Na razgovor sa bokserskom zvezdom stare Jugoslavije, Azizom Salihuom, idem sa sportskim novinarom prištinskog dnevnog lista „Expres“. Dok hodamo Bulevarom Bila Klintona, priča mi da je Aziz „veliki čovek velikog srca“, ali da se ponekad „gubi“ i da je često „kontradiktoran“. „Aziz nam sam na to kaže: kako je moguće da neko koga su ceo život udarali u glavu bude normalan?!“, dodaje novinar i upozorava me da Aziz mnogo priča i da voli mnogo da se hvali…
Tog majskog popodneva Salihu je organizovao konferenciju za novinare jer je nezadovoljan time što Vlada Kosova još uvek ništa nije uradila za njega i druge zaslužne sportiste sa Kosova.
Nakon konferencije, sedimo u restoranu hotela „Grand“, u centru Prištine. Aziz mi se predstavlja snažnim stiskom ruke i dubokim glasom: „Ja sam Aziz Salihu, bivši bokser, osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama.“ Dodaje da je u „ono vreme“ samo Brena bila poznatija od njega.
„Momentalno ne radim ništa i nemam ništa. Takoreći sam na ulici. Moja familija u Prištini takođe ne radi ništa. Nema posla. Braća u Skoplju rade“, počinje priču dok po treći put pripaljuje istu cigaretu.
Pitam ga zašto je 2008. odbio srpsku penziju za koju ga je predložio Bokserski savez Srbije. „Prvo i prvo, ja ne mogu da uzmem penziju od Srbije kad sam bio protiv te države. Ja sam radio protiv te države. Uvek sam govorio: ko nije uz svoj narod – nije ni uz koga. Ko ne voli svoje dete – ne voli nikoga. Bio sam uvek uz svoj narod, ali nikad nisam bio za krv, ubijanje i takve stvari. Kada su mi ponudili penziju, ja sam rekao da je ne želim jer hoću da je dobijem od svoje zemlje.“
Kaže da je sam kriv za to što nije mislio na svoju budućnost. „Ja ni u ludilu nisam znao da će ovako nešto da se desi: ratovi, raspad Jugoslavije… Uvek sam bio posvećen boksu i reprezentaciji. Osamdesete sam proveo sa reprezentacijom na pripremama. Familiju sam retko viđao. Stariji ljudi su mi tada govorili da ne trošim, da ostavljam sa strane, da mislim na budućnost. Nisam ih poslušao.“
Nakon završetka karijere 1990. godine počinje da podržava ideju nezavisnog Kosova. Priča da su mu 1997. nudili stanove i lokale samo da ćuti, da se ne meša i da ne staje ni na jednu stranu. I to je odbio. „Jedan moj prijatelj Albanac, sportista, živeo je devedesetih u Srbiji. Za njih tamo je bio balista, a za ove ovde četnik. Tako je bilo i kada se vratio na Kosovo. On je bio samo sportista… Ni ja nisam bio ni četnik ni balista. Realan sam bio i realno sam pričao. Nisam bio dvoličan da kažem da tebe volim više nego mog brata, a takvih je bilo. Meni je, kao velikom sportisti, koji je sve dao za boks i reprezentaciju, žao što danas nemam ništa u životu. Da sam bio bandit i baraba, kao što sam bio sportista, šta bi bilo? Ali ja nisam to, ja nisam iz takve familije da mogu da budem bandit i baraba.“
Da li se sada oseća izdanim zbog toga? „Od naroda ne. Mene narod voli. Problem je što sada ovde sport vode ljudi koji ne znaju šta znači osvojiti olimpijsku medalju, šta znači posvetiti život sportu.“
Pitam ga da li prati srpski sport? Prati. Kaže da je ostao u dobrim odnosima sa mnogim prijateljima iz starih dana. „Zamisli ti kakve bi rezultate danas imala stara Jugoslavija da se nije raspala! Pa bili bismo drugi ili treći u bilo kom sportu. Pogledaj šta rade ovi teniseri. Meni je danas najžalije to što ne mogu da radim sa sportistima, što ne mogu da ih vodim na Olimpijadu, što ne mogu da ih spasem sa ulice. Zato bih danas voleo da sednem sa Divcem i da pričamo. On bi mene slušao i verujem da bi Divac mene razumeo. Ja razumem da je politika politika, ali i sport je sport. Pitao bih ga zašto neko ko ima sportsko srce, ko se trudi, ko može, zašto on ne bi mogao da ide na Olimpijadu. Pitao bih ga šta on misli o tome što već više od 20 godina niko sa Kosova nije otišao na Olimpijadu.“
Aziz Salihu je ogroman čovek, širokog osmeha i dlanova. Tokom razgovora udara rukom o sto i zaboravlja na cigaretu u pepeljari. Na rastanku mi opet snažno steže ruku i insistira da se sledeći put obavezno javim kad dođem u Prištinu.
„Pozdravi oca! Imaš oca?“
„Imam.“
„Pozdravi ga. Sigurno je čuo za mene.“
Aziz Salihu rođen je 1. maja 1954. u Prištini. Od oko 500 mečeva izgubio je manje od 30. Karijeru je započeo 1969. godine, a završio 1990.
Rezultati:
Prvenstvo SFRJ – deset puta prvak (teška i superteška kategorija)
Evropska prvenstva – tri treća mesta (sedam puta učestvovao)
Balkansko prvenstvo – pet puta najbolji
Mediteranske igre – dva puta prvak
Svetski kup – jednom šampion
Olimpijske igre – tri puta učestvovao (bronzana medalja iz Los Anđelesa 1984)
Reprezentativac bivše Jugoslavije, u teškoj i superteškoj kategoriji, bio je punih 16 godina.
