Putovati s Crnjanskim

Teško je zamisliti prisniji i puniji kontakt s nekim književnim delom od onog što ga ima onaj čitalac kome padne u deo izvanredno složen i zahtevan zadatak kritičkog priređivanja tog dela. Ja sam se igrom slučaja našao u ulozi priređivača sledećih knjiga iz kritičkog izdanja Delâ Miloša Crnjanskog: Kod Hiperborejaca (u daljem tekstu Hiperborejci), Knjiga o Mikelanđelu i Putopisi I–II. Pada u oči ono što je zajedničko ovim knjigama: stranstvovanje, putovanje kroz topografske ambijente i duboke slojeve istorije onih nama bližih ili daljih nacija i njihovih kultura koje je Crnjanski upoznavao i opisivao, rušeći i u duhu svojih čitalaca prostorne i vremenske barijere.

U mom slučaju, budući da sam u tom još uvek pretkompjuterskom dobu prekucao na pisaćoj mašini svaku reč, svako slovo i znak interpunkcije iz tih rukopisa, nastajao je pri tom usporenom praćenju piščeve misli i vizije zaista potpun čitalački doživljaj, koji će do te mere ostati trajan da ću, na primer, nekoliko godina kasnije, kad se prvi put nađem u Toskani, imati neprestani utisak prisustva Crnjanskog. Pred onim što sam video u Firenci, u Pizi, u Sijeni, u meni su odzvanjale reči iz putopisne knjige Ljubav u Toskani, kao i iz Knjige o Mikelanđelu u kojoj je, pored rimskog, ambijent Toskane dominantan. Ostao mi je nezaboravan doživljaj koji sam imao ugledavši Mikelanđelovog Davida u firentinskoj Galeriji Akademije. Pred tim kipom steglo mi se grlo od uzbuđenja jer mi se činilo da je Crnjanski tu pored mene i da mi šapuće: „Nije to borac sa Maratona, pa ni sa Termopila. Nema u njemu straha od bogova, niti mu je božja pomoć potrebna. To je čovek, nov, koji samo sebe ima…“ Te su mi rečenice, dok sam gledao kip, objašnjavale iznenađujući utisak o ogromnosti i snazi tog Davida, koji je dotad uvek prikazivan malenim, ali ga je Mikelanđelo učinio gorostasom – a ja, koji sam ga ranije viđao samo na fotografijama, prvi put sam osetio potresnu impresivnost te statue nazvane Il Gigante. No upoređujući Davida s antičkim skulpturama, Crnjanski je dodao: „Skulptura antičkih mladića, i bogova, stoji, i kad je sama, vedra, čak i nasmešena katkad, kao azijska. Mikelanđelova je uvek tužna.“ Zagledao sam se, rekao bih, očima Crnjanskog u lice tog kipa, u njegove oči, i zaista video tu tugu – tugu na liku giganta koja je neodoljivo postajala i moja vlastita. Potekle su mi suze koje sam neuspešno pokušavao prikriti. Reči Crnjanskog i dalje su mi se nizale u mislima: „Mikelanđelovi kipovi, i kad ćute, nemaju sna – na njihovom licu nije mir sna, na njihovom licu je samo senka, koja na njih pada.“ Može se učiniti paradoksalnim da sam na liku Davida, pastira koga je Mikelanđelo prikazao kao džina i koji je, uz to, bio pobednik nad Golijatom, ugledao tu senku koja kao da je prekrila čitavu tu statuu od blistavobelog mermera. Međutim, reči Crnjanskog toliko su bile sugestivne da mi je ta senka zaista bila vidljiva u pogledu, izrazu, pa i stavu kamenog diva.

Senku, odnosno ono što Crnjanski pod tim pojmom podrazumeva, još jasnije sam uočio na licima dvaju kipova na grobnici Medičijevih u Crkvi San Lorenco, Noći i Zore, naročito Noći, pred kojom me je uhvatilo ono isto snažno uzbuđenje kakvo sam osetio pred Davidom. Tu, pred tim licem koje kao da je u dubokom snu prešlo u neku vrstu onostranosti, učinilo mi se da shvatam značaj i značenje što ih kod Crnjanskog ima reč Senka, kao možda centralni pojam u nekim njegovim poznim delima, prvenstveno u Hiperborejcima i Knjizi o Mikelanđelu – a tom rečju osenčeni su i Lament nad Beogradom, iako u toj pesmi ona nije izričito navedena, i Roman o Londonu, gde nam Crnjanski progovara iz tamnog doba svoje emigrantske egzistencije. Uostalom, poveo sam davno tu pognutu senku, napisao je Crnjanski već 1921. u Fjezolu kod Firence, u poemi Stražilovo. „Poveo“ ju je, i ona će ga pratiti čitavog života, gde god se bude našao, a njegovog čitaoca kroz čitav njegov opus, naročito u poslednjim delima.

