhvatu ostala su bez odgovora nadležnog Ministarstva sve do druge polovine septembra. Nejasnoća je konačno razrešena objavom Nacrta prvog Dvogodišnjeg ažuriranog izveštaja (engl. Biannual Update Report – BUR) – još jednog dokumenta koji imamo obavezu da podnesemo prema Okvirnoj konvenciji UN o promeni klime. U ovom dokumentu je jasno naznačeno da inventar gasova staklene bašte za 1990. godinu uključuje Kosovo, dok su emisije za period 2010–2013. godine bez autonomne pokrajine.

Tako smo došli u situaciju da poredimo babe i žabe, a računica iako je „pravno dosledna“, suštinski nema smisla. Štaviše, ovako predstavljen cilj u stvari je već postignut i znači de facto povećanje emisija od 15 odsto do 2030. godine u odnosu na današnju situaciju. Pritom, naš nameravani doprinos ne navodi nikakve mere koje će omogućiti ostvarivanje ovog cilja, već ovu važnu odluku odlaže do izrade Klimatske strategije, koja bi trebalo da bude završena do kraja 2017. godine, a koja će se pozabaviti i pitanjima mitigacije (smanjenja emisija) i adaptacije (prilagođavanja, kako se ne bi ponovile katastrofalne posledice poplava).

Osim „manjkavog“ sadržaja, srpskom INDC u nedostaju i procesni elementi. Srbija je o ovom strateškom cilju odlučivala u potpuno netransparentnom procesu. Javnost je do poslednjeg trenutka mogla samo da nagađa šta je Vlada odlučila, a čak ni na samom događaju 11. juna nije ostavljen prostor za pitanja o ovoj važnoj odluci. Time nije dosledno poštovana ustavna obaveza iz člana 74 o blagovremenom obaveštavanju građana o stanju životne sredine, kao ni obaveza učešća javnosti u donošenju odluka koje se tiču životne sredine, definisana Arhuskom konvencijom.

KO PALI, A KO PLAĆA: Posvetimo pažnju energetici jer u tom grmu leži zec. Srbija je i dalje zemlja bez važeće strategije razvoja energetike. Vlada je 29. maja usvojila revidirani predlog Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine. Ovom Strategijom Srbija veoma jasno planira da značajno proširi svoje energetske kapacitete na ugalj. Kako će ti planovi uticati na saopšteni cilj smanjenja emisija i evropske integracije ostaje da vidimo, kao i to kako će ti planovi uticati na budžet ili javno zdravlje i životnu sredinu u godinama pred nama.

Važno je napomenuti da tzv. Energetska unija ima pet dimenzija, od kojih je jedna dekarbonizacija, odnosno postepeno smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Na pomenutoj INDC konferenciji, ministar energetike trebalo je da, prema programu, održi prezentaciju naslovljenu Put ka dekarbonizaciji. Ministar se nije pojavio, pretpostavljamo zato što na osnovu aktuelnog Predloga Strategije i INDC a i nije imao šta da predstavi.

KO KOGA VARA: Sve bi to bilo u redu da domaći mediji nisu uredno izvestili da Evropska komisija podržava napore Srbije i da je Srbija prva u regionu usvojila plan smanjenja emisija. Kako i kakvom računicom se do takvog cilja došlo i šta to znači za srpsku privredu, nikoga nije zanimalo. Nikoga sem britanskog „Gardijana“ (članak od 11. juna naslovljen European commission hails ‘fiddled’ Serbian climate pledge, srpski prevod 13. juna objavio je jedino Peščanik pod naslovom Srpska klimatska prevara). Osim jednog propusta (pomenuti izveštaj – BUR nije predat UNFCCC u u aprilu jer nije završen), u članku su jasno podvučene dve činjenice koje smo i ovim tekstom želeli da naglasimo: „nejasnoća“ oko geografske pokrivenosti i jasan nedostatak evropskih ambicija srpske proevropske vlade i olako šibicarsko manipulisanje brojevima.

Srbiji predstoji ozbiljna rasprava o pravoj ekonomskoj i ekološkoj ceni uglja koji tako rado sagorevamo, o političkoj ceni takvog strateškog opredeljenja, ali i o ogromnim troškovima druge vrste, pre svega o uticaju na zdravlje: prema analizama Svetske zdravstvene organizacije, zdravstveni troškovi zagađenja vazduha u Srbiji (izazvani velikim delom emisijama iz energetskog sektora, prim. aut.) jednaki su trećini nacionalnog dohotka. Nismo, dakle, prevarili neki tamo sekretarijat, nego sami sebe. Pariska konferencija, a potom i izrada nacionalne klimatske strategije, nisu još jedan od evropskih prohteva koje moramo formalno da ispunimo, već prilika za široku društvenu raspravu o strateškim opredeljenjima i (održivom) razvoju Srbije.