Šindleri iz naših sokaka

U restoranu u centru Sremskih Karlovaca pijem kafu sa Stjepanom Sederom, predsednikom ovdašnjeg udruženja Nemaca “Karlowitz” i osnivačem čuvenog “Festivala kuglofa” koji se od 2002. svakog poslednjeg vikenda u maju organizuje u ovom sremskom gradiću. Seder je prošle godine napunio 80 godina, ali je vitalniji od mnogih mojih vršnjaka. Pre nekoliko godina kupio je staru trščaru u Sremskim Karlovcima i od nje napravio Zavičajnu kuću u kojoj se čuva etnografska baština ovdašnjih Nemaca. Pokazuje mi novi broj svog časopisa “Fenster” i u njemu priču o Eugenu Paulu, Nemcu iz Kovina koji je pre 80 godina, baš o Božiću, sigurne smrti spasao stotinu svojih sugrađana Srba.

PAUL, FON SMEKAL

Kovin je, kao i ceo Banat, bio pod nemačkom Vojnom upravom od aprila 1941. do oktobra 1944. Na Badnje veče, 6. januara 1942. godine, iza katoličke crkve nađen je zaklan nemački vojnik. Kasnije će se saznati da ga je ubio Srbin, brat devojke sa kojom je mladi Nemac bio u vezi. Kako navodi kovinski novinar Svetozar Polić, autor knjige Vodič kroz kovinski kraj, ova priča je obnarodovana tek posle smrti Eugena Paula, a na osnovu svedočenja njegovog sina Aleksandra Paula koji je kao 12-godišnji dečak bio svedok događaja iz tog strašnog vremena.

foto: iz privatne arhive

Kada se u Beogradu čulo za ubijenog Nemca, odmah je stigla naredba da se izvrši odmazda po principu “sto za jednoga” uobičajena na teritorijama koje je okupirao Treći rajh. Nemačka vojska je u rano jutro, još je bio mrak, pokupila 100 lokalnih Srba u ulici u kojoj se nalazio Paulov mlin. Odveli su ih kod hotela “Kasina” i fudbalskog stadiona. Tamo ih je čekao specijalni SA odred. Sve je bilo spremno za likvidaciju, samo se čekalo da se razdani. Naredbu o likvidaciji Srba trebalo je da sprovede i nadgleda komandant grada, Austrijanac, pukovnik Teo fon Smekal, inače lekar psihijatar i upravnik duševne bolnice u Kovinu.

Fon Smekal kao lekar i humanista nije bio za ovako krvavu odmazdu nad nevinim ljudima. Rešio je da za savetnika uzme drugog najuglednijeg kovinskog Nemca, Eugena Paula, znanog i kao Jeni. ”Oko dva noću neko lupa na kapiju. Došao pukovnik Fon Smekal. On, moj otac i stric zatvorili se u onu drugu kuću i nikako nisu izlazili. U neko doba me majka poslala da vidim jer su oni većali do svanuća”, seća se događaja iz januara 1942. godine sin Eugena Paula. Fon Smekal i Eugen su do jutra razmišljali šta da urade, a onda ipak odlučili da pokušaju da spasu zatočene Srbe. Pregovarali su satima sa Nemcima. Eugen je čak i slagao rekavši da su sve to njegovi radnici koje ne interesuje politika, mada je među tih sto samo njih šest radilo u njegovom mlinu. ”Garantujem za njih svojom glavom”, bila je Eugenova rečenica zbog koje su, na kraju, iz svilare, u kojoj je bio improvizovan logor, pušteni kućama.

U istoj svilari, dve i po godine kasnije, kada je oslobođen Kovin, ponovo je bio logor. U njega su partizani dovodili zarobljene Nemce, a zatvorenik u logoru bio je Eugen-Jeni Paul, njegov brat i sin Aleksandar. Jedan od stražara prepoznao je Eugena, koji mu je sa stratišta spasao brata. Odmah se založio za njega, obavestio i druge stražare i svi su pohitali da upravnika logora obaveste da su zarobili Nemca koji je spasao 100 srpskih glava. Kada je čuo priču, upravnik logora, izvesni Popović je rekao: “Ako je tako, neka svako od njih skupi po sto potpisa, dakle 10.000 ukupno, i pustiću ih”. Bila je to nemoguća misija pošto je Kovin u to vreme imao tek nešto više od 5.500 stanovnika. Ipak, cela varošica se digla na noge. Potpisivali su peticiju za oslobađanje Kovinci, ali i žitelji okolnih sela. Za jedno popodne skupljeno je više od 3.000 potpisa i komandant je održao obećanje – Paulovi su pušteni na slobodu.

