O očevima i špijunima

In Memoriam: Puriša Đorđević

Foto: Rade Prelić / Tanjug

Autor ovog teksta, jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih reditelja, Mladomir Puriša Đorđević, preminuo je 23. novembra 2022. u 99. godini.

Sećaćemo ga se po 50 kratkih i 20 dugometražnih filmova, od kojih su najpoznatiji „Opštinsko dete“, „San“, „Jutro“. Autor je deset romana, a poslednja knjiga „Uliks“ izašla je zimus u izdanju „Gradca“.

Mađarska. Budimpešta. Peter Esterhazi, pisac, sin grofa Maćaša Esterhazija. Peter i Danilo Kiš veliki prijatelji. Nove podatke o njima donosi Sava Babić. Užasno je teško lagati ako čovek ne zna istinu. Sa dva romana Harmonia caelestis i Ispravljeno izdanje Peter Esterhazi postaje grof evropske književnosti

Mi, Srbi, lepi podanici zapadne i ruske književnosti, pa mađarska književnost? Ja sam se do skoro oduševljavao sa romansama, ne samo ja u Srbiji, mađarskog pisca Zilahija. Njegovi romani bili su najbolji uz cigansku mađarsku muziku. Sada bez muzike, pre imena Petera Esterhazija, poslednjih godina Sava Babić nas je zapalio sa prevodima Bele Hamvaša, čije tekstove, bar ja i Branko Belić, citiramo napamet. Sada ćemo morati da pročitamo i Petera Esterhazija. Da bi vas navukao na Petera i njegove knjige, ovo niste znali, niti sam ja to igde naučio, prečuo, pročitao. Novi red.

Peter Esterhazi – Danilo Kiš.

Da bi nam približio mađarske pisce povodom dve knjige Petera Esterhazija, prva – Harmonia caelestis, druga – Ispravljeno izdanje, Sava Babić je uz svoje lepo ime napisao knjigu Harmonija i Disharmonija. Lepe ispovesti mnogih ljudi, ali najnežnije u njoj je… polako. Peter Esterhazi i Danilo Kiš bili su prisni drugari.

Govori Peter Esterhazi:

„Enciklopedija mrtvih koju je napisao Kiš dotiče me u mnogim tačkama. Kada sam prvi put video ovog čoveka, onda sam se šepurio time. Ili taštinom. Što ja pomalo ličim na njega. Ma ne, on je bio lepši od mene, ali, gledao sam ga, meni se veoma dopadao kao pojava, dakle, kao muškarac, tako lep. Smesta mi je bio blizak, čim smo se prvi put sreli, i sve… On ima lepu novelu Slavno je za otadžbinu mreti. Kada sam je čitao, odista sam imao osećaj da je to moja novela, onda sam prisvojio tu novelu i ubacio je u moj roman Harmonia caelestis. Kišu sam poslao pismo, tad se nismo poznavali, napisao sam mu da sam u svoj roman ubacio njegovu novelu i on mi je odgovorio – u redu.“

Haj’mo sad na knjigu Harmonia caelestis.

Roman je priča stara skoro sedam stotina godina ili više, na jednom mestu pisac se smeši na neke navode da je porodica Esterhazi rasla još od Isusa Hrista. Na ovom mestu pisac daje u zagradi „He, he“, što znači osmehuje se na laž. Ali, roman je pun tačnih podataka iz istorije Mađarske i Evrope. Reč je o grofovima. Šta znači biti grof? To ti je bogat čovek, svaki grof je imanje od livada, šuma, zamkova, crkava, njihovi su zalasci sunce i tekst: „imanje jednog od grofova Esterhazijevih divlja guska nije mogla da preleti za jednu noć“. Esterhazijevi su bili vojskovođe kod raznih careva. Deca sviraju klavsen. Lepe grofovske žene, jedna od njih ljubavnica Rišeljea. Jedan od grofova Esterhazijevih bio je predsednik vlade 1917. godine. Pisac, govoreći o istoriji, uvek meša događaje koji se dime od ironije, ali najveći deo romana upravo pripada drugom delu romana koji se lako iberblenduje, što znači pretapa se, topi se uz jednu rečenicu grofa Maćaša Rakošija, ako ste zaboravili, on je otac pisca. Zato otac, grof još uvek, lepo se izrazi da je došlo novo vreme, kaže:

