Ozbiljan leteći cirkus

Specijalno za „Vreme“ iz Kečkemeta i Budimpešte

Mađarsko vazduhoplovstvo svoj sedamdeseti rođendan proslavilo je jednim od najvećih, možda i najvećim aeromitingom ove godine u centralnoj Evropi. Održan je 16. i 17. avgusta na aerodromu pored Kečkemeta, na tačno pola puta između Budimpešte i Segedina. Kečkemet, tačnije 59. taktička baza vazduhoplovstva nazvana Szentgyörgyi Dezső po najvećem mađarskom asu pilotu iz Drugog svetskog rata, svake neparne godine domaćin je veoma dobro organizovane i posećene vazduhoplovne manifestacije. Da li će Međunarodni aeromiting i vojna izložba u Kečkemetu (Kesckemeti nemzetkozi repulonap es haditechnikai bemutato ili International Airshow and Military Display), kako mu je zvaničan naziv, prerasti iz bijenalnog u godišnji događaj ili je u pitanju izuzetak zbog dvostrukog jubileja – pored jubileja vazduhoplovstva, Mađarska obeležava i 160 godina vojske – ostaje da se vidi. Bilo kako bilo, u dva dana bezmalo dvadesetak sati neprekidnog letenja najrazličitijih aviona i helikoptera, od oldtajmera do borbenih aviona četvrte generacije, sa svim „sadržajima“ na zemlji, teško da je moglo ostaviti ravnodušnim više desetina hiljada gledalaca, koliko ih je prošlo kroz kapije aerodroma svakog dana.

Nasuprot „poslovnim“ sajmovima avijacije, poput Farnboroa u Engleskoj ili Salona avijacije u Buržeu u Francuskoj, aeromitinzi kakav je u Kečkemetu imaju za cilj zabavu najširih narodnih masa, približavanje vojske i sistema odbrane građanima (deo onoga što se popularno naziva civilno–vojni odnosi u najširem smislu), animiranje najmlađih za vojni poziv i prikazivanje vazduhoplova i veštine upravljanja. Ipak, kao što Farnborou ili Burže imaju manje elemenata narodne zabave, tako je i aeromiting u Kečkemetu imao svoj šlagvort biznisa i politike. Nimalo slučajno, u Mađarskoj su bili skoro svi glavni konkurenti za novi transportni avion zemalja centralne i istočne Evrope od kojih se očekuje da povuku sovjetske „antonove“ i nabave nove avione (poželjno sa zapada, prim. aut.). Tako je oba dana u letačkom programu nastupio američki C-17 Gloubmaster III (Globemaster) sa izuzetno atraktivnim programom za vazduhoplov svoje veličine – 51,7 m razmah krila, 53 m dužina, dok su na zemlji bili izloženi italijansko-američki Lokid-Alenia C-27J Spartan (Lockheed-Alenia) i EADS kaza 295 (EADS Casa), proizvod evropskog konzorcijuma. Italijani su, skloni kako marketingu tako i pošalicama, pored svog Spartana istakli natpis poput onoga u salonu automobila: „C-27J na prodaju, niska kilometraža, ful oprema, kao nov, decembar 2007, cena 20 miliona evra, samo keš“.

