Nisu se složili vreme i ljudi

Zašto je, zapravo, srušen zamak Beringer – pitanje je kojim počinje roman Boška Krstića Zamak Beringer, koje ga određuje i koje vas uvuče u nostalgičnu priču o Bačkoj i Subotici sa njihovim privatnim i javnim istorijama, punu mesta kojih više nema i koja su se nepovratno promenila, ljudima koji su minuli i melanholične evokacije vremena koje izmiče.

I prethodnih pet romana, a naročito zbirke eseja Boška Krstića, otkrivaju nepoznatu Suboticu i njenu okolinu pa ga ljudi znaju kao hroničara, kao čuvara onog po čemu je taj grad veliki i lep – pre svega njegovih stanovnika. Subotičani kažu da njihov grad nema ulicu Danila Kiša iako je rođen u njemu, ali su zato imali međunarodni književni festival “Kišobran” posvećen Kišu, dok nije ukinut, koji je osnovao Boško Krstić.

Bosko Krstic Kastel Beringer

Krstićev roman Kaštel Beringer prvi put je objavljen 1996. godine u Subotici. Bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, doživeo je odličan prijem kod kritike, ali s obzirom da je objavljen u malom tiražu, nije dospeo do šireg kruga čitalaca. Zbog svega toga, “Arhipelag” je nedavno, posle 26 godina, opet objavio Kaštel Berlinger da nekim novim čitaocima otkrije Suboticu koja jeste, kao njen zamak, srušena ali nastavlja da živi u romanima koji su hronike.

U kom pravcu ide Subotica?

“Treba razumeti Suboticu. Pedesetih godina prošlog veka bila je nekako ućutan grad. Pamtila je rat i pekle su je loše uspomene. Svuda se osećao zadah istorije. Za samo tridesetak godina ovde su četiri puta menjane državne granice, Subotica pripadala čas jednima čas drugima, napokon novoj, socijalističkoj Jugoslaviji. Stari, austrougarski, u vremenu i zbivanjima dezorijentisani grad, s istorijom od zakrpa, na granici, obavijen nepoverenjem dalekih političkih centara, kao da je od stida zbog neprekidno nekome nepodobne prošlosti odbacivao malter sa svojih eklektičkih i secesijskih palata, asfalt je pucao otkrivajući nepoznate geografske karte, ispadale kocke iz kaldrme.

Subotica je bila zapušteni muzej istorije. Ljudi su se zatvarali u kuće i zaključavali za sobom teške kapije. Po sobama su se širili mirisi osušenog sveća na starim buketima, krile stare umrlice i fotografije mladića koji su služili i ginuli u raznim vojskama, okupatorskim i oslobodilačkim, već kako su kasnije proglašavane. Dečaci su po ćoškovima na periferiji igrali krajcarica starim mađarskim aluminijumskim pengoima i filerima iz poslednjeg rata. Igrali smo se na ruševinama od avionskih bombi.

Promenili su se i Subotičani: neki se nisu vratili iz rata, neki su novi došli, starosedeoci uvukli u sebe, pridošlice teško navikavale na novu sredinu. Svi su zazirali jedni od drugih, ćutali o prošlosti, ćutali o budućnosti. Subotica se zatvarala, utišavala, usporavala, ružnela. Spirala je sa sebe boje i gasila malobrojna svetla. Kao da se svesno prepuštala amneziji. Taj grad se nije mogao odmah prepoznati, trebalo ga je otkrivati i saznavati kakav je bio i kakav bi mogao da bude. Ali to se zbiva do dana današnjeg, i to ne samo ovom gradu.

Iako su Suboticu izgradili njeni građani, grad ih ponekad, istorijski, urbanistički i arhitektonski nadraste pa ne znaju šta će s njim. Subotičani utihnu i rastave se s gradom kao da nije njihov. Najveće vrednosti: zajednički život, tolerancija, kulture – više se troše nego što se izgrađuju. Dok se nad stolovima sve to uzvikuje kao parola, pod stolom se mučki udara nogama. Podeljeno je veliko imanje zvano grad Subotica. Ustanove, firme, manifestacije, zgrade pa i crkve podeljene su među političkim partijama – koga nema na tim vlasničkim listama, nema čemu da se nada. I spomenici postaju članovi partija – svaka usvaja ili podiže svoj spomenik.

Posle svih ovdašnjih političkih obračuna, nema više podobnih građana. Smenjuju se, potiskuju i zaboravljaju ozbiljni ljudi. A nema ih mnogo. Ovde je stalno nešto između sjaja i očaja: podiže se (već godinama) verovatno najveće pozorište u zemlji, obnovljena je sjajna sinagoga, obnova Palića (i vode i obale) čeka decenijama, Velika terasa na Paliću, propali Dom vojske i Sokolski dom su bez domaćina. Među starim jednospratnicama kao duhovi niču višespratnice bez vidljivog smisla i plana, kroz zidove gradskih palata izbija znoj prošlosti. Možda danas jedan od najlepših gradova ove zemlje čeka, dugo čeka. Subotica je podignuta na zvezdi puteva, sedam puteva na sve strane. Sve dok se svi ti putevi ponovo ne otvore i Subotica ne otvori prema svima, neće ponovo postati grad svih svojih građana i kulturni velegrad ove zemlje. I dok ne ponudi vrhunske kulturne programe, neće suzbiti kulturni korov koji buja.”

Šta rodni grad Danila Kiša čini da se pohvali svojim sugrađaninom?

