S Beogradom u mislima

Telo žene uvija se pod toplim pokrivačem pastelnih boja orkestra nad njom. Oči su joj zatvorene, kao da sanja. Usne udahnu čarobni prah muzike u vazduhu, pa se razvuku u širok osmeh. A ona onda visoko uzdiže ruke, propinjući figuru da ubere jecaje truba.

To je Marija Šnajder, prva dama modernog džeza.

Mart 1999. Elektronska pošta probija barikade upravo objavljenog rata. „Mislim na tebe, čuvaj se“, pisala je. Par nedelja kasnije obratiće se diplomcima Eastman School of Music. Pričajući o prijatelju u dalekoj zemlji, otkriće im tajnu misiju: ustanoviti – ili obnoviti pokidane – veze, obuhvatiti svet univerzalnim jezikom muzike, sarađivati, stvarati zajedno.

Jul 2001. Briselski džez orkestar pomaže Šnajderovoj u realizaciji novog sna. North Sea Jazz Festival, Kongresni centar u Hagu, sala Mondrijan, promocija albuma Allegresse (Enja, 2000). Naslovna tema ilustruje osnovne principe Marijine orkestracije – tema se izlaže u nevinom obliku, dinamika raste dok ne izazove solistu, a zatim autorka određuje nivo tenzije u njihovoj međuigri. Sea Of Tranquility muzika je prvog čoveka na Mesecu. „Veliki korak za čovečanstvo“, poručio je Nil Armstrong kad je kročio u More tišine, davnog jula 1969. godine – lepo sećanje, ali i muzika dostojna Armstrongovog uzvika. Sličnim emocijama motivisan je Hang Gliding – opis iskustva jedrenja zmajem nad Rio de Žaneirom. Dance You Monster To My Soft Song („Igrajte čudovišta uz moju nežnu pesmu“) izazov je strahovima – utvare izlaze iz mraka sale na ponoćni bal (solisti) da ih orkestar obuzda skladnim ritmičkim oklopom. Za kraj, Marija ostavlja baladu Some Circles – osećajući da sam u jednom od „tih krugova“, odlazim da pozdravim dragu prijateljicu.

Par minuta kasnije brbljamo iza bine. Radujemo se neplaniranom susretu. „Hajde da se večeras provedemo“, predlaže Marija i… eto nas u velikom Stejtholu, izazvani predstavom Zawinul Syndicate.

Sećam se Zavinulove poslednje posete Beogradu. Pominjem da je izveo i (svoju) Simfoniju Dunav, u pratnji Beogradske filharmonije. Slažemo se da bi bilo zgodno da i Marija dođe na nedelju-dve u Beograd, da pripremi nešto s našim radijskim Big bendom i pokloni deo svog iskustva mladim džezerima u Muzičkoj školi „Stanković“.

Sindikalci su u velikoj formi. To je novi bend – iz postave koja je snimala još uvek aktuelni dvostruki album World Tour ostao je samo perkusionista Manolo Badrena. Novi momci grizu da zadovolje gazdu za klavijaturama: bubnjar Natanijel Taunsli, basista Etjen Mbape i gitarista Amit Četerdži pale motor i ubacuju u petu brzinu da poteraju zarazni beat za Zavinulovu elektronsku igru i drhtaje nekoliko hiljada tela svedoka. Slično Šnajderovoj, Zavinul reaguje na divote sveta u kom živimo – svaka tema je propeta između Istoka i Zapada, Severa i Juga Zemljine kugle, u slavu ujedinjene muzike novog milenijuma. Kad vam se učini da je temperatura uzavrela do krajnje tačke izdržljivosti, iz dima izlazi Marija Žoao – zovu je „Portugalski odgovor na Bobija Mekferina“. U momentu pomislimo da će njeno mršavo telo lako oduvati vetrovi Syndicate mašine, da bi se ubrzo divili kakvom ludom energijom ova dama zagonetnih godina odgovara na izazove.

