Silovito srećna

Postoji priča kako je mala Bjork živela u komuni u kojoj je bila jedino dete, te da je do škole išla sama peške četrdeset minuta – zimi je u to vreme bio mrkli mrak, pa je pevala pesme sebi dok ne bi došla do cilja. I tako svaki dan, ili svaku noć, a one su posebno duge na Islandu.

Tako se vrlo brzo razvija muzički talenat – prvi album je čudo od male pevačice snimila u jedanaestoj godini, sa pesmama drugih autora, jednim svojim instrumentalom i obradama Bitlsa i Stivija Vondera. Od početka se činilo da je predodređena za neku neobičnu karijeru: dete sa razmaknutim očima – na oca – imalo je taj vilinski islandski izgled, koji tamo nije neoubičajen, a neke ljude svrstava u rođake huldufolk nacije, odnosno nadnaravnih bića što obitavaju u prirodi… tako bar priča kaže, interno verovanje rašireno podjednako među decom i odraslima.

Island je, naravno, ona zemlja u kojoj vas vetar može odneti sa puta u more, ako se ne pridržite za banderu, po svedočenju putnika. Takođe, zemlja u kojoj se svi bave muzikom ili šahom, pored ribarenja. Zemlja u kojoj se smatra da su vikinške sage intergralni deo zvanične istorije. Država koja je prva imala neku verziju demokratskog parlamenta, u kome su žene imale pravo da budu predstavnici, ne dovodeći u pitanje njihovu sposobnost da se bave javnim delovanjem. Bjork ništa od toga nije propustila da proživi.

Njena tamošnja muzička karijera bila je sve vreme turbulentna i prepuna raznih obrta: od džez do pank sastava, od postpanka do art-popa, radoznalost ju je vodila ka praktično svemu, probanju svih žanrova i načina izražavanja. U ključnom trenutku učestvovala je u osnivanju grupe Sugarcubes – prvog uspešnog islandskog rok benda – sa kojom je zabeležila nekoliko savršenih alternativnih rok hitova, par neujednačenih albuma i turneja koje su dočekane sa interesovanjem, u periodu od 1986. do 1992. Jedna ih je dovela i do Zagreba 1989, gde je potpisnik imao sreće da ih gleda i ostavi kritički trag o tome kako je mala devojka glasom ukrala šou – odmah je bilo jasno da stojimo na vrhovima prstiju dok ona peva i dosađujemo se kad ne peva. Tako je ostalo i do danas.

PRE MNOGO GODINA: Ako je neko glasno sanjao sve devojačke snove prethodnih 25 godina, i za sebe i za druge, to je svakako Bjork.

Kad se posle preseljenja u Englesku, na maloj etiketi One Little Indian, pojavio njen prvi vanislandski solo album pod imenom „Debut“ (1993), bio je to po svemu iznenađujući događaj, što je po dometima nadmašio svačija očekivanja. Dovoljno je reći da je izdavač planirao tiraž od 40.000 primeraka, za nešto što se dosad prodalo u 4.700.000, osvajajući prva mesta na izborima za najbolji album godine u tako disparatnim muzičkim izdanjima, kao što su New Music Express, The Face i The Wire. Ogroman odziv publike bio je posledica činjenica da se ovde radilo o svojevrsnom senzualnom manifestu rave generacije – album ne samo da je ovekovečio odrastanje u vremenima prvih velikih dance partyja, kad je to još bila underground kultura, nego je i dao pravac klupskoj plesnoj muzici ka mejnstrimu, pa se ovde house elementi prvi put rutinski pojavljuju unutar tkiva pesama, što je danas tako neizbežan standard. Uz to, Debut je dao okvir za žensko samooblikovanje u ubrzanom svetu savremene pop muzike, spajajući ljubavnu strastvenost sa ledenim tehnologijama novih vremena koja su tek dolazila. Ovo je takođe jedan od prvih albuma koji su u muzici za široki ukus utemeljili postmoderni stilski kolažni pristup i nadilaženje žanrova kao estetski princip… Debut je u stvari sve to i mnogo više od skupa ovih delova – jer nas vodi na svima razumljivo, dirljivo putovanje kroz buku gradske usamljenosti na kraju jednog veka.