“Patnja je toliko uobičajena, svakodnevna pojava na ovom prostoru da smo jednostavno prestali da je osećamo i primećujemo u punoj meri. Mislim da je Kiš jedan od onih koji nam je vratio sposobnost da je prepoznamo, da otvoreno otkrivamo njene uzroke, da joj se suprotstavimo, na kraju, i da neprikriveno patimo. Pritom je uspeo da o tome progovori razumljivim jezikom, svakom razumljivim, što ga i čini tako prihvaćenim u Evropi. Možda to treba i posebno istaći, tu razumljivost, podudarnu kao krvna grupa svim ljudima, jer je jedna od najtežih boljki svake, pa i naše književnosti, često ograničeni uspeh pokušaja da drugima objasnimo sebe. Zato bih i rekao da Kiš nije samo evropski pisac, već srpski pisac evropske razumljivosti i vrednosti.

Svojevremeno se podigla velika međunarodna prašina zbog skandala da Danilo Kiš u svom rodnom gradu ne dobije ulicu sa svojim imenom. Nekako smo to zataškali ‘živom ulicom’ koju smo otvorili sastavljenim rukama između njegovog i spomenika ovdašnjem mađarskom pesniku Gezi Čatu i gradskim obećanjem da će sve to biti rešeno. Nikada nije rešeno. Zašto? Bilo je jasnije kada je posle devet godina održavanja književnog festivala ‘KIŠobran’ i on ugašen bez objašnjenja. A bio je to jedan od onih sedam subotičkih puteva na sve strane: Mirjana Miočinović, Predrag Čudić, Marko Čudić, Aleksandar Jerkov, Mihajlo Pantić, Gojko Božović, Tihomir Brajović, Muharem Bazdulj, Viktorija Radič, Mihalj Sajbeli, Beata Tomka, Zoran Đerić, Kajoko Jamasaki, Dinko Kreho, Božo Koprivica, Gabor Čordaš, Ištva Ladanji, Dragan Bošković, Saša Ilić… – pedesetak književnika, profesora i kritičara koji su Suboticu i Kiša proneli ovim delom sveta. ‘KIŠobran’ je nestao, po važećoj političkoj vlasničkoj listi bio je – ničiji.

Subotica zna roditi velike ljudi, ali je ponekad premalena za njih.”

KO JE KRIV ZA RUŠENJE?

“Beringer je srušen, ali krivaca nema. Baš kao i u čuvenom Ubistvu u Orijent–ekspreesu: zločina ima, zločinaca nema. Nisam ni želeo da sudim, da istražujem političke razloge njegove propasti. Jer iza ili ispod politike se kriju ljudski karakteri, strasti, ljubavi i mržnja koje i kroje tu politiku. Želeo sam da otkrijem često skrivene ljudske naravi koje izbijaju na neočekivan, ponekad strašan i neobjašnjiv način, a zapravo su otrovni plodovi nezadovoljstva, poraza i patnji što ih donosi život. Zašto je srušen kaštel Beringer? ‘Nisu se složili vreme i ljudi’, kaže tajanstvena i mudra Jozefa Beringer otvarajući tako veliku istragu unapred osuđenu na neuspeh. Verovatno i neuspeh moje istrage. Jer svaki zločin počinje mnogo pre nego što će se stvarno zbiti, ali i traje dugo nakon što je počinjen. I ne dešava se samo tamo gde se zbilja i zbio, već i na svim onim mestima gde postoje, žive, misle i osećaju ljudi. A tek kada nepogode prođu, postajemo svesni šta smo izgubili i radosno očekujemo sunce na obzorju kao da prvi put sviće i prvi nas put greje. Ali ne za dugo. Sve zaboravljamo i vraćamo se sebi samima kakvi smo i bili. Sa starim manama i vrlinama, ponovo orni da ponovimo sve ono zbog čega smo ili mi ili drugi stradali. Zaborav je najopasnija droga života. Zato rušenje kaštela Beringera nije i neće sprečiti nova rušenja.”

Kako se roman Kaštel Beringer snalazi u ovom vremenu?

“Bojao sam se ponovnog čitanja Kaštela Beringer. Kao susreta sa samim sobom od pre četvrt veka. Čitao sam ga kao da ga je neko drugi napisao i učinilo mi se kao da mu je proteklo vreme pojačalo boje, obrise, pojasnilo naslućivanja, pretvorilo ga u novu, veliku metaforu kraja jednog sveta, logike, etike i morala.

Pitanje s početka knjige: ‘Zašto je, zapravo, srušen kaštel Beringer’ odjeknulo mi je novim smislom. Kao da je probilo granice i prostrlo se nekim širim, univerzalnim prostorom. Pa i našim prostorom, već ko i kako ga zamišlja i oseća. Kaštel Beringer se pretvorio u našu prokletu avliju.

Reči! Misli nemaju reči. Pa i kada ih izgovaramo ili napišemo, one nisu verni odraz drame u glavi. Promene se, dobiju drugo ili drugačije značenje. A onda se vrate u glavu izazivajući novu i opet drugačiju misao od same sebe i nastavljaju neizvesni krug. Još gore – ni ne pokušavaju da prenesu bilo kakvu misao, već da ispale metke iz zlog skladišta ljudske prirode. Zato reči ponekad zaudaraju na barut i prethode pravoj pucnjavi.

Godišnje se u nas pojavi po dve stotine romana. U toj grozničavoj književnoj potrazi pretražujemo svaki kutak našeg života, ali, posle svega, posle bezbrojnih pretrčanih krugova ostanemo umorni pregrejanih tabana, glava i ruku od kucanja. Očekujemo knjigu koja će nas objasniti, i nama samima i drugima, posle koje će poteći čista voda i sve nam postati jasno, i prošlost i budućnost. Naša su očekivanja ogromna, bojim se da ih ne bi sada ispunili ni Andrić, ni Crnjanski, ni Kiš – zajedno. A iznad svega i iznad svih lebdi pitanje: da li ćemo uopšte prepoznati takvu knjigu ako se ipak pojavi.”