ČAS ISTORIJE: Pored zemlje domaćina i pomenutih Italijana, Amerikanaca i Španaca (čiji je bio evropski transporter, kao i „eurofajter“), nebo iznad Kečkemeta parali su dva dana vazduhoplovci i letelice iz skoro svih država regiona – Češke, Slovačke, Austrije, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Rumunije, ali i Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, Turske, Nemačke, Holandije, Švedske, Belgije, Finske… Ravnopravno sa ‘državnim’ kolegama, odnosno pripadnicima vazduhoplovstava, okretnost svojih letelica – mnogo veću od one koju imaju borbeni avioni, jer su u pitanju mašine namenski konstruisane upravo za akrobacije – prikazivali su piloti-akrobate poput Petera Podlušenka iz Slovenije i Mađara Zoltana ‘Zoli’ Vereša, višestruko nagrađivanog pilota sa preko 10.000 sati naleta, inače kapetana putničkog aviona u kompaniji Malev kada ne nastupa na takmičenjima i aeromitinzima. Restaurirani stari avioni, popularni oldtajmeri, na više nego očigledan način održali su „čas istorije“ i podsetili da avijacija ipak vuče korene malo ranije od današnjih „gripena“, „jurofajtera“ i „MiGova“: u letu su prikazani Lisunov Li-2 (sovjetska kopija popularne „dakote“ DC-3, odnosno C-47 u vojnoj varijanti) u bojama nacionalnog avioprevoznika Malev, autentičnim, iz pedesetih godina, kao i američki srednji bombarder B-25 „mičel“ i palubni lovac „korser“ iz Drugog svetskog rata, deo Red Bull leteće kolekcije. Da ni avijatičari sa eks-juguslovenskih prostora nisu „tikve bez korena“ pokazali su pripadnici beogradskog aero-kluba Galeb, čiji su propelerci „kraguj“ i „utva 66“ bili izloženi na statičnom delu izložbe za rezgledanje i fotografisanje u kabini (besplatno, za razliku od Mađara koji su naplaćivali 500 forinti fotografisanje u kabini MiG29 vašim aparatom, 800 ft njihovim polaroidom i 1000 ft njihovim digitalno; 100 ft je oko 35 dinara). Oba dana u programu nastupio je i jedan od najpoznatijih opitnih pilota RViPVO, sada u penziji ali očito nimalo penzionerskoj letačkoj kondiciji, Marijan Jelen, na avionu „galeb G2“, jednim od najuspešnijih, ako ne i najupspešnijim proizvodom vazduhoplovne industrije SFRJ, sve sa jugoslovenskim oznakama – zvezdama petokrakama u plavom prstenu kako i priliči oldtajmer avionu.

Oba dana aeromiting u Kečkemetu otvoren je grupnim preletom vazduhoplova mađarske avijacije u formaciji, tačnije formacijama – prvo je helikopter Mi-8 praćen sa dva borbena helikoptera Mi-24, kako je i uobičajeno na sličnim manifestacijama pred publikom, preneo veliku nacionalnu zastavu, a sledili su ga „gripeni“, „MiGovi“ 29, „albatrosi“, transportni „antonovi“ i školski „jakovi“. Kao atraktivniji pojedinačni nastupi izdvojili su se mađarski borbeni helikopter Mi-24 ofarban u boje nacionalne zastave sa stilizovanim crtežom nečega što liči na košutu (NATO kod za ovaj sovjetski helikopter je Hind, košuta), veoma agilan za svoju veličinu, koji je na kraju nastupa napravio vatromet na nebu izbacujući IC mamce, takođe domaći MiG-29 možda ne toliko po samom nastupu koliko opet po dekoraciji u obliku crteža starog aviona iz četrdesetih preko skoro celog „MiG-a“, već pomenuti američki transporter C-17, rumunski modernizovani MiG-21 „lenser“ (Lancer) čiji je pilot pokazao kako se i na slabije okretnom avionu može napraviti za oko dopadljiv program. Mađari i Šveđani su ponosno prikazali šta njihovi piloti umeju na „gripenima“, borbenim avionima četvrte generacije, kao i njihov španski kolega na „eurofajteru“ (Eurofighter) a da bar po okretnosti i pilotskim veštinama ne zaostaju ni oni malo stariji potrudili su se da demonstriraju francuski i finski pilot na „miražu 2000“ (Mirage), odnosno „hornetu“ (Hornet). Dok su „gripeni“, „eurofajter“ i „hornet“ bili avioni iz redovnih jedinica svojih vazduhoplovstava, Belgija i Holandija imaju u svom sastavu avion, pilote i prateću podršku namenski određene za prikazivanje na aeromitinzima u obliku samostalnog nastupa, u njihovom slučaju F-16 što sve doprinosi atraktivnosti prikazanog letenja. U igri su „dimni tragovi“, spaljivanje IC mamaca, pa čak i kočioni padobran u boji nacionalne zastave (Holandija).