„Izgleda da su došli komunisti.“

Komunisti iz celoga sveta zajedno sa ruskim trupama, sinovi Staljina nasmejani kao grofovi gađajući divlje patke sa prozora zamkova. Sada ide sve brže pobedom antifašista. Pisac: mir je eksplodirao kao bomba. U Budimpešti su počele deportacije ne samo grofova.

„Moji roditelji nisu se mnogo uzbuđivali. Nisu imali zbog čega. Ako je sve grofovsko izgubljeno, onda nema ništa više da se izgubi, radilo se da se prehranimo, otac u miru već ima četvoro dece.“ Otac, grof, u brigadi rada je uz najteže poslove, trebalo je u jednom zamahu ustrčati po merdevinama na vrh kamare slame. Otac je to radio tako spretno, i s lakoćom, kao da se grof Maćaš Esterhazi celog života za to pripremao. Deca rastu. Četvoro. „Otac nas je noću budio, pripit, i terao nas da se zakunemo kako ćemo svoj život položiti za domovinu. Terao nas je da pevamo novu socijalističku himnu i da za vreme pevanja himne nema klečanja, stav mirno, nego.“

Bivši napoličari grofa mole na radnom mestu: „Gospodine grofe, treba da vas likvidiramo, molimo vas da se malo sakrijete.“ Otac pripit, pevao je: „Više nema snega, dolazi smrt.“

„Joj, gospodine grofe kako vi ružno izgovarate reč drug.“

U romanu Harmonia caelestis Peter Esterhazi napustio je fabulativni tok romana. Uistinu, takvi su bili i raniji romani Petera Esterhazija. Na primer – Proizvodni roman. Ta knjiga se može čitati na dva načina – glavni tekst sa fusnotama ili prvo glavni tekst pa posle fusnota. Bez avanture nema ni stvaralaštva. Sava Babić mi dodaje – Peter Esterhazi voli da u svojim koristi ono što mu zatreba, uz znake navoda ili bez njih. Čuli smo kako je iskoristio Kiša ali i od Gombroviča, Siorana, Kolakovskog, La Brijera, Hajdegera. Novi primer, Peter Esterhazi u knjizi Roman o Hrabalu, Peter, pisac, komotno je uzeo u svoj roman rečenice iz Kafkinih Pisama Mileni.

Bohumil Hrabal očarao je svojim pričama i romanima dobru polovinu sveta. Jirži Mencl je po romanu Hrabala snimio film, dobio Oskara. A roman Služio sam engleskog kralja doveo je u Prag Petera Esterhazija. I ja sam bio u Pragu, baš zbog Hrabala. Uz pomoć Jiržija Mencla hteo sam da snimim malo trake o mom obožavanom piscu. Dok sam jurio za Hrabalom, ni Mencl nije mogao da mi pomogne. Ne voli, Hrabal, da se slika. Ipak, uspeo sam, ali mi se desilo skoro isto kao sa Peterom kada je došao u Prag da Hrabalu pokaže svoj roman, baš se tako zove, Roman o Hrabalu. Peter je našao Hrabala, to su svi znali – Hrabal svaki dan dolazi u krčmu „Kod zlatnog tigra“. V zlatnem tigre. Peter u krčmi prilazi Hrabalu uz pozdrav i molbu, sa knjigom u ruci, da sedne za sto, ali ga je Hrabal oštro prekinuo: „Ovde ne možete sesti. Ovo je zauzeto.“ Peter se učtivo povukao, kao i ja sa kamerom, ali je tekst bio isti kao za Petera. Posle nekoliko dana Peter je uspeo da sedne za sto pored Hrabala, pili su pivo, jeli knedličke. Esterhazi piše: „Dao sam mu moj roman, Roman o Hrabalu, i to samo one tri stranice na češkom. Naravno, imao je kod sebe naočari. Čim je počeo da čita, na Prag se spustila prilično velika tišina, najordinarnije pohvalne reči su mu se otkidale s usana. Kada je stigao do kraja, ruku mi je stavio na glavu, to se zbilo. Hrabal reče: ‘Vi ste me sada drmnuli, ali ćete otići, idite’ (to je rekao na nemačkom).“