ZAVINULOV BEOGRAD: Uživamo. Pričam Mariji o Zavinulovoj fascinaciji Beogradom – prilikom jedne davne posete tražio je od organizatora da ga odvedu na Marakanu, na utakmicu Crvene zvezde, da bi se onda naslađivao ćevapima u kafani „Dva jelena“ i upijao zvuk harmonike, da jednog dana uplete Balkanski mol i u sopstveni rukopis.

Sada ja predlažem. Idemo u podrum Kongresnog centra, u salu koja nosi ime holandskog slikara Jana Stena, da svedočimo reciklaži Vremena (džez) Cigana multiinstrumentaliste Džejmsa Kartera. Džango, Grapeli i njihovi savremenici, buđenje džez Evrope između dva svetska rata, doživljeno maštom mladih američkih lavova. Za tu potrebu, u orkestru Chasin’ The Gypsy (to je i naziv albuma koji je prošle godine objavila produkcija Atlantic) Mišel Ramo svira „manuš“ gitaru, Marlena Rajs violinu, Piter Souv harmoniku, a Karter najčešće uzima bas saksofon – čest instrument u godinama svinga, pošto je kontrabas bilo teško ozvučavati. Vremeplov podrazumeva adekvatne kostime i glumu: gospodin Karter pozira fotografima u odelu ciganskog kicoša, s izvučenom širokom kragnom bele košulje, kako se to nekad nosilo. Teme su iz davnih vremena – bazična matrica je sving – ali se Karter ne zadovoljava citiranjem prvih džez heroja, već se spontano prepušta izazovima avangardnog instrumentalizma. On je majstor velike zabave: svaki ton koji se otima iz njegovih intrumenata sa sobom nosi po mikrodozu dobrog raspoloženja, da se publika povede na ovaj jedinstveni ponoćni pir, zaboravljajući na umor.

Subotnji sumrak me zatiče u Spiegeltentu. Nalik šatrama iluzionista na vašarima, ovaj simpatični prostor služi za tzv. muzičke radionice (workshop) – uz hladno pivo sa šanka, slavni džezeri otkrivaju svoje tajne znatiželjnim mladim kolegama. Pred publikom je sada Mišel Kamilo, mali čovek iz Dominikanske Republike, najvirtuozniji džez pijanista današnjice. Postavlja se dilema – egzibiciono ili elegično, Bad Pauel ili Bil Evans, spektakl ili emocija. Kamilo, što nije neočekivano, smatra da je moguće pomiriti ova dva pristupa, a onda to demonstrira. Kompozicija počinje razlaganjem osnovnih akorada u harmonskoj strukturi, a onda se smenjuju poletni montuno široko razmaknutih šaka koje lete po klavijaturi brzinom svetlosti i tiho preludiranje dok pijanista ne izmami orgazmičke krike zadivljene publike. To je tema From Within, objašnjava Kamilo onima koji još nisu čuli muziku iz filma Calle 54. U produkciji Fernanda Truebe, velikani latino džeza sastali su se prošle godine u njujorškoj 54. ulici da pred kamere iznesu svoje životne priče, govorom muzike. Holandska premijera poklopila se s održavanjem North Sea Jazz Festivala, pa je Kamilo iskoristio priliku da pozove publiku ne samo na svoj koncert sa flamenko gitaristom Tomatitom, kasnije tokom večeri, nego i na uživanje u filmu, kad festival prođe.

NOVI ČIK KORIA: U PWA (Prinz Willem Alexander) sali odvijao se egzotičan program: premijerna predstava novog trija Čika Korije, pa solo resital Bobija Mekferina, a onda zajednički nastup dvojice starih prijatelja.

