Priče iz kofera

Grad Priština je dobio naziv po reci Prištevki, a reka je, prema predanjima starih Prištevaca, kako su oduvek sebe zvali stanovnici Prištine, dobila ime za vreme kralja Stefana Uroša II Milutina. U to vreme vladala je velika epidemija crnog prišta, pa je on naredio da se na reci napravi karantin za sve putnike koji su dolazili u grad. Tako je reka nazvana Prištevka, a grad kroz koji je tekla – Priština.

Putopisci su je opisivali svaki na svoj način. Jedni kao veću varoš sa kraljevskim dvorom, drugi kao malu varoš sa srpskim stanovništvom, treći pak kao tursku kasabu, ali svi pominju prištevačku gostoprimljivost. Miris tradicionalnih jela sa Kosova i Metohije, čuvena strugana pogača, tiganjice, razne vrste pita a kao poslastica tatlija, samo su neka od jela koja će se naći na trpezi domaćina u čiji dom svrati i nepoznat gost. Postoje običaji koji se još uvek neguju kod Prištevaca, neki od njih su da se na Bogojavljenje spremaju pihtije, za pravoslavnu Novu godinu se za doručak sprema barenica sa suvim rebrima, a kao specijalitet za najdraže goste sprema se filija.

O Prištini se mnogo toga – ne zna. Na primer, da Zona Zamfirova nije iz Niša. Svaki Prištevac zna da je Stevan Sremac priču o njoj čuo od Branislava Nušića, tadašnjeg srpskog konzula u Prištini i rado viđenog gosta u kući Zamfira Kijametovića, a da ju je smestio u Niš zato što je Priština tada bila mala varošica. Jevrosima Kijametović, Zona, kako su je od milja zvali, bila je jedno od trinaestoro Zamfirove dece. U svilenoj košulji, šalvarama i tesnom jeleku mamila je uzdahe gazdinskih sinova i mladih kalfi kad bi ulicom sa tetkama prošetala. Tek joj je bila šesnaesta, a o njenoj lepoti se pričalo i van Prištine. Zagledao se u nju i Maksim, odnosno Mane u Sremčevom romanu, sin Koste Gapića, kujundžije i prijatelja porodice Kijametović. Ljubav između Zone i Maksima bila je obostrana i često su se potajno gledali. Ali, jednog popodneva Zamfir je svratio do svog prijatelja Koste kujundžije i doneo revolver šestometak da mu ga ovaj posrebri. Zašto i kako su među prijateljima pale teške reči, nikad se nije saznalo. Tek, Zamfiru izlete kobno obećanje da će Zonu udati i za siromaha, ali za njegovog Maksima nikad.

Zona i Maksim se nikada nisu venčali. Zona se udala za Aleksu, lepog a siromašnog mladića iz kuće Grbića. Mladi supružnici su se odmah preselili u Prizren gde su izrodili tri sina i dve kćeri. Aleksa je 1913. godine prilikom pobune Albanaca nastradao, a Zona se sa decom selila i negde u jeku Drugog svetskog rata stigla u Beograd. Istinu o sebi ova Prištevka nikada ne bi otkrila da je brat Dragutin Kijametović nije nagovorio. Starost je provela nečujno i tiho, okružena sa svojih devet unučadi i četrnaest paraunučadi. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Na njenom grobu i danas piše: „Ovde počiva Zona Zamfirova“. Kujundžija Maksim Gapić, koji se ubio početkom Drugog svetskog rata, bio je oženjen Cincarkom Zlatom. Ono što Sremac u svom romanu nije promenio jeste lepota Jevrosime Kijametović, za koju i dan-danas pričaju da je bila najlepše devojče u sokaku. Upravo po lepoj Jevrosimi, u mnogim porodicama Prištine najlepše devojče se i danas iz milošte naziva Zone.

Stara nošnja Srba sa Kosova je nešto po čemu se oni prepoznaju. Na njoj se ističu bogatstvo boja, oblika i ukrasa, i elementi raznih kulturnih uticaja koji su se tokom vekova smenjivali na ovom području. Ženska srpska nošnja sastoji se od duge bele košulje, ukrašene vezom savršene izrade koji je smešten na vidljivim delovima košulje – rukavima i po ivici. Kosovski vez je nadaleko čuven. Njegove karakteristike određene su još u srednjovekovnoj Srbiji gde je pohađanje škole kosovskog veza bila privilegija vlastelinskih žena i kćeri, s obzirom da su i materijali kojima se vezlo i na kojima se vezlo bili skupi. Jednu od prvih škola kosovskog veza držala je žena Stefana Uroša I Velikog, kraljica Jelena Anđeo. Kraljica Simonida, žena srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, iako veoma mlada, takođe je imala ovakvu školu.

Karakteristične boje ovog veza su braon, staro zlato, roze, kraljevsko plava i bordo boja krvi. Jarkih boja nije bilo zato što su kosovski vezovi nekad rađeni vunom koja je farbana prirodnim bojama. Tek kasnije, kada je počelo da se veze pamučnim i svilenim koncem, vez je dobio veći spektar boja. Motivi ornamenata veza najčešće predstavljaju razne geometrijske figure i stilizovane biljke, krstove, insekte, cveće. Posle Kosovskog boja, najčešći motiv je kosovski božur, kao simbol stradanja srpskih vojnika. Svaki ornament je oivičen crnim ili braon koncem ili vunom, a sredina je popunjena vezom.

Danas kosovski vez zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije, a žene iz udruženja „Avenija“ iz Lapljeg Sela kraj Prištine čuvaju od zaborava to svojevrsno umetničko delo vezilja.

Kada sam odlazila iz Prištine, sa sobom sam ponela kofer uspomena u koji je stalo mnoštvo starih slika i lepih priča iz mog rodnog kraja. Ovo su bile neke od njih.