Svršetkom XIX veka mi smo imali samo jednu politiku koja je bila dobra, koja je obuhvatala ceo narod i koja je imala jasne pojmove o onome što nam treba; to je bila politika radikalne partije.
Pred rat, i u ratu, i posle rata, samo je jedna politika bila dobra, samo je jedna politika obuhvatala ceo narod i imala jasne pojmove o onome što nam treba. To je bila politika Blaženopočivšeg Kralja.
Pre trideset i pet godina radikalna partija bila je obuhvatila svu srpsku zajednicu i njena želja i žudnja politička bila je ne samo duboka, već i logična. Sa politikom radikalne partije završavao se jedan vekovni proces u oživljavanju srpstva. Ne samo njene stranačke veze, i njena štampa i njena politička veza prelazila je fiktivne državne granice i vezivala idejama.
I pobedama Srbije, pre dvadeset i tri godine, ta politika vojničkim elementom samo se dostojno završavala. Ali čitav je to narod jedan bio koji je balkanske ratove priželjkivao, pripremao, očekivao. U taj rat nije išla nikakva staleška vojska.
Sredstvo u balkanskoj sredini, u starim crkvenim prekosavskim organizacijama, u opštinama slavonskim, bosanskim, hercegovačkim, primorskim, bilo je neobično tragična i žilava politička zajednica, Radikalna partija, Srbija, krajem prošlog veka, kao u nekoj opštoj teškoj groznici, po svim srpskim kućama, dubokog političkog morala iz sebe same, iz seljaštva svog, ceo taj razvitak krvavo je završila. Vanredno završila.
Za vreme svetskog rata, naš narod, u svim plemenima, imao je dovoljno ljudi gotovih da mru za ideje sjedinjenja našeg i stapanja, ali je li to bila velika, široka politička partija, logična, snažna, sa svesnim programom i tradicijama?
Politika Blaženopočivšeg Kralja po tome je, pre svega, herojska, što je čitavu jednu političku partiju zamenila. Velika jedna politička vizija Njegova, Jugoslavija, evropska je nužnost, naša narodna neizbežnost, sudbina, ali ni u čijim očima ona nije postala tako brzo svetla i neumitna. Kraj monarha koji je savio stare, vojničke zastave, dao ime državi što je dotle bilo samo pesnička tvorevina, kad je reč o jugoslovenstvu, svi su ostali političari ispali kao neki šegrti kraj majstora.
Ono što inače svršavaju desetine godina, političko vaspitanje, ekonomska zajednica, nova pokolenja prema starom indiferentna, Blaženopočivši Kralj izvršio je odmah i sam, često protiv svih saveta. Nikada njegov tvrdi lik nije bio svetliji nego među zvezdama. Za njim, za njegovom političkom mišlju tek ima da stignu vremena.
Obično u Njegovom jugoslovenstvu ističu se crte prihvatanja slovenskog, hrvatskog. Nikada iskreniji prijatelj nije prošao našim zapadnim krajevima. Ali zar njegova politička veličina nije još veća kad se posmatra na pitanju odricanja, srpskog odricanja. Obično se tragično govori, i katkad tragikomično, o našim zapadnim separatistima. Ali ta gospoda zaboravljaju da bi, pri napuštanju politike Blaženopočivšeg Kralja rodila se u separatizmu još jedna partija, srpska. I to kao bujica.
Nastavak politike Blaženopočivšeg Kralja čini sve ono što se u nas u politici radi uzvišenim. Napuštanjem politike Blaženopočivšeg Kralja sve bi to bilo komedija. Grozna komedija.
Onaj ko nastavlja politiku Blaženopočivšeg Kralja radi na dobru jednog napaćenog naroda, i ne gubi vremena.
Sa njim je velika sen Kraljevog života, datog za tu svetlu političku viziju u kojoj je jedino moguća jedna velika politička partija isto toliko slovenačka, i hrvatska, kao i srpska.
Po našem mišljenju, sa nacionalističkog gledišta, oni koji u inostranstvu rade protiv ove države mnogo su manje opasni od onih koji su za napuštanje politike Blaženopočivšeg Kralja unutra.
Treba imati vere, i u politici. Po našem mišljenju danas se kod nas u politici ljudi dele, i treba da se dele, samo na dva tabora. Ono što ih deli mislim da je razumljivo i najsitnijem našem čoveku, i u najudaljenijim našim krajevima, kad je reč o političkim pitanjima.
Uz politiku, veliku, svetlu, nacionalističku, ili uz politiku separatističku?
Uz politiku Blaženopočivšeg Kralja, uz njegov večni trag, uz njegovu svetlu sen, ili protiv Njega?
Trećeg nema.
(„Ideje“, Beograd, 1934)
