Protiv kolonijalizma i rata

Svrsishodnost i kvalitet adaptacija književnih dela u medij filma i stripa često su predmet kritike fanova i stručnjaka. Da li je moguće preneti nečiju izvornu ideju napisanu i opisanu rečima u svet vizuelne umetnosti filma i stripa? Naravno, uvek se nameće primer romana Sanjaju li androidi elektronske ovce Filipa K. Dika, i njegovu daleko slavniju filmsku adaptaciju – Blejdranera Ridlija Skota. Ali, setimo se i koliko je samo razočaravajućih adaptacija jednog klasika kakav je Melvilov Mobi Dik, a koliko njih se može pohvaliti nečemu nalik autentičnom duhu kakav donosi Kristof Šabute u svojoj strip verziji ovog romana (vidi „Vreme“ br. 1316)? Dva primera, nedavno objavljena u Srbiji, pripadaju toj grupi malobrojnih.

POVRATAK NA BELZAGOR

Prvi, Povratak na Belzagor po scenariju Filipa Tiroa i sa crtežom Laure Cukeri, objavljen je u koprodukciji izdavačkih kuća Makondo i Lokomotiva iz Beograda. Reč je o vernoj ali i autentičnoj adaptaciji SF klasika Dole ka Zemlji Roberta Silverberga iz 1969. godine. U želji da jedno ovako relevantno delo SF-a adekvatno prenese u crtež, redakcija Humanoida je kontaktirala sa Silverbergom u želji da bude deo produkcije, što je on zdušno prihvatio.

Silverberg je roman napisao nakon boravka u Tanzaniji, gde je bio fasciniran okolišom i autohtonom kulturom, ali i zgrožen kolonizatorskim uticajem na afrički kontinent. Kao direktan uticaj na Silverberga nameće se Srce tame Džozefa Konrada, te je i lik komandanta Kurca direktno preslikan iz ovog romana. Kuriozitet je i to što je sam Silverberg smatrao sebe imitatorom Džozefa Konrada i Radjarda Kiplinga. Ipak, roman je brzo stekao kultni status i do danas zadržao slavu, a ujedno se smatra Silverbergovim najuspelijim delom u bogatom opusu – a poznat je kao izuzetno plodotvoran i brz pisac.

Povratak na Belzagor nije puko prepričavanje romana. Filip Tiro i Laura Cukeri temeljno su i verodostojno rekonstruisali vizuelni i duhovni identitet Belzagora, na kome se odvija radnja. Ta fantazmagorična planeta ispunjena je tajnama izvan poimanja ljudske kulture. Nije reč samo o biodiverzitetu Belzagora, već i o duhovnim aspektima Sulidora i Nildora, urođeničkih inteligentnih vrsta čija je jedina mana u očima zemaljskih kolonizatora – animalni izgled. Njihova duhovna potraga za smislom verovanja i postojanja, kao i tajne njihove kvazireligije uobličene u ritualu ponovnog rođenja čine okosnicu i Povratka na Belzagor i izvornog dela. U pisanju romana Silverberg je kontemplirao nad biblijskim citatom iz Knjige propovednika (3:21): „Ko zna da duh sinova ljudskih ide gore, a duh stoke da ide pod zemlju?“ Otud i naziv romana Dole ka Zemlji direktno referira na ovaj biblijski citat, jer suština dela i jeste pitanje da li inteligencija Sulidora i Nildora podrazumeva i postojanje duha, isto kao što su kolonizatori u Africi vekovima smatrali da je urođeničko stanovništvo tek na korak od životinja.

Povratak na Belzagor perfektno prenosi ovu osnovnu Silverbergovu ideju antikolonijalizma i poštovanja autohtonih kultura, i ne pada u zamku da se zadovolji samo grafičkim prikazivanjem neobičnosti strane planete. Laura Cukeri, pod scenarističkim vođstvom Filipa Tiroa, i taj aspekt stripa perfektno izvodi. Cukerijeva je talentovana umetnica, koja je izbrusila umeće radom na Kenu Parkeru sa Ivom Milacom i Đankarlom Berardijem, a zapaženiji uspeh je postigla serijalom Stakleni mačevi. Odnedavno je i prva autorka koja je radila na ikoni italijanskog stripa, Teksu Vileru. Što se Belzagora tiče, Cukerijeva je do tančina osmislila taj nestvarni i u velikoj meri nadrealni svet. Idući stopama glavnih aktera u postkolonijalnom Belzagoru, Cukerijeva i Tiro čitaoca uvlače u plejadu neobičnosti, dok se vizuelna neobičnost stranog sveta pretače u duhovnu potragu za korenima verovanja Sulidora i Nildora i otkrivanja tajni ponovnog rođenja.