Ja sam imao sreću da nas Hrabal sa kamermanom primi u svojoj kući, vrlo hladno je odgovarao kada sam ga pitao kako je koju knjigu napisao. Kada sam završio montažu filma, produkcija TV Novi Sad, poslao sam pismo Hrabalu da li bi hteo da mu donesemo film. Nije odgovorio. Taj moj film još uvek leži u arhivi TV Novi Sad. Bilo bi lepo da mi TV Novi Sad stavi ruku na glavu i pokaže taj naš film.

Moj most do Petera je opet Sava Babić. On je pitao Petera: Kako radiš? Kao činovnik. Tata ti je grof. Ja sam mađarski patriota, ali ja se posebno ne radujem što sam Mađar. Nego, nije to veliki dobitak roditi se kao Mađar. Zašto? Roditi se kao Francuz bilo bi prijatnije. Ma nemoj mi reći. Jeste, tamo su bolji restorani. Bolja klopa. Nije ali nisam zaslepljen mađarskim gulašom, ni istorijom Mađarske. Molim. Svi govore kako smo bolji od Rumuna. Pa jeste li. Nismo. Zašto bi bili bolji. Srbi. Imam sliku od naših Mađara iz Vojvodine, dakle oko krugova Uj Symposision, onda Danilo Kiš.

„Imao sam problema“, Peter opet. „Koju ću kravatu uzeti za tako svečan čin kad sam za roman Harmonia caelestis dobio Veliku nemačku nagradu za mir. Odustao sam od mašne, a rekao na prijemu nagrade u Nemačkoj:

„Književnost ne postoji zbog nagrada.

Književnost nije pravičnost, nije tolerancija, mnogo je pre strast.

Književnost nije poslanik mira, ona pripada slobodi. A sloboda čas hoće mir, čas rat.“

Pre ove nagrade, roman Harmonia caelestis u piščevoj zemlji primljen je sa oduševljenjem. Divili su se piscu koji je tako lepo opisao oca, ranije kao grofa, i potom u socijalizmu gde je bio čuven kao odličan parketar. Da bi prehranio porodicu, Maćaš Esterhazi prevodio je sa nekoliko stranih jezika. Veliki uspeh, i onda, isto je i u Srbiji, pitanje: sad te čekam šta ćeš da napišeš.

Ponesen uspehom, pisac je požurio. Ne da napiše novi roman, pa je u jesen 1999. godine upoznao izvesnog gospodina K. Pisac kaže tom K: „Voleo bih da vidim materijal o meni, ako postoji u Istorijskom uredu, da li su me pratili ili prisluškivali.“

Peter: „…Ovde svako veruje da je pola tajne policije bilo usredsređeno na njega, ja nisam verovao, čak sam bio siguran da nije, ali sam konkretno želeo da znam, a onda sam nekako smatrao i svojom građanskom demokratskom obavezom pokazati pažnju prema prošlosti time da se pogledaju eventualni spisi.“

Rez: U jednoj lepoj prostoriji pisac Peter Esterhazi udobno sedi, pred njim se nalaze tri dosijea.

Rez: „Odmah sam znao o čemu je reč.“ Peter je odmah smesta prepoznao rukopis svoga oca…

Otpade mi ruka prepisujući oca.

