Novi Sad – Beograd

Šinobus je od Sombora do Vrbasa, sa cela dva vagona, dva puta padao u nesvest. Polivali su ga, pojili, bogzna kako začuđeni, kao da im se to prvi put dešava. Oporavljao se svaki put po pola sata i jedva dovukao do stanice. Da li je u Vrbasu crkao ili ne, zaista ne znam, ali znam da nas brzi voz iz Subotice, preko Vrbasa i Novog Sada a za Beograd – nije sačekao.

U totalnom mraku stajao je voz za Bar, potpuno prazan i potpuno ra- gav, no sa troje spavaćih kola i zaključanim vratima. Posle dužeg pregovaranja domaćini su se smilovali na nas, preko stotinu – i pustili nas da se nafilujemo po hodnicima. Za tu uslugu, zbog prelaza iz niže u višu klasu – naplatili su sedamdeset pet dinara. To što staju kod svake bandere nisu računali.

U Novom Sadu, studenti, presrećni što su stigli, začas su se raspršili, a nas nekoliko putnika izbacili su iz hodnika spavaćih kola, dok ne prikopčaju još tri vagona – za Novosađane. I, moram priznati, bez reči i bez naplate, pustili su i nas da postanemo Novosađani, uz saopštenje da voz ne ide do Beograda, već do Novog Beograda, te da se odande snalazimo kako znamo.

U Beograd sam, hvala na pitanju, pošla na terapiju zračenja, ne kao obesni pacijent koji bira gde će to obaviti, već kao izvozani. U Sremskoj Kamenici su me tri meseca obmanjivali da popravljaju aparat – i uhvatila sam poslednji voz da, nadam se na vreme, počnem to u Beogradu.

Prethodnih dana, sluđena od tvrdnji šta ko priznaje i šta kome treba, svu papirologiju i sve preglede sam obavila, jer… U Beogradu ne primaju bolesnike sa uputom iz Vojvodine, već sa novcem. Da bih taj novac ipak dobila nazad od svog Socijalnog, moram od tog istog Socijalnog imati overen uput. Moram imati i overen putni nalog, jer biću putnik (to se zove ambulantno lečenje), a novac ću dobiti – kad dobijem.

A pre tih prethodnih dana – već sam bila u Beogradu. Na konzilijumu u Institutu za onkologiju Srbije – jer ne priznaju vojvođanski konzilijum, u obračunskoj službi – koja priznaje svoj, beogradsko-srpski konzilijum i obračunava cenu za dvadeset dva „kvarcovanja“, a to je dvadeset tri hiljade dinara; na blagajni – da platim, jer pare se daju na ruke…

I pored svih overavanja i neoveravanja, priznavanja i nepriznavanja, ukrcavanja i iskrcavanja, smireno sedim u vozu. Uverena da sam potpuno overena. Spremna za lečenje. Srećna što me niko nije, kao grešku, zgužvao i bacio u koš. I baš me briga hoću li sići u Novom Beogradu, ili Starom. I baš me briga što je mrkli mrak i što uopšte neću prepoznati stanicu na kojoj treba da siđem. Navikla na upute – i taj silazak ću, očigledno je, overiti zapitkivanjima.

U Novom Beogradu nas nisu izbacili. Sačekali su nas. Stampedo mo- maka je jurnuo u vagone, za njima policajci sa psovkama i pendrecima, a okolo gomila marica i nekoliko kola hitne pomoći. Zgrčena od straha, sve čekajući metak ili zalutali pendrek, odmah sam pronašla put za Beograd. Ubeđena da su sve overe konačno završene. Očin. (Jedan moj drugar ima običaj da kaže: „Zdenka, ja imam utisak da ti to namerno radiš.“) Sledeći dan, pre nego što sam ušla kod doktorice koja treba da obeleži polje zračenja (a to se zove markiranje), pojavio se glavni tehničar i pozvao nas dve, ovce iz Vojvodine, da potpišemo, to jest da svojeručno napišemo izjavu kako nećemo tražiti novac nazad. Odštampane obrasce nemaju. Prva ovca, znajući za to, mirno je sročila tekst, a ja sam ogorčeno počela da se branim, napadam i optužujem, usput slušajući od tehničara kako je njemu najgore jer uvek njega isture da takve vesti saopšti… Naravno da uopšte nije reagovao na moje rogove niti na tvrdnju da je najgore meni i da se preko mojih leđa sve slama. Znajući da sam u poslednjem trenutku stigla na terapiju, ubeđivao me je da sve to znaju i u mom Socijalnom, zato su mi i overili upute, kao i da to znaju i svi doktori koji su me – i uputili i primili… Kada sam još ogorčenije pitala zašto mi to bar nije saopšteno kada su uzimali novac, stigao je hladnokrvan odgovor. Ako ne pristajem na to, oni ne počinju zračenje – a novac mogu odmah dobiti nazad. Ovca je pristala, cajtnotom kao nožem primorana, uzalud se pitajući da li to znači da su blagajne Srbije i Vojvodine razdvojene?

I, kao da idem po dobitak na lutriji, konačno sam – markirana. I prim- ljena na prvi snop leka, kao da mi čine posebnu uslugu. I – „kvarcujem“ se.

Pitate se, opet s pravom, gde je tu uživanje?

Trajem. Nisam prošla kao šinobus. Nisu me polivali. Nisam dobila pendrekom.

Ili možda ipak jesam?