Eugen Paul je bio jedan od retkih Nemaca koji su posle rata ostali u Kovinu, a o događajima iz rata retko je pričao. Umro je u dubokoj starosti 1987. Posle rata radio je u svom mlinu. Kada je 1966. oprema iz mlina preseljena u Ivangrad, mlin se ugasio. Kuća i mlin su posle rata nacionalizovani, kao i ostalo imanje, 45 hektara zemlje, salaš sa tri lanca zemlje, tri automobila, kamioni, poljoprivredne mašine. Eugen Paul je završio poljoprivredni fakultet u Drezdenu. Nakon što je mlin propao, bio je računovođa u kovinskom trgovinskom preduzeću, a radio je u poreskoj upravi gde se i penzionisao. Njegov sin i unuk danas žive u kući koja je, zapravo, nekada bila vinski podrum. Eugenov unuk Gabi radi kao taksista. U tri navrata, u poslednjih desetak godina, novinar Svetozar Polić pokretao je inicijativu da Eugen Paul dobije ulicu u ovom južnobanatskom mestu. Nijedna vlast predlog nije prihvatila. Ulici u kojoj je živeo i u kojoj se sve i odigralo, posle oslobođenja je promenjeno ime, pa se umesto Srpska sada zove Vuka Karadžića.

KARIJUS, BENCINGER

foto: iz privatne arhive

Stjepan Seder mi priča o sličnom događaju iz Sremskih Karlovaca u vreme kada je ta varoš bila u sastavu NDH. Ustaše su 1943. kao taoce uzele 500 ovdašnjih Srba sa namerom da ih streljaju ukoliko partizani u svojim akcijama ubiju nekog njihovog ili nemačkog vojnika. U gradiću od 6.000 žitelja to je bilo gotovo 10 posto stanovništva. Veći deo uhapšenih Karlovčana odveden je u Sremsku Mitrovicu, a neki od njih završili su i u Jasenovcu.

Lokalni Nemac Aleksander Karijus, pravnik i sudija sa fakultetom završenim u Beču, uspeo je da dođe do jednog od svojih drugova sa studija koji je bio u komandi Vermahta u Beogradu. Pridružio mu se i Anton Bencinger, jedan od najbogatijih stanovnika Sremskih Karlovaca, vlasnik splava-vodenice na Dunavu. Njih dvojica su uspeli da oslobode svih 500 zatočenih Srba i vrate ih porodicama. Posle rata Karijus je ostao u Sremskim Karlovcima, njegov sin je išao sa Sederom u školu. Kasnije se porodica odselila u Novi Sad, pa u Vizbaden u Nemačkoj gde Aleksandrovi potomci i danas žive.

Anton Bencinger je uspeo da pobegne iz Jugoslavije pre kraja rata. Njegova žena koja je ostala, završila je kao i većina nemačkih civila koji su dočekali partizane – u logoru u kojem je vrlo brzo umrla od tuberkuloze. Ni on ni Karijus danas nemaju ulicu u Sremskim Karlovcima.

HORVAT, MOLNAR, DUNAFALVI, EPERT

Treća priča je iz Bačke, iz Kovilja, u kojem, za razliku od većine ostalih srpskih mesta u Šajkaškoj, nije bilo zloglasne racije u januaru 1942. Ispričao mi ju je moj drug Đura Horvat, čiji je deda bio jedan od aktera.

Pre četiri godine u Kovilju je, u prisustvu gradonačalnika Novog Sada Miloša Vučevića, podignut spomenik kojim je iskazana zahvalnost predsednicima Donjeg i Gornjeg Kovilja, Mihalju Horvatu i Andoru Molnaru, koji su zajedno sa komandantom sela Lajošem Dunafalvijem sprečili raciju i sačuvali Koviljčane od zle sudbine koja je zadesila mnoge Srbe u Novom Sadu, Bečeju, kao i šajkaškim selima poput Čuruga, Žablja, Đurđeva, Mošorina, Vilova…

Priča o ovim događajima je dramatična i dostojna nekog budućeg filma. U aprilu 1941. nakon što su Hortijeve trupe zauzele Bačku i Baranju, za komandira Žandarmerije u Kovilju postavljen je Lajoš Dunafalvi, četrdesetogodišnjak rođen u Budimpešti. Pored Dunafalvija kao vojnog komandanta, mađarska vlast je dekretom postavila i predsednike dveju opština u Kovilju. Bili su to Koviljčani mađarske nacionalnosti Mihalj Miškela Horvat i Andor Molnar.

Januar 1942. u celoj Šajkaškoj oblasti obeležilo je hapšenje i zversko ubijanje uglednih ljudi, imućnijih zemljoposednika, zanatlija, lekara, advokata, učitelja, ali i žena, dece i starih, pod izgovorom razbijanja partizanskih odreda. Racija je bila finale kojem je prethodila priprema po već ustaljenom šablonu. Meštani bliski mađarskim fašističkim vlastima su tokom 1941. godine sastavljali spiskove sa ljudima koje bi bilo poželjno likvidirati. Spiskovi su se slali u Budimpeštu i vraćali u vidu naredbe komandirima Žandarmerije. Naredba za streljanje više od dve stotine meštana Kovilja došla je i Lajošu Dunafalviju.