Zahvaljujući retkim talentima sadržanim u osobi koja je na njemu prvi put iskoračila samostalno, on na svaki način i danas deluje sveže i prosto preskače vreme poletnošću i jednostavnošću: ne radi se samo o neverovatnom pevanju koje izražava sve oblike emocija, hvatajući dah kao da se bori za život; niti o inovativnim kompozicijama, u kojima se pričaju priče kroz i dalje svež elektronski bit ponegde paradoksalno sučeljen sa gudačima iz Bollywooda… Ovde ima svih stilova odjednom, ali sa ozbiljnim razlogom na kome se gradi naracija albuma – jer ko nije bio kao devojčica oduševljena velikim svetom i njegovim mogućnostima, pa ne može baš da se odluči šta će pre? Upravo to zarazno oduševljenje svetom takvim kakvim je, ono je što ovu ploču stavlja visoko među važna dela savremene muzike.

MEDVED NE PRAŠTA: Kao u kakvoj bajci u kojoj se susrećemo sa raznim bićima i opasnostima, ovde zatičemo Bjork kako se kreće familijarnim predelima, u kojima bi i mi mogli da se zadesimo, ali gde stalno nešto preti da će se srušiti i ugroziti nas, ako ne budemo pametni i ne slušamo svoje srce.

Debut tako otvara Human Behaviour, programska pesma i ključna sublimacija njenog autorskog pogleda, kroz poziciju deteta što razrogačenih očiju prati šta se dešava oko njega. Postavljajući nas u ulogu nekog ko se čudi i brine nad sudbinom ljudi koji se tako neodgovorno ponašaju, ovaj vrhunski komad umetničke muzike vođen timpanima, praćen je odgovarajuće snolikim spotom Mišela Gondrija u kome se Bjork vija sa medvedom, u noćnoj mori. Kad dopusti da se seksualnost oduševljava ljubavlju, kao u Venus As A Boy, ona trasira put za novu pop etiku u kojoj dečak postaje uobičajeni objekat interesovanja. Ova pesma je jedna od ključnih na albumu, jer ovekovečuje drugačiji pogled na emotivnu zbilju, u kojoj je njen pogled ono što određuje stvarnost, bez obzira da li je privlači njegov humor ili se divi muškom osećaju za lepotu. Na to se nadovezuje opčinjavajuća housey Violently Happy, pesma ljubavne razdraženosti u kojoj je junakinja raznesena emocijama za osobu koja i te kako postoji, ali nije fizički blizu, niti može da dođe – i onda priznanje da je samo ljubav može smiriti da ne skoči sa krova u sneg, dođe kao nepomeriva činjenica koja menja ravnotežu svemira.

U istom stilu i ostale stvari ostavljaju malo sumnje u zaključak da sama Bjork stanuje u svojim pesmama: Crying roni kroz samoću na ulici u velikom gradu, što je svima tako poznat osećaj, dok je There Is More to Life Then This storija o bežanju od ispraznosti u clubbingu – takođe tema koju su mnogi od tad iskusili. One Day pruža oduševljavajuću nadu naivne zaljubljenosti u život, u kome se sve može promeniti nabolje, ako to dovoljno jako želimo.

Njen doživljaj sveta kao naizmenično slatkog i brutalnog, prožima muziku na Debut, gde se raspoloženja skokovito menjaju, zatičući našu junakinju samu u šumi, samu na žurci, samu na obali, samu sa ljubavnikom i svuda tamo gde se nešto može doživeti što nam daje mogućnost samospoznaje. Bjork nastupa kao emotivni aktivista na tragu Dženis i Džoni, hrabri putnik kroz tihe predele srca do kojih se – pokazala je – može stvarno stići: ako ništa drugo, imati nju uz sebe, znači imati nekog ko stalno govori da baš onda kad se najmanje nadamo, ljubavna čarolija možda ipak može da se desi.

DEVOJČICA VIŠE NIJE U OPASNOSTI: U potrazi za humanističkom prirodom za novo doba, Bjork je već na Debut autor sa porukom – bez ikakve pretencioznosti, tako karakteristične za mnoge muške autore. Za razliku od većine kolega, ona poruku ne nameće – nego je nalazi, u prirodi, među ljudima, svuda oko sebe. Konačno, kao i kod svih velikih, kod nje je sve poruka – neponovljiv način na koji peva, stav koji zauzima dok se daje kroz glas, pokreti kojima se kreće, osoben izgled, i sve to zajedno.