Tata piše 23. marta 1957. godine: „Prema mom saznanju u oružanim događajima u Budimpešti učestvovali su žitelji L. R. i T. S.“ Potpis – Čanadi. Tata je Čanadi.

Tata Maćaš Esterhazi, pisac čita, tata dobija ocenu o svom radu: „Čanadi ima veoma ozbiljne mogućnosti u otkrivanju neprijateljske aktivnosti Hortijevskih oficira.“

3. 3. 1960. Čanadi piše: „Imao bih načina da pribavim informacije o mađarskim aristokratama koji žive u Beču.“

Ocena: „Agent je izvršio zadatak. Agent da ode na fudbalsku utakmicu Ferencvaroš–Tatabanja, nabavili smo za Čanadija ulaznice.“

Nov dopis, Čanadi: „Imao sam zadatak da razgovaram s mojom tetkom koja je došla iz Beča. Razgovor je bio trom jer je tetka farbala kosu.“

Zadatak: „Neka agent razgovara sa ženom koja radi u trafici, ona je majka kontrarevolucionara koji je pobegao u Beč…“

Farbanje kose, trafika. Dostojno Gogolja ili Čaplina. Pisac prepisuje u sebi hrabrost da li da još čita Čanadija. Pisac ne sme o ocu doušniku nikome da kaže. Pisac, Peter, luta po Budimpešti sa uspehom romana Harmonia caelestis. Piše: „Slavili smo uspeh moga romana. Pili smo, prepili, plesali, preplesali, a neko je iz društva pomenuo Bohumila Hrabala. Da je Bohumil Hrabal bio doušnik u Pragu. Svi smo u razgovoru rekli da to treba zaboraviti. Iako je on sam o tome položio računa. Neko reče, bilo bi možda dobro videti te njegove dostave, možda je napravio budalu od tajne policije. Nije moguće, rekao sam odlučno. Nema dobre dostave. Svaki špijun je hulja.“

Peter Esterhazi je pregledao sve dopise grofa Maćaša Esterhazija, pod imenom Čanadi. Pisac: „Sada je 13. juli 2000. godine, 11 sati i 59 minuta. Dospeo sam na kraj svoga oca. Gledam četiri dosijea. Ovaj rad na dosijeima me je i štitio. Sada ću biti nezaštićen, kao što i treba. Mom ocu ne možemo oprostiti jer pred nama nije priznao svoj čin i nije se pokajao.

Pljunuti ga, to je sudbina mog oca.

Ja ga još uvek volim. Tog muškarca čiji sam ja prvorođeni sin.

Volim oca, mrzim špijune.“

Peter Esterhazi se odlučio. Iz doušničkog materijala, Peter je napisao roman, i aludirajući na raniji roman nazvao ga – Ispravljeno izdanje.

Novi roman Petera Esterhazija građani su uglavnom ocenili – da je loš sin, da je okaljao Mađarsku.

Književni kritičari i istoričari ocenili su da roman pored literarne vrednosti ima i jednu osobinu i opomenu da je krajnje vreme da se počne sa istragama o doušničkoj mreži u Mađarskoj.

Kako je u Srbiji? Možda je trenutak da mnogi od nas potraže svoje dosijee. Pa šta košta, neka košta.

Sava Babić, pisac i prevodilac, u svojoj knjizi Harmonija i disharmonija, dao nam je mnogo podataka o piscu i romanima. Uzgred, Sava Babić pominje da je dobio lepa priznanja od mađarske države za svoj prevodilački rad. Jednom je dobio telefonski poziv iz Beograda. Lice se interesovalo šta se pričalo na večeri kod Save Babića kada mu je u gostima bio mađarski ambasador. Sava Babić je licu sa telefona ponudio jelovnik te večeri. Niko nije došao po jelovnik. Svaki od nas u životu ima vreme kada se živi kao predjelo, kao ručak, kao užina, kao večera. Ja sam hteo da saznam o jednom mom romanu koji mi je bio oduzet 1947. godine. Pisao sam vlastima da li bih mogao da dobijem taj roman i uzgred malo da provirim u dosijee. Još čekam odgovor.