Na solo set Mekferin je došao upadljivo ležerno obučen – sportska majica i plave farmerke nisu uobičajena garderoba na najvećem sajmu džeza, ali idu uz ambiciju pevača da demistifikuje odnos izvođač-slušalac, ostvarujući izvanrednu komunikaciju sa publikom, u proslavljanju neslućenih dometa ljudskog glasa. Falset, grlo i dijafragma, plus udarci rukom o telo radi perkusivnih efekata – dovoljno da doživite ceo orkestar, iako vidite samo neobrijanog tipa sa dubokim podočnjacima. Na polovini nastupa pevač silazi u salu da potraži pomoć od slučajno izabranih posetilaca. Većina je, naravno, veoma nespretna, ali Mekferin se uklapa u njihov doživljaj muzike uspevajući da uspostavi sadržajan dijalog. Program čine džez i afro skice, trijumfalni My Favorite Things – simbol maestralnog tumačenja naivne dečje pesmice (film Moje pesme, moji snovi) rečnikom razvijenog džeza (Džon Koltrejn) – a potom maestro poziva publiku da zajedno otpevaju Ave Maria. Prva strofa ide skladno, dok većina zna tekst, a onda se iz sredine sale izdvaja divan ženski glas, da izmami radoznale poglede običnih smrtnika. Kada je gospođica (očigledno školovana) zapevala iz sve snage, i njen slavni kolega stao je zadivljen i pustio je da sama završi pesmu. Komentar zaglušen ovacijama nije se dobro čuo – čini mi se da je Mekferin prepoznao mladu damu i uputio joj izraze visokog poštovanja i zahvalnosti za slatko iznenađenje.

Zajednički nastup sa trijom Čika Korije nije, međutim, ispunio moja velika očekivanja. Možda je trijumf usamljenog Mekferina suviše podigao kriterijume, a možda je izbor odveć poznatih tema – Spain (Korija), Concierto D’Aranjuez (Rodrigo), Autumn Leaves (Kozma), All Blues (Majls Dejvis) – delovao kao otaljavanje skupo naplaćenog posla. No, siguran sam da su oni uživali u ovom susretu, a da za „više umetničke domete“ nije marilo puno okupljenih.

TAJNI SUSRET SA SKOFILDOM: Posle pet godina čekanja, konačno mi se ukazala prilika da razgovaram sa Džonom Skofildom. Velikog majstora električne gitare prvi put sam slušao uživo još sredinom osamdesetih u Nici, tada kao mladog talenta u bendu Majlsa Dejvisa. Susret i dug intervju omogućila je Dalija Ambah iz američke centrale Universal/Verve, čiji je Skofild ekskluzivac. Ekskluzivan je bio i intervju – skrenuta mi je pažnja da ne bi trebalo da budemo upadljivi pošto Skofild neće imati vremena za razgovor sa holandskim novinarima. Zakazujemo „tajni“ susret posle koncerta…

U paviljonu koji nosi ime osnivača festivala Pola Aketa, Skofild kuva zarazni groove na iznenađenje onih koji su očekivali da će promovisati poslednji album Works For Me, prvu straight ahead ploču posle više godina bavljenja „naprednim“ funkom. Razloge saznajem kasnije – novi album je radio tim velikih zvezda (Keni Garet – sax, Bred Meldou – klavir, Kris Mekbrajd – bas, Bili Higins – bubnjevi), koje je teško adekvatno zameniti, a i gitarista ne skriva oduševljenje novim klincima u „funk“ ekipi, sa uživanjem ih pozivajući na ovogodišnju evropsku turneju. Najvažniji među njima je gitarista Avi Bortnik, kome Skofild prepušta mnoge solo deonice.

Avi i obojica ritmičara umeju i sa semplerima, što koncept jako približava vodama hip-hopa. Po završetku koncerta zovem Anu Popović da hitno dođe na ulaz u hotel Dorint, koji se nalazi u kompleksu Kongresnog centra. Malo ubeđivanja sa obezbeđenjem (Skofild nema „artist pass“ oko vrata!), pa u separe koji sam ranije šacnuo. Kada sam iscrpeo sve planirane teme, Ana preuzima igru – na redu su tehnička pitanja, ili zanimljiv razgovor dvoje kolega po instrumentu. Dogovaraju se da ostanu u kontaktu.

