Razapet u dvojstvu umetnosti

Melanholija, to je čudno stanje sreće. To je nešto kao realna sreća, ili razblažena tuga. Prostije rečeno – može da se podnese. Ovo je jedna od uvodnih, nazovimo ih dnevnih beleški iz knjige dizajnera, slikara, ilustratora ili kraće – vizuelnog umetnika Steve Mandića.

Život nam često nametne neku novu raskrsnicu ili možda još preciznije, mnoštvo raskrsnica. Ta ukrštanja puteva i nužnost izbora pravca često nas dovode u nedoumice, premišljanja, analize, planove, strahove, odluke, pobede ili poraze. I to je ciklus koji se stalno ponavlja, a svaka generacija ima svoj put ili raskršće. Neke su stvari univerzalne, kao što su i poruke na crtežima Steve Mandića, umetnika koji pomalo nečujno kroz svoje radove daje dijagnozu savremenog čoveka.

SM photo

Na momente, ti crteži su kao karikature naših slabosti, zabluda, sujeta, veličanja ega, i još čitav potpuri ljudskih mana, ali ponekad i vrlina. Čitav taj opus bi se mogao nazvati i Kratka psihoanaliza modernog čoveka, u slikama. I što je još važnije, ti crteži, kao i kratke priče-zabeleške, ne gube na svojoj svežini i aktuelnosti ni nakon osam godina od njihovog nastanka. A ovo je upravo vreme britkih reči i dela.

“Ogledalo je više od odraza u ogledalu. Slika u ogledalu je uvek lažna. Jer, tvoje levo je u ogledalu uvek desno. Zato, kada se pogledaš u ogledalo, ne veruj baš sve što vidiš, prevrtljivac je to. Tvoje pravo ogledalo je ono što činiš drugima!”, napisao je Mandić u svojoj knjizi Update Yourself Daily.

“VREME”: U ovom turbulentnom vremenu, gde je danas umetnost, a gde umetnik?

STEVO MANDIĆ: Turbulentno vreme je uvek prisutno, naročito za umetnika. Čudno je to, ali često se pitamo zašto baš turbulencije budu inspiratori dobrih dela kod umetnika. Turbulencija je u društvu, ali turbulencija je i u svakom pojedincu, u našem unutrašnjem svetu. Umetnost je u društvenom kontekstu danas stavljena na marginu, ili možda preciznije na neki stand by, za neko bolje vreme. Sa druge strane, umetnik stvara baš u takvom vremenu bez obzira koliko teško će to da dopre do šire javnosti. Nije ipak ni svaki umetnik, kako se to kaže, angažovan socijalno-politički. Neko se bavi čovekom i njegovom utrinom kao takvom. Ja sebe ne bih mogao staviti ni u jednu kategoriju s obzirom da mi teme dolaze intuitivno, nekada su aktuelne baš u tom društvenom kontekstu, a nekad pričaju o sudbini pojedinca. Ako pođemo od toga da se i pojedinac menja usled velikih društvenih frustracija, možda bih se i ja mogao nazvati angažovanim umetnikom jer se najčešće bavim tim ‘malim’ čovekom.

Zato sebe često nazivam heterogenim umetnikom. Ne drži me mesto, volim da radim različite stvari, i to često. Ako se bavite slikarstvom, to može da napravi problem jer vas ljudi ne mogu poistovetiti sa određenim stilom. Ali, to je prosto deo mog bića, a u konačnici, nakon svih ovih godina, baš i ne želim da se previše udvaram očekivanjima javnosti, već radim iz stomaka ono što meni u datom trenutku prija. Takođe, ne mislim da je uloga umetnika baš toliko visoko pozicionirana, ili da ne bude loše protumačeno, mislim da umetnik ne može da pomera granice, ali može da čini ljude boljim i plemenitijim. Ako svako napravi po jedan mali korak, svet će biti bolje mesto. A to nam je danas svakako preko potrebno.

Smenjuju se generacije, neko je novo vreme. Kako gledate na nove konzumente umetnosti?

Ne želim da zvuči patetično, ali ja sam u onoj silaznoj životnoj putanji, tj. bliži sam po godinama nekoj starijoj generaciji. Ja sam onaj Titov pionir, ali po načelima, željom da stalno otkrivam nešto novo, gledam nove generacije i učim, prilagođavam se koliko je to moguće i prirodno. Da bismo razumeli nove generacije i njihovo poimanje umetnosti, morali bismo da ih malo bolje upoznamo. Srećom, imam dve odrasle kćeri koje su termostat u mojoj glavi, i čiji ritam, navike, društveni život utiču i na mene, i uče me kako da ih pratim.