Bjork je svojom pojavom mapirala puteve ka budućnosti, postajući standard za sutra – ako slučajno mislite da je sve počelo od hip hopa i da je Beyonce obrazac samosvesne žene novog doba, ipak proverite kako Bjork ili PJ Harvey pevaju modernim jezikom o tome, mnogo pre. Od njih je nekako u pop svetu konačno postalo normalno biti žena, bez uslova – a ne ono što muškarci vide i diktiraju kao primeren oblik proizvoda koji se od nje može napraviti. Ako ništa drugo, devojačko tržište je tek sa dolaskom devedesetih godina ojačalo do te mere da je industriju zabave dovelo do tačke na kojoj je bilo neophodno da se podvuče crta i počne nešto novo – posle deset do petnaest godina panka, „novog talasa“ i konačno alternativne rok kulture sa svojim insistiranjem na jednakosti polova, nije bilo više načina da se sakrije kako ne postoji moralno opravdanje za svrstavanje žena u manjinu o kojoj drugi brinu.

Tome je pogodovao i razvoj digitalizovane vrste konzumerizma u kome su oslobođene nove snage na tržištu. Elektronska dens muzika dala je čulnu i razlivenu izražajnost što više odgovara ženskom senzibiltetu, otvarajući mogućnosti za stilizaciju koja više nije bila okrenuta muškim maštarijama. Ženske fantazije i stavovi tako su sa Bjork prvi put dobile jasnu savremenu poetsku zastupnicu, sa one strane svih očekivanja i predrasuda.

Bilo je to sjajno za pop kulturu, koja je odjednom dobila novu imaginaciju tamo gde ju je najmanje očekivala, mada je bilo očigledno – u sferi feminine istorije življenja na ovom mestu koga svojim svetom zovemo, ali tako često nećemo da čujemo druge kad o njemu pričaju. Sa te strane, Bjork je istorijska pojava čijim naletom je izvrgnut ruglu svaki preostali pokušaj da se dominacija samo jednog pogleda dalje produžava, u globalizovanom društvu koji je uskoro učinilo sve glasove mogućim i javnim, bar u teoriji, ne ostavljajući više mesta ni za kakvo „žensko pismo“ i slična omeđena igrališta i opravdavajuće kategorije. Ili imaš šta da kažeš, ili nemaš.

OTKRIĆE SVETA: Debut je svojevremeno bio čudo između ostalog i zbog toga što je Bjork bila kompletan autor: ne treba nikad zaboraviti da je ona sve svoje albume od početka ne samo sama pisala, već i producirala – ovde uz sjajnog Nelija Hupera iz originalne bristolske trip-hop ekipe „Wild Bunch“ (Masiv atak, Soul II Soul), ali odtad, samo sa saradnicima koji su sledili njenu umetničku instrukciju. Niz tehničkih inovacija koje je primenila nastavio se do danas, te smo je u godinama koje su usledile sretali kao vlasnicu jednog od prvih vebsajtova (još 1994!), producenta koji muziku edituje pro tools programom u kućnim uslovima (još 1998!), artistkinju koja primenjuje aplikacije i virtualnu realnost kao legitiman način praćenja novog albuma, od momenta kad je to postalo ekonomski održivo.

Već sledeći album, Post (1995) potvrdio je svu veru u njenu kantautorsku veličinu, nadovezujući se i produbljujući svu uskovitlanost Debuta, te su ova dva mini-klasika, kao celina – uz Homogenic (1997), posle koga postaje globalna zvezda – neosporni temelji svega modernog i smelog u savremenoj pop muzici. Bjork je u međuvremenu izrasla u ličnost koja izaziva poštovanje svojom umetničkom smelošću što ne prestaje da oduševljava ili zbunjuje, kako kad, stalno se menjajući i preispitujući – sve to nije mnogo različito od kreativnog principa Dejvida Bouvija i Nila Janga, kad bolje razmislimo. Svaki njen album je drugačiji, na svakom je dala sve od sebe i svaki je u tom trenutku bio važan događaj, na svoj način.

Debut je brilijantna esencija pop jezika, i lako je uvideti njegov značaj, ako uvažimo staru tezu kako popularna muzika uvek priziva večnost i ostajanje u permanentnom tinejdžerskom dobu. Ovo je album petarpanovskog kvaliteta, sublimacija radosti večnog otkrivanja čari života, ploča oduševljenja svetom sa svim njegovim misterijama i razočarenjima u ljudsku prirodu i gluposti koje se čine oko nas – od devojke koja nije prestala do danas da ga otkriva.