Od dolaska u selo, Dunafalvi se sprijateljio sa mnogim Koviljčanima. Naredbu komande je primio k znanju, ali je pokušao da izbegne njeno izvršenje. Međutim, radi efikasnijeg sprovođenja racije, u Kovilj je došlo oko dve stotine vojnika i oficira iz Novog Sada. Da bi predupredio masovnu egzekuciju stanovništva, pozvao je predsednike opština da u najvećoj zgradi za okupljanje u Kovilju naprave zabavu, na koju će biti pozvani svi mađarski vojnici, kao i omladina sela. Pozvan je i tamburaški orkestar predvođen nadarenim, samoukim muzičarem Vasom Jovanovićem.

Tokom zabave, kad je veselje bilo na vrhuncu, Dunafalvi je sa oficirima otišao u zasebnu prostoriju zgrade, gde su iza zatvorenih vrata pregovarali da li raciju treba sprovesti. Tokom pregovora, oficiri su bili dosledni u nameri da izvrše naređenje, ali ih je Dunafalvi ubeđivao da su Koviljčani čestit narod i da u selu nema partizana. Nakon višečasovnih pregovora, oficiri i Dunafalvi su se vratili na zabavu. Od Srba u selu se zahtevao apsolutni mir i da se politički ne angažuju. Sutradan, zbog postignutog dogovora i lošeg smeštaja, vojnici su se vratili u Novi Sad.

Istovremeno, u selu Đurđevu, nedaleko od Kovilja, učitelj nemačke nacionalnosti Franja Epert takođe je vratio vojnike koji su došli da sprovedu raciju. Nedelju dana kasnije vojnici su se vratili u Đurđevo i najpre ubili njega, suprugu i njihovo dvoje maloletne dece, a zatim i više od tri stotine meštana sela. Potez Dunafalvija, učinjen iz čiste ljudskosti, bio je, dakle, krajnje opasan po njegov život i život njegove porodice, ali je njime spaseno više od dve stotine Koviljčana.

Nakon oslobađanja Jugoslavije od okupatora, Dunafalvi se sa suprugom Vilmom vratio u Mađarsku. Komunistička vlast ga je dočekala s prezirom. Kada je nekoliko godina po povratku u domovinu podneo zahtev za penziju, rečeno mu je da pored ispunjenja uslova za penziju mora dostaviti i dokaz gde je bio za vreme rata. Tada su meštani Kovilja sastavili svojevrsnu ocenu njegovog vladanja dok je bio komandir Žandarmerije. Ocenu su potpisali najviđeniji i najugledniji ljudi sela. Po prijemu pismena, Dunafalvi je ponovo podneo zahtev za penziju, ali je Zavod za penziono osiguranje negativno ocenio zahtev i odbio ga uz obrazloženje: “Spasao si Srbe, neka ti sad oni daju penziju”. Posle toga Dunafalvi se obratio ambasadi Jugoslavije u Budimpešti za pomoć. Odbijen je jer je bio mađarski vojnik u službi Hortijeve države. Kako bi obezbedio egzistenciju svoje porodice, pod stare dane je morao da radi najteže fizičke poslove. Diskriminisan i ponižen, preminuo je 1967. Bio je žrtva industrijske nesreće, pao je sa kamiona i polomio vratni pršljen.

foto: iz privatne arhive

Sudbina se surovo poigrala i sa ostalim akterima ove priče. Neposredno po završetku rata, Mihalj Horvat, predsednik opštine Gornji Kovilj, izašao je pred sud u Novom Sadu, gde se branio od optužbi da je sarađivao sa okupatorom. Osuđen je na smrtnu kaznu. Viši sud u Beogradu kome se žalio, uzeo je sve činjenice u obzir: saradnja sa okupatorom je bila neophodna kako bi selo bilo spaseno zločina, i zato je doneta oslobađajuća presuda. Međutim, istog dana kad je oslobađajuća presuda stigla u Novi Sad, Mihalj Miškela Horvat je streljan. Predsednik opštine Donji Kovilj Andor Molnar nije dočekao suđenje. Ubijen je nožem, na najsuroviji mogući način, od ruke čoveka koji je po okončanju rata bio željan osvete Mađarima.

U znak zahvalnosti Dunafalviju, muzičar Vasa Jovanović napisao je Dunafalvijev marš, a u čast njegove supruge – Vilmin tango. Jedna ulica u Kovilju dobila je naziv po Lajošu Dunafalviju.