Razume se, putovati s Crnjanskim ne znači samo deliti s njim doživljaje putnika, utiske o predelima, gradovima, umetničkim delima, kao i razne istorijske reminiscencije, već povrh svega toga, kao uzbudljivo „prevozno sredstvo“ koristiti njegov jedinstveni književni izraz, savršeno prilagođen jednom novom i neobičnom viđenju sveta koje nije bilo blisko vladajućim shvatanjima o književnosti u našoj sredini i u vremenu kad su se njegova prva putopisna dela pojavila. Ljubav u Toskani dočekana je s potpunim nerazumevanjem, kao delo kadro samo da zasmejava. Koliko je samo podsmeha izazvao glavni simbol iz tog dela, „Devojka porodilja“, lik koji je Crnjanski otkrio kao dar sijenskog XIV veka evropskoj civilizaciji i koji je s velikim oduševljenjem opisao na način blizak poetskoj prozi. Uostalom, kao pesme u prozi pisan je dobar deo njegovih ranih putopisa. Izvanredna proza Finister omogućila mi je, kao i Gogenove slike, da doživim Bretanju pre nego što sam se u njoj našao, „mračnu“ Bretanju i onu „svetlu“, jer Crnjanski ih je obe video, i meni je preostalo samo da ih kao takve prepoznam. U Sijeni sam se uverio da postoji „Devojka porodilja“ u slikama nastalim krajem XIV veka, pa sam ponovo čuo u sebi reči Crnjanskog, o tome šta je on video u tom simbolu, a to je, kao što on kaže, radost rađanja, koja se vraća hiljadama godina, duž Nila i Tigra i Ganga i Jancekjanga, i koja je neprekidna kao i proleće. Naš je pesnik doživljavao lepotu sveta koji je bez granica, osećao radost življenja u svim njegovim oblicima i pritom uspevao da taj doživljaj prenese na čitaoca učinivši ga svojim saputnikom.

Neki rukopisi putopisa iz Španije dospeli su mi u ruke baš kao rukopisi, pisani rukom, a ne, kao svi ostali koje sam dobio da ih priredim za štampu, na engleskoj pisaćoj mašini bez dijakritičkih znakova. Bila je to za mene još jedna pustolovina. Pročitati rukopis Crnjanskog! Odgonetnuti tu skoro neisprekidanu liniju koja kao da je oponašala arapsko ili neko drugo egzotično pismo! Čak i načinom na koji je ispisivao svoja dela Crnjanski je, reklo bi se, želeo da istakne univerzalizam svoje misli i svoje reči.