Sava Babić u svojoj knjizi Harmonija i disharmonija piše: Otac je bio velika tema Petera Esterhazija i Danila Kiša. Peter Esterhazi je zamolio Kiša da njegovu novelu Slavno je za otadžbinu mreti ubaci u svoj roman Harmonia caelestis. U redu, poručio mu je Kiš. Kasnije su se sretali dok…

Dok… Peter Esterhazi piše (u priči Peter je sa imenom Berlemenj):

„Jednog tužnog jesenjeg dana Berlemenj je dobio poziv iz Pariza. Iz slušalice se javljao nasmejani, promukli glas, slušaj, glupi Mađaru. Berlemenj je veoma voleo vlasnika glasa, za koga se uglavnom govorilo da je Srbin, mada mu je majka bila Crnogorka, a otac mađarski Jevrej, on sam odista je verovao da je jedini Jugosloven, on je bio gotovo jedini egzistencijalni dokaz za to da razni narodi ne samo da su u stanju da ubijaju jedni druge, nego i da jedni druge obogaćuju. To bogatstvo je bio Danilo Kiš. Na svetu, na celom svetu on je imao najlepšu Adamovu jabučicu. Pravu francusku Adamovu jabučicu, bar u očima Berlemenja ova smeša srednjoistočnog-Evropejca je otelotvoravala Francuza kao takvog, mudrost, erotika, duhovitost, strogost, muževno dostojanstvo i muževna samoironija, pajac i moralna instanca, izvinite na izrazu, i neusiljenost, težina i lakoća, to je bio Danilo Kiš, smrt i besmrtnost u istoj ličnosti.

Naš prvi susret se ovako zbio: jednom se održavala jedna veoma otmena konferencija, tako blistava da je Berlemenj, kada je prve večeri izašao iz lifta, iz te pozlaćene, ukrašene krletke, i pogledao naokolo po sali za prijem, video očito da je tu neko ili nobelovac ili milioner. U suštini je i samog sebe mogao da identifikuje tako, na isključivoj osnovi, pogledao je u barokno ogledalo, video je da to tamo nije ni ovo ni ono, klimnuo je glavom: onda sam to dakle ja. Stao je ukraj, posmatrao kretanje, šištanje, čaše za šampanjac, smokinge i minđuše, američki film u boji, balska sala, muzika: Čajkovski. Nikoga nije poznavao, jedino po fotografijama.

Onda se na drugom kraju sale podigao crni vetar, i jedna visoka, krakata pojava protutnjala je kroz vrvež, u sportskom kariranom sakou, kao da je ova oluja sve poobarala, ali ipak kao da ih je potom odmah i ponovo postavila na noge jednim gracioznim rukoljubom… ne, ne rukoljubom, malo južnije, grublje, hvatajući žene za stražnjice, a muškarce za košulje na grudima, ali s lakoćom nekog rukoljuba, s teškom ljupkošću – i ispred Berlemenja je stajao njegov stariji brat (jer je Berlemenj bio siromašan braćom a voleo je da svoje odnose svede na porodične, žudeo je za sestrama i izmišljao je sebi majke, očeve i braću, i tako dalje, i tako dalje, prosto je to, poput trčanja u vreći), nepoznati je vikao kao neki Otlikov junak, grlio, lupkao po ramenima, zagledao Berlemenja: Ti! Šta! Pa! Dakle! U redu. Mađar! – i u tom trenutku je svako mogao da sazna, celokupno blistavo društvo, ko je Berlemenj. Berlemenj je dakle onaj koga ovaj čovek promuklog glasa, recimo: voli.