VEČITI RAT

Drugi primer malobrojnih adaptacija dostojnih originala je Večiti rat, strip-adaptacija istoimenog romana Džoa Haldemana, potpuno drugačijeg senzibiliteta ali ništa manje značajnog društvenog konteksta. Poznavaoci SF-a su upoznati sa kultnim statusom ovog romana, proisteklog iz autorovih iskustava u Vijetnamu gde je mobilisan 1967. godine kao pripadnik inženjerije pri Četvrtoj diviziji američke vojske. Pisanje je za njega imalo katarzični aspekt, a u romanu je predstavio svoju frustraciju zbog rata u koji je gurnut, ali i nezadovoljstvo zbog odnosa prema veteranima i nerazumevanje okoline za sve što su preživeli. Sve je zaogrnuto SF ruhom koje romanu daje univerzalni karakter primenjiv na sve sukobe u istoriji. Večiti rat je antiratni manifest svih generacija koje su prolivale krv po bespućima stranih meridijana zbog sukoba sa neprijateljem koga ne poznaju i nemaju razloga da mrze osim zato što im je tako naređeno. Zbog univerzalne teme Večiti rat je postao roman čija aktuelnost ne zastareva. Haldemanova projekcija gađa u samu suštinu istorije ratovanja iako je nastala kao paralela Vijetnamu: „Tako, recimo, rat počinje nakon napada koji se nikada nije dogodio. Druga paralela je u samoj činjenici da je američka nacija izolovana od nasilja, u jednom bezbrižnom spokojstvu – ona samo negde na nekom dalekom mestu gubi mlade momke i devojke, trošeći na to brdo dolara. Oba rata se razvlače. U trenutku kada se vojnici vrate na svoja ognjišta, shvataju da se zemlja za koju su se borili drastično promenila. A većinu ljudi i ne zanima šta im se tamo sve dešavalo.“ Razlikuje li se to od bilo kog rata?

Kultni status Večitog rata među čitaocima svih generacija vodio je ka njegovoj adaptaciji u neku novu formu. Belgijski strip autor Morvan (Mark van Open) je 1988. godine počeo trodelnu adaptaciju romana u formi stripa uz Haldemanov blagoslov. Nedavno objavljeni Večiti rat u izdanju novosadske Čarobne knjige integralno je izdanje sva tri Morvanova albuma po Haldemanovom romanu.

Morvan se u adaptaciji kretao obazrivo, verno prateći duh i narativ izvornog dela. Nije sebi dopuštao previše odstupanja u želji da prenese antiratni duh romana, bez osude vojnika koji su u ratovima samo marionete. Večiti rat kao roman i strip su suštinski antiratna dela, uperena protiv establišmenta i u izvesnoj meri oficira i nadređenih. Međutim, verno prenošenje dela u narativu nikako nije mana Morvanovog pristupa, već prednost koja mu je omogućila da svu kreativnost slije u grafički aspekt adaptacije. Njegov crtež pripada klasičnoj školi stripa, realističan je i živ, sa patinom osamdesetih, i na putu je da postane strip klasik koliko i izvorni roman.

U svetu stripovskih adaptacija romana, naučna fantastika zauzima posebno mesto zato što autorima pruža mogućnost da prikažu neobuzdanu maštu. Dok je film, kao drugi vizuelni medij prigodan za adaptacije, ograničen tehničkim mogućnostima i budžetom, papir, olovka i malo tuša dovoljni su za stripsku rekonstrukciju bilo kakvih svetova, svemirskih bespuća, zvezdanih ratova, nestvarnih bića i ostalog što je nastalo u mašti romanopisca. Dovoljno je samo slediti zacrtani put i adekvatno preneti poruku. Povratak na Belzagor i Večiti rat su izvrsni primeri toga.