U njegovom delu sve je kretanje kroz prostor i vreme, a taj dinamizam izraz je težnje da se ustanove univerzalne veze, da se povežu naizgled nespojivi elementi različitih rasa i civilizacija, od onih u evropskim nordijskim zemljama do onih na istoku Azije – Kine i Japana. Ipak, u čitavoj toj uskovitlanosti stalno se oseća prisutnost određenog središta, a to je piščev zavičaj, njegov vlastiti narod. Crnjanski je ostvario jedinstven spoj patriotizma i univerzalizma. Ako je ponekad izgledalo da ide u krajnosti u jednoj ili drugoj od tih dveju koncepcija sveta i ljudskih odnosa (a koje on nije hteo da vidi kao suprotne jedna drugoj), to je bio rezultat strasti koja je bila neophodna pogonska snaga njegovog stvaranja. Ta strast nosi i njegovog čitaoca, a „krajnosti“ su pritom korisne u tom smislu što se uzajamno obuzdavaju: neumerenost u univerzalizmu ne ide zajedno s preterivanjem u nacionalizmu, i vice versa. Čitalac s Crnjanskim putuje svetom, ali svuda gde se nađe, tu je s njim i svest o domovini. Univerzalistička vizija sveta, uporedo sa snažnim antimilitarističkim opredeljenjem (izraženim u romanu Dnevnik o Čarnojeviću), dominantni su u prvom periodu književnog stvaranja Crnjanskog. U pesmama zbirke Lirika Itake nailazimo na negaciju i razobličavanje nacionalističkih mitova o veličini istorije srpskog naroda. Ali već u poemi Stražilovo, pisanoj u Fjezolu kod Firence 1921, Crnjanski nastoji da pomiri svoje osećanje pripadnosti svetu sa svojom privrženošću domovini, da ih prikaže kao dve strane istog doživljaja koji može biti radostan, ali i tužan, čak i bolan. U poemi Serbia, napisanoj na Krfu 1925, nadahnuće nacijom i nacionalnim vrednostima postaje dominantno u njegovom iskazu, ne remeteći visoke poetske domete ostvarene u tom delu. Čitalac tadašnjih i kasnijih dela Crnjanskog, „putujući“ s piscem, neće više s njim deliti samo radost otkrivanja univerzalnih veza i sličnosti, već će upravo kroz te veze i sličnosti deliti s njim i njegovu nostalgiju, njegovu snažnu vezanost za domovinu. Ali neće morati da s njim deli i njegov nacionalizam, jer će upravo u vreme kad se Crnjanski bude očitovao kao vatren nacionalist, a to su tridesete godine, književna delatnost autora Lirike Itake i Seoba skoro sasvim presahnuti. On će uglavnom biti novinar, autor članaka manje književne vrednosti, i tek retko, u ponekom tekstu putopisnog karaktera, naročito u dopisima iz Španije nastalim 1933. (koje će Crnjanski kasnije okupiti pod naslovom U zemlji toreadora i sunca, ali ih neće objaviti kao knjigu), čitalac će, ponovo „putujući“ s autorom, moći s njim deliti doživljaje iz jedne uzbudljive i prelepe zemlje. (Pošto nikad nisam bio u Španiji, moram reći da su za mene tekstovi Crnjanskog, ako izuzmem španske pisce, i dan-danas najdraži izvor predstava o toj zemlji.) Četiri godine kasnije, 1937. Crnjanski će ponovo slati dopise iz Španije, ali u njima čitalac neće imati šta s njim da deli osim nacionalističke ostrašćenosti: to će biti izveštaji s fronta građanskog rata, koje će pisati „dopisnik pri glavnom štabu generala Franka“ i vatreni pristalica kaudilja.

Bolna veza između tuđine i zavičaja, izražena kroz nostalgiju, čežnju, pa na kraju i kroz radost povratka, ponovo će kao „formula univerzalne povezanosti“, specifična za Crnjanskog, biti vidljiva u Lamentu nad Beogradom, poslednjoj pesmi koju je napisao i prozvao je svojom „labudovom pesmom“. Uzbudljivo nizanje strofa i antistrofa, od kojih prve evociraju tragiku tuđine i izbeglištva, a druge radost povratka u materinsko okrilje Beograda, pružaju nam razrešenje pesnikove osnovne dileme između univerzalizma i nacionalizma. Te krajnosti iščezavaju, postajući nevažne. Još jasnije će nam se ta istina otkrivati u Hiperborejcima i – pogotovo – u Knjizi o Mikelanđelu. Tu Crnjanski kaže, u polemici s dvojicom „profesora“ (koji su u stvari njegovo drugo ja): „Materina ljubav je, čini mi se, opšta, geološka pojava, i to mi se čini velika uteha u vremenima koja živimo.“ Materinska ljubav, dakle, nije nešto što bilo koja sredina može prisvojiti; ona je opšte, rekli bismo kosmičko načelo.

Očigledno je da nas Crnjanski ovakvim razmišljanjem vraća na dve svoje najsadržajnije, simboličnim značenjima najbogatije a kratke rečenice-vizije koje čine naslov poslednjeg poglavlja Seoba: „Beskrajan, plavi krug. U njemu, zvezda.“ U poslednjem pasusu romana, Vuk Isakovič, povratnik iz rata, oseća kao „beskrajan plavi krug“ svoju dušu, sa svim teškim i bolnim iskušenjima kojima ju je ispunio pretrpljeni i prohujali život, ali u tom krugu je kao „jedna zvezda“ preostao i plamičak strasti, plamičak ljubavi. To je uteha za ostarelog i onemoćalog Vuka Isakoviča, a tu će reč – uteha – često upotrebljavati i ostareli, onemoćali Crnjanski. Danas posmatramo seobe koje su veće i od onih koje je opisao naš veliki pisac, ali moramo se upitati hoće li savremeni migranti, čak i oni koji su, čitajući ga, putovali s Crnjanskim i imaju makar to apstraktno iskustvo, naći na kraju tu utehu, tu „zvezdu“ u svom „beskrajnom, plavom krugu“.