ORAO U BRIŠUĆEM LETU: Zapažen nastup imao je i major Vojske Srbije Miodrag Ristić na „orlu“, premijerno prikazanim izvan Srbije u novim, specijalnim bojama sa stilizovanim amblemom Vojske Srbije na repu u crtežom orla na samom avionu. Srpski pilot je na oduševljenje publike u subotu izveo brišući let tik iznad piste ali ga – najverovatnije na, blago rečeno, sugestiju organizatora aeromitinga – nije ponovio drugog dana aeromitinga. Njegov kolega i prezimenjak potpukovnik Saša Ristić nastupio je na „super galebu“ G4 koji u ume jubileja 30 godina od prvog leta nosi prikladan natpis na repu, ispod srpske zastave.

Najatraktivnije od prikazanog na vazduhoplovnim manifestacijama nesumnjivo je grupno akrobatsko letenje, kojim se koje prikazuju letačko umeće i kvalitet pilotske obuke matičnog vazduhoplovstva – akro grupe su uglavnom u sastavu oružanih snaga – ali i radi direktne i indirektne državne promocije.

Tako je, primerice, hrvatski komentator istakao da njihova akro grupa predstavlja „sve pilote hrvatskog vazduhoplovstva“ mada, istini za volju, tu vrstu letenja praktikuju samo najbolji od najboljih. Ovakvi nastupi pred publikom su tako napravljeni da gledano sa zemlje posmatraču zastaje dah i neretko se čini da će se avioni sudariti, pogotovu prilikom mimoilaženja u susretnom pravcu velikim brzinama – nekada to čini jedan par aviona (kod turske ili hrvatske akro grupe) ili čak grupe aviona (italijanski „freče trikolori“). Dodajte tome „dim“ (raspršeno parafinsko ulje) koje avioni ispuštaju, zanimljiv komentar sa zemlje uz povremeno uključenje vođe akro grupe preko radio veze i skladnu muziku i dobijate prvorazredni audio vizuelni događaj – kako za ljubitelje avijacije, vazduhoplovce ali i obične gledaoce.

IMENA I AMBLEMI: Publika u Kečkemetu imala je prilike da vidi srpsku akro grupu „Zvezde“ na pet aviona „galeb G2“ iz novosadskog aero kluba „Galeb G4“, njihove imenjake iz Turske „turske zvezde“ (Turkish Stars – Türk Yıldızlari), hrvatska „Krila oluje“ na pet „pilatusa“ PC-9 i italijanske „freče trikolore“ (Frecce Tricolori, trobojne strele) sa ni manje ni više nego 10 aviona „ermaki“ MBB339, najviše što ima ijedna akrobatska grupa. „Zvezde“, o kojima je „Vreme“ pisalo i ranije, u svojoj drugoj sezoni postale su redovan učesnik manifestacija u regionu i centralnoj Evropi i očekuju se početkom septembra u Brnu na tamošnjem aeromitingu. Novosadsku akro grupu predvodi potpukovnik Saša Ristić, inače opitni pilot Vojske Srbije. „Turkiš stars“ nastupaju kao kuriozitet na supersoničnim borbenim avionima „tajger“ F-5, iako se za ovu vrstu letenja koriste najčešće mlazni školski avioni, idealno u kategoriji jugoslovenskog „super galeba“. „Turskih zvezda“ ima osam a predvodi ih Ercan Binjakči, pilot sa 3200 sati naleta. Hrvatsko Ratno Zrakoplovstvo nastupilo je sa akrobatskom skupinom „Krila oluje“ u nešto izmenjenom sastavu (satnica Dijana Doboš, jedna od retkih žena pilota u vojnom akrobatskom letenju je napustila grupu) i sa novim elementima u programu poput „ogledala“ u horizontalnom zaokretu (jedan avion nasuprot drugom) i „zvona“ u grupi – manevar kada se avioni vertikalno penju do potpunog gubitka brzine a zatim „prevale“ i kreću u poniranje. Za ovaj tip aviona pripadnici HRZ prikazali su dobro osmišljen i dopadljiv program. O političkoj (ne) korektnosti naziva hrvatske grupe može da posluži i komentar oficira ViPVO dok je gledao nastup kolega iz susedne države: „Dobro lete… Ali kako sad mi da ih pozovemo da nastupaju kod nas sa takvim imenom“. S druge strane, pripadnici HRZ su se, u šali, kaj ne, požalili da im novousvojene oznake Vojske Srbije sa četiri ocila „malo bodu oči zbog svega što se vezuje za taj amblem“ pa su zato na rukave svojih letačkih kombinezona „sada stavili još veće hrvatske zastave“.