Mislim da je umetnost univerzalan jezik i da ako ima jaku ideju, ili tačnije, ako uopšte postoji ideja, ona će podjednako delovati i na nekog od 20 kao i na nekog od 60 godina. Na umetničkim delima ne piše ono do tri godine, kao na dečijim knjigama. Nove generacije svakako imaju pravo da izgrade svoj svet, generalno, pa i umetnički. Ja ću i dalje pričati svoje priče, pa do koga god da dođu.

...

S obzirom da delujete i u oblasti dizajna, slikarstva, video–animacije i editinga ili pak ilustracije, kako to funkcioniše?

Najduži radni vek, onaj zvanični, proveo sam kao art direktor u advertajzing agencijama. Mislim da je jedan deo takvog rada možda uticao i na neke radove kasnije u oblasti likovne umetnosti. A tu pre svega mislim na taj fenomen komunikacije. Sve što uradite mora da komunicira sa posmatračem, da što brže i jasnije popije ideju koju želite da mu plasirate. Kada se sad, onako na blic okrenem i pogledam svoje radove, oni imaju taj zajednički imenitelj – jasnu i komunikativnu ideju.

DSC02051

Sa druge strane, kada radim dizajn, recimo omot za CD ili pozorišni plakat, držim se načela i pravila zanata iz likovne umetnosti. Tako da je veza između svih tih grana vizuelnih umetnosti vrlo bliska. Deli ih samo jedan mali hodnik. U jednoj sobi je platno, u drugoj dizajn, u trećoj animacije i sve to zajedno živi u jednom stanu, u glavi jednog umetnika. Bavljenje različitim stvarima mi čak vrlo često prija, pa kao pčela mogu da letim sa jednog rada na drugi, i to me beskrajno zabavlja. Raduje me svaki uspešno završeni projekat.

Trenutno se bavim oslikavanjem ručno rađenih torbi za brend EXER Art. To je upravo jedan od tih malih, kreativnih bisera. Ideja vlasnice Katarine Gaborović je bila da se svaka torba oslika kao unikat, sa jedinstvenim motivima. Torbe oslikavam ručno, tako da se pod rukom može čak osetiti svaki potez četke. Teme su jednostavni, apstraktni motivi sa tekstovima romantičnih, provokativnih, duhovitih poruka, a svako može da bira koju misao će ‘prošetati’ na svojoj torbi. Ništa manje atraktivan nije bio ni rad na EXER Art majicama sa motivima nekoliko slikara, među kojima sam i ja. Posebno zadovoljstvo je bilo i saznanje da se ti ‘šetajući’ artefakti zaista rade od najkvalitetnijih, odabranih materijala, tako da svaki budući vlasnik, ljubitelj lepog, zaista može sa ponosom da ih nosi.

ego 1

Kako razlikovati dobar zanat od umetničkog dela? U koju grupu mogu da se svrstaju vaši radovi s obzirom na različitost vizuelnih umetnosti u kojima se krećete?

To je večita rasprava kod posmatrača umetnosti ili nečega što neko samo zove umetnost. To dvojstvo se nekako paralelno kreće kroz vode umetnosti već vekovima i zato se često ljudi oduševljavaju zanatskom umeću. Često ćete čuti kod prosečnog posmatrača, da se ne uvrede, onu čuvenu – Vidi kako je realno, izgleda kao pravo! Naravno, taj zanatski deo likovnosti je jedna vrsta kvaliteta nekog rada, i kao takvo ga i treba posmatrati. Ukratko, treba imati respekt prema zanatskom umeću nekog dela. Veći broj ljudi koji posećuju izložbe, ili su u kontaktu sa likovnom umetnošću, najčešće i spadaju u tu grupu oduševljenih zanatskom izvedbom. U tom smislu, ja to prihvatam kao realno stanje stvari i ne mogu nikome zameriti na takvom sudu.

Verovatno sam i sam nekada radio stvari koje su impresionirale više zanatskim nego umetničkim umećem. Kao što sam napomenuo, meni je bavljenje slikarstvom neka vrsta terapije, bez preterano velikih ambicija i potrebe da se svidi svima. Kada sam bio mlađi, imao sam strah, sumnju, da li je to što radim umetnost ili zanat. Danas, u ovom dobu, više se ne opterećujem tim. Danas sam mnogo iskreniji prema sebi; ono što izađe iz stomaka, ono što me raduje, to je ono iza čega stojim. A drugi neka sude. Kakva god da je presuda, ja ću da je prihvatim. Uostalom, da se našalim, možda i gorko, sudovi nisu baš uvek pravedni.

I za kraj, verovatno često postavljano pitanje: može li danas od umetnosti da se živi?

Odgovoriću vam jednim citatom iz moje knjige: kada čovek shvati da mu malo treba, svega mu bude previše.