Da ove godine poslednja slika se festivala ne budu groblje praznih plastičnih čaša u podrumu ili tone nepojedenih ribljih đakonija u kantama za đubre, postarao se Akoš Laki, saksofonista iz Sente – na privremenom radu u Holandiji. On ima prave prijatelje – da nas uvede na poslednji jam session u hotelu Bel Air. Skreću nam pažnju da novinarske propusnice sakrijemo u džep jer je novinarima STROGO zabranjeno prisustvo, valjda da ne bi opterećivali zvezde u trenucima opuštanja. Prihvatamo, pa pravo u gužvu, da još malo uživamo u divotama džeza. Ali kakvog: na bini su Džejms Karter (i ovde dominira), trubači Nikolas Pejton i Terel Staford, trombonista Kreg Hendi… a u publici saksofonista Mišel Portal, kontrabasista Čačaito Lopez i naš pijanista Bojan Zulfikarpašić. Roj Hargruv nervozno šeta pred binom, grabeći priliku da uskoči… Tako će biti do svitanja, kao nekad na sving duelima u Kanzas Sitiju.

BLUZ U HAGU: Haški nastup Vana Morisona ostavio me je relativno hladnim. Uprkos ličnim afinitetima prema bluzu, nije me oduševila njegova odluka da to bude dominantna boja ovog koncerta – bili smo uskraćeni za sve one velike pesme iz pop/soul miljea. „On je izazvan džez okruženjem – kada sviramo solo koncerte, izbor pesama je drastično drugačiji“, objasnila mi je sax princeza Kendi Dalfer, koja je bila Morisonov specijalni gost u Hagu. Nevoljno shvatam da će u Nici biti slično, jer Irac tamo nastupa u programu „B.B. King and Friends“ – u okruženju velikih bluz zvezda. Ali, sa Vanom se nikad ne zna. Posle dvadesetak minuta, čuveni mrgud se obraća publici. „Planirano je da ovaj nastup traje samo 80 minuta, teško je izabrati pesme, imate li neku želju?“ (!?) Ne verujem onom što čujem i vidim: Van Morison strpljivo čeka, publika iz prvih redova bira, klimanje glavom, pa… Brown Eyed Girl! Sećam se dragih osoba sa kojima sam ovo vrteo do iznemoglosti i muzike sa kamioneta na Studentskom protestu 97. Čini mi se da svako u uzavrelom auditorijumu jednako stvara neku svoju omiljenu sliku… Zatim Days Like This, That’s Life, Bright Side Of The Road, pa ponovo pravi biser – Jackie Wilson Said. Veselim se čudnom obrtu.

Prvi susret sa džezom kamerunski basista Ričard Bona imao je kao trinaestogodišnjak. Neki Francuz je smislio da otvori džez klub u lokalnom hotelu, pozvao radoznale klince, pa im ustupio na slušanje svoju kolekciju ploča. Uho mladog Bone zaustavilo se na bravurama basiste Džeka Pastoriusa, brzo je učio, otišao u svet, u Pariz, pa u Njujork. Sredinom devedesetih ostvario mu se san – pridružio se sastavu Džoa Zavinula, Pastorijusovog gazde u Weather Report. A onda druženje sa porodicom Breker, Larijem Korijelom, Redžinom Karter, Branfordom Marsalisom, pa ugovor za Sony Music. Zahvaljujući Mjuriel Vandenboš, agilnoj šefici preš službe na Nice Jaž Festivalu, dobijam Bonin novi album, koji će se pojaviti u prodaji tek krajem septembra. Polazeći sa afričkih osnova, ploča još sadrži fine latino i contemporary jazz reference. Bona bi mogao da bude sam sebi dovoljan – pored raznih gitara svira klavijature, flautu i udaraljke – ali ipak u goste zove cenjene prijatelje – gitaristu Peta Metinija, saksofonistu Majkla Brekera i bubnjara Vinija Kolajutu, a povremeno sastav širi gudačima. Na koncertu se ipak ne odvaja od matičnog instrumenta, bas gitare. Manje peva, a afričke teme nisu dominatne. Težište je na funk ritmu, sa retkim solo izletima, smatrajući da – kako mi tvrdi sutradan – „dokazivanje gnjavi publiku“. U prijatnom razgovoru nalazimo zajedničku temu – bliski susret sa nedemokratskim režimima iza nas – razumevajući da bi voleo da nas poseti u bliskoj budućnosti.

