Nedostaje mi zajednički dah

Od kada sam postala svesno biće, idem redovno u pozorište. Išla sam u pozorište i kada nije bilo mleka u radnjama i kada nije bilo prevoza i kada su padale bombe… A onda je došlo kovid-vreme. Ja sam, kao i mnogi građani Srbije, pala u limbo u kome su se mart, april, maj, jun, jul… pomešali u jedan, čini se, beskrajni kovid-mesec, mesec bez pozorišta i pisanja o pozorištu. Prsti su se ukočili, mozak se blokira. Buljim u TV i čekam novu pres konferenciju Kriznog štaba. U međuvremenu, kad god (a to je sve ređe i ređe) izađem iz kuće, obavezno brinem da li sam ponela masku – ni mobilni, ni novčanik, ni kišobran, ni naočare za sunce – samo masku! I po kiši i po suncu i u supermarket i u šetnju sa drugaricom nosim masku. To je kovid-vreme. Ali šta se ja tu žalim?! Živa sam! Imam platu, a nemam kovid! Šta bih ja još htela?!

Htela bih pozorište! Hoću da idem u pozorište zato što imam ogromnu potrebu da sretnem poznate ili nepoznate (sasvim svejedno!) ljude koji se tiskaju u zamračenoj sali zajedno sa mnom jer nas povezuje osećanje da zajedno dišemo. To osećanje zajedničkog disanja može da se doživi samo u pozorištu, na sjajnoj, uzbudljivoj – važnoj predstavi. To je ono jedinstveno osećanje kada se toliko vežete za ono što govori glumac sa scene da osetite kako njegov ritam disanja postaje vaš ritam i ritam disanja čitave sale. A ljudi, kada zajedno dišu, dele emocije koje ih vode do zajedničkog dubokog uvida. To disanje (ili čak prestanak disanja u momentu dramatične pauze na sceni) je ono što mi užasno nedostaje. Ne moramo da se dodirujemo, samo da se osetimo, „nanjušimo“ onako kako čovek oseti drugog čoveka pored sebe kada dele zajedničku emociju, saznanje i dah…

Znam! Ne može! Zajedničko disanje je krajnje neodgovorno zato što je štetno po zdravlje pojedinca! Da li ste primetili da je sa uvođenjem zabrane okupljanja (naročito u zatvorenim prostorima) praktično ukinuta svaka vrsta nadgradnje karakteristična za evropsku civilizaciju – bilo duhovna (pozorišta, izložbe, koncerti, putovanja) ili fizička (vežbanje u teretanama, plivanje u bazenu)? Možemo li mi da preživimo bez zajedničkog okupljanja i disanja?

Naravno, povikaće neko, umetnost može da preživi sve! Pozorište će živeti večno! Sofokle je nakon velike kuge izveo Cara Edipa, a Šekspir je … Ali to je tek propagandna poluistina! Dramska dela su možda mogla da nastanu u samoći, ali isto tako bi u samoći i nestala (pretvorila se u ništa!) da nisu istupila u javnost scene, da se nisu okupili neki građani da vide predstavu … Bez javnosti ta dela bi bila mrtva slova na papiru (ili papirusu, ili na čemu je već pisao Sofokle u petom veku p.n.e.). Nema kulture bez izlaska u javnost. A kako izaći u javnost, ako je fizičko okupljanje javnosti štetno po zdravlje te iste javnosti? Skoro da osećam krivicu zato što želim da se otvore pozorišta. I tu dolazimo do onoga što me najviše buni – ko je kriv?

Da li sam ja kriva zato što sam zdrava, ili je kriv moj bližnji zato što je bolestan? Da li smo mi svi, zajedno, krivi zato što smo se okupljali, ili smo krivi što se nismo dovoljno okupljali da bismo one koji nam govore da smo mi krivi ućutkali jednom za svagda? Da li su krivi umetnici što ne pokazuju dovoljnu „inicijativnost“ da se prilagode novim okolnostima i stvaraju nigde i ni iz čega nešto? Ili je, možda krivo ministarstvo i lokalni gradski resori za kulturu koji ne izlaze sa idejom kako da pozorište u Srbiji prestane da oseća krivicu i (o)živi u novim okolnostima? Pozorište se mora naviknuti na nove uslove! Da, ali kako?

Ako nema okupljanja u zatvorenom može na otvorenom! Kako je taj isti Sofokle na Velikim Dionizijama, pa onda Šekspir, a tek glumci komedije dell’ arte… Ako neko zaista misli da bi evropsko (pa time i srpsko!) pozorište moglo da (pre)živi na otvorenom molila bih ga da uzme prošlogodišnji kalendar sa vremenskom prognozom i da precrta sve one dane kada je padala kiša, duvao vetar, padao sneg, bilo suviše hladno, suviše toplo, suviše mračno ili previše sunčano da bi skupina ljudi mogla da sedi (ili stoji!) na jednom mestu 90 minuta i koncentrisano odgleda predstavu.

Nudi se još jedno rešenje – mediji! Da li su novi mediji rešenje? Ljudi su za vreme lock down-a gledali on line predstave, koncerte, filmove, okupljali se na platformama… Na FB su moji drage kolege delili post u kome su sa ponosom pitali građane šta bi radili sa vreme policijskog časa da nije kulture?! Da li smo sigurni da je to bilo kulturno to jest duhovno povezivanje? Meni se čini da je to samo simuliranje, odnosno „utucavanje“ vremena do novog izveštaja kriznog štaba… U živom pozorištu se ljudi okupe da vide predstavu koja ih se tiče i koja ih toliko snažno poveže da ih natera da izađu iz sigurnosti svoje ljušture i počnu da zajedno dišu. Taj zajednički dah nužno vodi do promene u svakom pojedincu, a sve te pojedinačne promene dovode i do promene u društvu. To je smisao pozorišta. On line predstava je nešto sasvim suprotno od toga. Bez zajedničkog daha, a onda i emocija i misli pozorište je samo mrtvi fosil, nešto sasvim otupljujuće, nešto što pomaže da lakše prođe vreme, da se naviknete, da prihvatite činjenicu da ste sami i da treba da budete srećni jer niste bolesni. Zato se iskreno brinem kada se insistira na tome da se treba prilagoditi. Naravno, ako nikako ne bude moguće drugačije, neki će se sigurno prilagoditi i preživeti. Naučnici kažu da su se čak i neki dinosaurusi prilagodili – postali su golubovi!

Eto, zato ne mogu da se naviknem da nema pozorišta, i to ne bilo kakvog pozorišta! Treba mi pozorište u kome sedimo u mraku sale izdvojeni od okolnog meteža, potpuno fokusirani na zajedničku misao, emociju, na zajednički dah zahvaljujući kojem nastavljamo da slobodno dišemo i kada izađemo iz pozorišne sale.