Prezir prema samom sebi

Doskora se ime Osamu Dazai retko spominjalo izvan granica Japana. Ovaj, jedan od najpoznatijih i najčitanijih japanskih pisaca, u širim krugovima naše, ali i svetske čitalačke publike, uglavnom je doživljavan kao opskuran.

nikad covek

Nedavno je počelo više da se govori o Osamuu Dazaiju, zahvaljujući činjenici da su njegova dela ušla u javni domen, odnosno mogu da se prevode i štampaju bez plaćanja autorskih prava. Od 2019. do danas na druge jezike prevedeno je više njegovih romana nego tokom sedam decenija posle 1948, kada je pisac tragično okončao svoj podjednako tragičan život. Izuzetno inteligentan, ali i privlačan ženama, Dazai je uvek pratila zla sudbina, poput tamne senke.

Rođen je 1909. godine kao Šuđi Cušima u gradiću Kanagiju, prefektura Aomori. Bio je osmo dete u imućnoj porodici. Mnogi će kasnije tvrditi da je za njegovu setnu prirodu i začudan karakter zaslužna činjenica da su ga uglavnom odgajale porodične sluge zbog očevog odsustva i bolesti majke. Odrastao je u neprilagođenog čoveka sa duboko ukorenjenim revoltom prema okolini.

Rjunosuke Akutagava mu je bio najveći literarni uzor, a njegovo samoubistvo ga je gurnulo u kreativnu krizu iz koje je tražio izlaz u alkoholu i prostitutkama. Nekoliko puta je pokušavao da se ubije, a onda se 1948. godine sa ljubavnicom utopio u kanalu Tamagava u Tokiju.

U kratkoj literarnoj karijeri nekoliko puta je izazvao velike skandale narušavajući javni moral, pa ga se porodica više puta odricala. Na isti način je reagovala i zbog njegovog učešća u levičarskim pokretima.

Prvi put je upotrebio pseudonim Osamu Dazai 1933. godine, potpisavši tako priču Ressa (Voz). Tada je prvi put upotrebio i stil autobiografskog pisanja iz prvog lica, što će biti zaštitni znak njegovih najvećih dela. U tom stilu je pisan i Nikad čovek (Ningen Shikkaku, 人間失格), njegov najpoznatiji roman i drugo najčitanije književno delo u Japanu, nastao 1948. godine i objavljen neposredno pred njegovo samoubistvo.

U romanu Nikad čovek Dazai je sažeo svoj život u liku Obea Jozoa, opisavši događaje koji su ga nagnali da posmatra sebe kao nekoga ko je diskvalifikovan da vodi normalan život, ko nikad neće biti čovek.

Odličan primer savršene stripske adaptacije jednog književnog dela, posebno nekog tako snažnog i mračnog kao što je Nikad čovek, nedavno je objavljen pod tim nazivom na srpskom jeziku u izdanju beogradskog Stalkera, skoro istovremeno sa čak dva prevoda romana kod drugih izdavača – Izopštenik kod Žira i Nečovek kod Tanesija.

Stalkerov adut u odnosu na druga dva izdavača je Đunđi Ito. Ovaj mangaka (autor koji radi japanske stripove – mange) jedan je od najpoznatijih autora horora u modernom stripu. Njegova najpoznatija dela – Uzumaki, Tomie, Gjo i Fragmenti strave – već je objavio beogradski Darkwood, i brzo je stekao popularnost kod domaće publike.

Đunđi Ito se nije bez razloga prihvatio adaptacije baš Dazaijevog remek-dela, iako sam roman ne spada u domen tipičnih podžanrova ovog mangake. Nikad čovek je roman ispunjen unutrašnjom teskobom, samoprezirom, očajem na ivici ludila i razmišljanjima o nepripadanju socijalnoj sredini. Ali nije per se horor u kome strava dolazi od spoljnih faktora i misterija van granica spoznaje, kakve su tipične Itove mange. Nikad čovek je delo u kome užas dolazi iznutra, iz psihe jednog odurnog čoveka koji u isto vreme izaziva i sažaljenje i gnušanje. A ako se Đunđi Ito i u šta razume u svom stažu mangake, to je da dočara gnušanje i sažaljenje.

Ova hororična tragedija u tri čina je doslovna adaptacija književnog predloška, koja u svim glavnim crtama prati život Jozea Oboa, preslikanog lika samog Dazaija. Đunđi Ito njegovu unutrašnju teskobu oslikava u metaforama svojih tipičnih groteski, i uvek se zaustavlja na korak od granice natprirodnog, ne prelazeći prag realizma koji je Osamu Dazai zacrtao u svom romanu, konstantno se poigravajući sa njegovim narušavanjem.

Retko se sreće delo u stripu koje toliko snažno prenosi osećanje samoprezira glavnog aktera i stvara nelagodu kod čitalaca samim sledom događaja i introspekcija. Najbliže bi mu bio izvrsni Blast Manija Larsenea, u kome glavni lik Polza Manćini neodoljivo podseća na Jozua Oboa, ali u žanru više koketira sa trilerom nego hororom. Fascinantno je u kolikoj meri oba ova ostvarenja uznemiruju, ali i nagone da se nastavi sa čitanjem.

Nikad čovek na kraju zadaje najjači udarac dok prikazuje egzistenciju kao ultimativni užas sa kojim se čovek može susresti – mučenje koje svojom brutalnošću nadilazi svaki drugi scenario. Kada u mangi Obo sretne samog Dazaija, poručuje mu: “Obojici nam je teško da i dalje glumimo komediju.” Ito sučeljava autora sa njegovim alter egom rečima koje sugerišu da je obojici suđeno da egzistiraju kao neko ko se pretvara da je pripadnik ljudskog roda u komediji života. Te su reči u neku ruku ispunjene većim užasom od svih mogućih grafičkih groteski i horor scenarija koje je Đunđi Ito tokom karijere oslikao tušem.

Dazai je u stvarnom životu, na veliku žalost, odlučio da se iz te komedije isključi svojom voljom u hladnim vodama kanala Tamagava. Alternativa da egzistira poput Jozea Oboa, lišen cilja i emocija, činila mu se kao veći užas.