Slušaj, glupi Mađaru, javio se glas iz Pariza (‘promukao sam, opio sam se u Dubrovniku’), i da navodno ima u Mađarskoj nekakve kapi, kad bi mu ih Berlemenj poslao, ali nije važno, traži to prvenstveno samo zbog žena, kako bi se one smirile, pa zdravo, govedo jedno. Glas je tanano govorio mađarski, nije bio bez stranog akcenta, ali gibak, iznutra, inventivno.

Berlemenj je prilično dobro umeo da sluša, i na onom savetovanju, mnogo su špartali zajedno, ruku pod ruku, kao dve prijateljice, i Berlemenj ga je slušao, uzbuđeno i tronuto, dok ga je upućivao u mnoge unutarnje, stručne stvari, da već dve godine ne piše i koliko su bezvredne one njegove vrednosti, upravo dozlogrdila su mu ona njegova svojstva koja drugi hvale, i potom dugo o ‘životu’ koji bi bio nešto drugo nego ‘književnost’, pa da na kraju kaže: Mene samo forma interesuje, razumeš?! Glupi Mađaru, možeš li ti to da shvatiš? Mogu, ti srpski krvoločni nacionalisto.

One lekovite kapi baš onda nisu mogle da se nabave, Berlemenj je trčkarao gore-dole, navratio je i kod filmskog režisera koji je bio napravio film o socijalističkoj kalvariji kapi, o neprijatnostima pronalazača, obećao je da će pomoći (i pomogao je), ali je navraćao svuda, pozivao je udruženja i prijatelje, apoteke i svoje zaklete neprijatelje, a onda je navratio i kod komšija, i u školu u susedstvu, pa se vratio kući i zaspao, kao da je umro, a onda je odjednom krenula poplava, zvonili su nepoznati ljudi, muškarci, žene, stari, mladi, deca, dobar dan, doneli smo za onoga Danila, i donosili su i donosili, dopola pune flašice, ostatak, pokazivali ih prema svetlosti, mućkali kako bi Berlemenj video, nisu prazne, flašice u boji, folije, teglice od senfa, flaše od piva, u ime nastavničkog veća, u ime fudbalskog kluba, u ime crkve, doneli smo Danilu Kišu, govorili su, teško je bolestan, o ovom nepoznatom bolesniku govorili su kao da ga veoma dobro poznaju i vole, kao da ga svi drže za onu koščatu, krupnu ruku, kao da su ga videli kako se smeje, kao da su poznavali onaj njegov opasni sev u očima, koji više nisam video ni u čijim očima, onaj bes kao da su ga, horribile dictu, čitali.

Poslednji put su govorili telefonom, na samom početku oktobra, kako ne razume način upotrebe koji je Berlemenj priložio uz kapi, naravno, slutio je on da Berlemenjev izraz nije njegova jača strana, znaci su na to ukazivali, ali…, i tako dalje, frivolno, bez drhtaja o sopstvenoj smrti, jer o čemu drugome da se povede reč, upravo smo brbljali o tome da li je na putu ka smrti srazmera čija 3×3 ili, molim te, 1×3. Ali mu je glas tada već bio tako promukao, tako kašast, tako nije stizao iz Danilovog grla da ga više nije smelo da čuje zemno biće.

Berlemenj ima policu, kupljenu u Ikei, s ostacima, preostale flašice, kapi, i samo kada pogleda, čuje glasove onog začaranog popodneva, starice, nacvrckanog pojca, uličnog čistača, dobar dan, evo ovih kapi, za onoga Danila koga ste pominjali da treba da se izleči, doneli smo za njega da se izleči, videćete, izlečiće se, i sve će biti dobro.“

To je priča Petera Esterhazija, posvećena Danilu Kišu. Neću sa ovim pisanjem o Peteru i Danilu da odem u žalost. Voleo bih da još nešto reknem, efektno, ali godine i stid mi to zabranjuju. Peter Esterhazi je najavio u romanu: užasno je teško lagati ako čovek ne zna istinu. A stari Grci su rekli: Vino, dragi sinko, i istina jesu prijatelji.