Prošle godine je crem de la creme demonstrativnog letenja u Kečkemetu bio nastup francuske grupe „patroli d frans“ (Patrouille de France), ovde godine je creme postao pasta („Vidi, pasta!“ kako povika na početku njihovog nastupa jedan od fotografa iz Engleske) i to u obliku italijanske grupe „Freče trikolori“ koji nastupaju punih pola časa sa ni manje ni više nego deset aviona „ermaki“ MB.339 (Aeramacchi). Nastup započinju praveći ogroman oblak „dima“ u bojama italijanske zastave na pisti, neposredno pred poletanje u grupama. Italijansku grupu predvodi major Masimo Tamaro, četrdesetogodišnji pilot sa bezmalo 3000 sati leta, jednako važnu ulogu u savršeno preciznom nastupu i koordinaciji deset aviona ima komandant grupe potpukovnik Paolo Tarantino. Italijani drže pažnju gledalaca trideset minuta grupnim preletima, mimoilaženjem grupa aviona, nastupom soliste koji izvodi popularni „ludi let“ šarajući dimnim tragom iznad piste i figurama poput iscrtavanja srca na nebu ili manevra „la bomba“ pri kome se formacija aviona „rascveta“ na visini a kroz njeno središte proleće solista. „Freče“ program završavaju sporim preletom svih deset aviona ispred publike, praćeni gustim tragom u zelenoj, beloj i plavoj boji uz zvuke opere u izvođenju nedavno preminulog Lučana Pavarotija što izaziva skoro pa potpunu tišinu u publici uz poneki povik „Bravo Frecce!“ i „Forza Italia“ od prisutnih Italijana, ponosnih što su vazduhoplovci upravo njihove zemlje poneli epitet možda ne najboljih, ali sigurno najatraktivnijih na aeromitingu u Kečkemetu.

Red Bull Air Race 2008: Vazdušne trke usred grada

(SPORT ZA ODABRANE: Daje ti krila)