MI SE ZNAMO: Kao i Di Di Bridžvoter, kojoj bi to bio drugi put. Na ovogodišnjoj turneji ispituje reakcije publike na muziku nemačkog kompozitora Kurta Vajla. Na krovu elitnog hotela Radison, pored bazena u kom se brčkaju njene kolege, održava se neobična konferencija za novinare. Neočekivanu opasku pevačice (Di Di: „Hej, pa mi se znamo! Odakle?“ Ja, začuđen: „Beograd, Jugoslavija, 1996.“) i stidljivost (neznanje?) domaćina (pitanja je postavljala SAMO jedna novinarka), koristim da preuzmem inicijativu i pretvorim ovu situaciju u pravi intervju. Obećavam da ću svratiti u bekstejdž posle koncerta, sa detaljnim opisom doživljenog.

Ograđen prostor oko Rimskih ruina u Bašti Simije ispunjen je do poslednjeg mesta – sa grupom fotografa uspevam da se probijem ispred bine. Graciozna dama otvara nastup simboličnim I’m Stranger Here Myself, iz mjuzikla Lover In The Dark. Prvim uzdasima doprinosi bolni tango Yukali. Pred Mack The Knife, pevačica se seća Ele Ficdžerald, ali je ova „swing-sreće-funk“ verzija čak efektnija od one koju je Ela izvela na legendarnom koncertu u Berlinu. Bilbao Song je flamenko/bossa, aranžmanski inspirisana Majls/Evansovim tumačenjem Aranjueza – Di Di se izvrsno snalazi u netipičnom ambijentu. Najava Alabama Song, uz dužno poštovanje Džimu Morisonu, očekivano mami uzvike odobravanja. Sa velikim kabaretskim iskustvom, Di Di razume formu Vajlovog dela, ali izvanredno dozira džez u vodviljsku matricu, što njeno tumačenje čini zaista originalnim.

Pijanista Bred Meldou jedan je od stvarnih šampiona ovogodišnjeg džez leta. Učestvovao je na najvećim festivalima, punio dvorane i arene, svirao u velikoj formi, u pratnji sjajnih saradnika (Lari Grenadije – bas, Horhe Rosi – bubnjevi). Svaki od tri koncerta kojima sam prisustvovao (Vjen, Peruđa, Nica) počinjao je polučasovnim tour–de–force iscrpljivanja svim izazovima standarda Time After Time, zatim bi odsvirao dve-tri sveže kompozicije (još uvek bez imena, iako je novi album, sa njima, već snimljen; „Za naslove je zadužena moja supruga, to je ostalo da se uradi“, rekao mi je u Peruđi), da bi onda – u zavisnosti od raspoloženja – birao različite bisere kojima će počastiti fanove. Publika u Nici je, ekskluzivno, dobila baladu Folks Who Live On The Hill i Nik Drejkov River Man, plus solo klavir za bis.

SAMO ZA JUGOSLOVENE: Prvi put smo se ove godine sreli u Vjenu. Obećao mi je intervju u Peruđi, a to mi je u Hagu potvrdila njegova supruga, sjajna holandska džez pevačica Florin. „Ti si dakle Taj jugoslovenski novinar kome će moj muž ekskluzivno dati intervju?“, upitala me je, prilikom popodnevnog kafenisanja u Verveovom ofisu. Klimam glavom, razmišljajući kako Meldou misli da izbegne spretne Italijane. Kasnije shvatam: na recepciji je nemoguće dobiti broj njegove sobe, press služba je zamoljena da odbije sve zahteve, Rosi i Grenadije nemaju pojma gde im se nalazi gazda, a menadžer Dankan me gleda kao da sam pao s Marsa. Nekako uspevam da ga nagovorim da – sa mojom vizit kartom – ode do Breda, a par minuta kasnije u njegovoj pratnji ulazim u lift. „Znaš li da nikad nisam svirao istočno od Maribora? To je razlog što želim da pričam sa tobom – da približimo moju muziku publici u Jugoslaviji i da vas uskoro posetim“ tim rečima Bred Meldou je završio prijatno druženje.

Francuska scena obiluje inventivnim genijima koji nude originalan pristup džezu, na osnovama evropske muzičke tradicije, afričkog duha i američke nadgradnje. Teško je izabrati favorita. Među starijima to je sjajni saksofonista Mišel Portal, koji u projektu Dockings ima podršku najboljih mladih muzičara Evrope (trubač Flavio Boltro, pijanista Bojan Zulfikarpašić, bubnjar Džoi Baron…). Među mlađima briljiraju pijanisti: nadobudni Žan Mišel Pilk i, ponovo, naš internacionalac Bojan Z (upravo je objavio solo album). S druge strane je pariska groove porodica – saksofonista Žulijen Loro (čest Bojanov saradnik, ljubitelj beogradskih žurki i Balkanskog folklora. Za prijatelje: Žika) i njegov Groove Gang, popularni St. Germain, kompjuterskog čarobnjaka Ludovika Navara, ili sjajni trubač Erik Trufaz – Majlsov evropski naslednik, koji je najbolje uspeo da pomiri stare džez principe sa savremenim tehnološkim izazovima. Realna mogućnost: da se Trufaz sa sarajevskog koncerta vrati kući preko Beograda. Slobodan termin za nastup – 5. novembar.

U prošlogodišnjem izveštaju sa festivala Jaž A Vienne (Vreme, br. 503) pomenuo sam kako je Patriša Barber reagovala na pomen Beograda, odakle potiče nekoliko njenih čikaških prijatelja. Oboje znamo da već postoji komunikacija između njene agencije i nekih beogradskih promotera i radujemo se skorom susretu u Jugoslaviji. A njen nastup je idealan romantični nokturno pred put kući. U polumraku, diskretno i nežno (gordo je otrpela glasne kolege na drugim dvema binama), Patriša posvećuje više pažnje klaviru nego pevanju, potvrđujući ono što se moglo naslutiti preslušavanjem njenog poslednjeg albuma Night Club (Blue Note, 2001). Blue Bossa i Caravan prilika su da zadovolji publiku, ali i dugim dijalozima sa kolegama pokaže da je izvanredna pijanistkinja, spremna da nas – možda – uskoro iznenadi i totalno instrumentalnim albumom. Blackbird, Lenona i Makartnija i (filmska tema) A Man and A Woman su sjajne reference na njene klupske godine, ali i šansa da se Francuzi diskretno pridruže Barberovoj u pevanju.

VIRTUELNI FESTIVAL: Bledunjavi jam session u klubu hotela Radison pretvara se u sjajnu privatnu zabavu. Fotograf Tim Moušn dobro je raspoložen ali se nećka da sedne za klavir. Njegova prijateljica i novinarka Žoel upravo mi se poverila da se u srednjoj školi družila sa našom Irinom Dečermić. Adekvatno repliciram – s Irinom sam išao u osnovnu školu. Dok se oduševljavamo slatkim slučajnostima, Tim kreće da svira – Softly As In A Morning Sunrise nailazi na najbolji prijem noćobdija, a Žoel prilazi mikrofonu. Svanulo je, konobari nervozno obilaze oko nas, ali džez je jači od njihovog nestrpljenja.

Pa, kako bi izgledao festival sa ovim imenima? Malo poznatih, više onih koje još nismo imali prilike da ugostimo. U jednom zdanju sa više sala, ili na nekoliko mesta u gradu. Ili možda Kalemegdan, sa par punktova oko starih građevina? Ili bar po jedan koncert mesečno, tokom cele godine. Neki zadimljeni prostor za jam sessione – zašto ne Dansing dvorana Doma omladine, kao nekad? Sa ovim dilemama krećem za Beograd.