Dok su nebom iznad Kečkemeta grmeli borbeni avioni i publika se divila akrobatskim grupama, u Budimpešti su se privodile kraju pripreme za trke aviona u okviru Red Bull svetskog šampionata. Trke su deo izrazito jakih marketinških aktivnosti proizvođača ovog (upravo zahvaljujući tom marketingu) verovatno najpoznatijeg na svetu energetskog napitka i predstavljaju svojevrstan hibrid automobilskih trka i akrobatskog letenja. Ideja je začeta 2001. godine i, kao u većini sportova, traži se ne samo brzina već i preciznost učesnika. Specifičnost trke su tzv. vazdušne kapije ili piloni (air gates), visine 20 metara i ispunjeni vazduhom, napravljeni od specijalnog materijala koji se trenutno kida ukoliko ga dodirne krilo aviona, čime se smanjuje mogućnost tragičnih posledica. Vazdušne kapije, poput onih u skijaškim sportovima, označavaju stazu koju pilot mora proći na unapred utvrđen način (sa koje strane, u kom položaju aviona, da li su krila poravnata, na kojoj visini…) za što kraće vreme. Prva trka održana je pre pet godina u Celtvigu, u Austriji, sa šest takmičara, a ovogodišnji šampionat ima devet delova – letelo se u Abu Dabiju, San Dijegu, Detroitu, Roterdamu, Londonu, Budimpešti, a slede Porto, još uvek neutvrđena lokacija u Španiji i Pert u Australiji gde će biti proglašen ovogodišnji pobednik u konkurenciji dvanaest pilota. Vazdušne trke se održavaju najčešće u centrima velikih gradova, iznad reka, tako da takmičarska putanja prolazi ispred urbanog pejzaža – u Mađarskoj je pozadina trke bila istorijsko zdanje parlamenta i stari deo Pešte. U Budimpešti je bilo planirano da pre prve kapije piloti prolete ispod Lančanog mosta (Lanchid), no zbog visokog nivoa Dunava taj deo atrakcije je izostao. Uz jedan trening-dan leti se dva takmičarska dana, od kojih se finale nimalo slučajno poklopilo sa 20. avgustom, mađarskim nacionalnim praznikom, i obeležava se različitim manifestacijama širom države – pre početka „red bulovih“ trka, avioni i helikopteri mađarskog vazduhoplovstva i policije nadleteli su Dunav u „vazdušnom mimohodu“ noseći nacionalnu zastavu (kao i na aeromitingu), nisko nad Dunavom preleteli su i Malevov putnički „boing 737“ i restaurirani ‘oldtajmer’ Li-2 „lisunov“. Ni organizator manifestacije nije ostao domaćinu dužan pa su tako zahvaljujući vazdušnim trkama stanovnici Budimpešte i brojni turisti imali prilike da vide pravi mali aeromiting nad glavnim gradom. Osim u Kečkemetu već viđenih aviona i helikoptera iz „red bulove“ kolekcije, atraktivan nastup prikazala je i akro grupa, sponzorisana od proizvođača satova „brajtling“ (Breitling), inače jedna od samo dve privatne akrobatske grupe na svetu koja leti na mlaznim avionima. Svi takmičari nastupaju u manje-više istim akrobatskim avionima sa velikim odnosom potisak–težina i izuzetnom okretljivošću. Kao i na automobilskim trkama, piloti su zvezde, ali za uspeh ili neuspeh velikim delom zaduženi su i tehničko osoblje i umešnost „tjuninga“ aviona i motora. Zanimljivo je da pilot može biti diskvalifikovan ukoliko ugrozi bezbednost trke preniskim letom, preletanjem publike, brzinom većom od ograničenja postavljenog na 370 km/h ili previše naglim zaokretom (vise od 12g). Za dodirivanje kapije, nepropisno poravnjanje i previsoko letenje dobijaju se penali od 3 do 10 sekundi. Uprkos frenetičnom navijanju i domaće publike i komentatora („Đere! Đere! Đere!“ – „Idemo! Idemo! Idemo!“), Peter Bešenji – koga oficijelni magazin naziva „mađarskim odgovorom na Šona Konerija i Ričarda Gira“ – nije ušao u polufinale zbog sekunde zaostatka. Svoju prvu pobedu u trkama aviona odneo je Austrijanac Hannes Arch sa vremenom minut, četiri sekunde i 19 stotinki; drugi je bio Britanac Stiv Džouns sa 2,6 s zaostatka. Iako je imao apsolutno vreme bolje od prvoplasiranog, vodeći u ukupnom poretku pre Budimpešte, takođe Britanac Pol Bohom, ispao je u polufinalu pa je morao da se zadovolji trećim mestom nad lepim plavim Dunavom.