Naš čovek iz Sent Denija

Ne znam da li da to pripišem famoznom retrogradnom Merkuru, neispavanosti (“pekarski let” za Pariz u 6.40 ujutro) ili godinama, tek – plakate za okrugli sto “Dvorci Srbije” u Kulturnom centru Srbije ostavio sam u taksiju koji nas je dovezao sa aerodroma u hotel. Mislio sam da će ih savesni taksista vratiti, ali fotografija dvorca Fantast sada moguće krasi zid sobe u nekom od alžirskih predgrađa Pariza. Natali Beljanski, nova i veoma agilna direktorka Kulturnog centra Srbije, preporučila mi je Srbina koji radi digitalnu štampu i ja sam iznajmio bicikl i krenuo u pravcu Sen Denija.

Bilo je to zanimljivo iskustvo: platio sam plakate u kešu našem čoveku u Sen Deniju i stavio rolnu sa plakatima u ranac na leđima; virili su pola metra iznad moje glave dok sam se vraćao u centar grada prolazeći kroz delove Pariza u kojima na ulici bukvalno nije bilo “belog čoveka”. Rasne tenzije u Parizu uvek su mi nekako bile vidljivije nego u Londonu ili Njujorku, u kojima kao da je rasni “kazan za topljenje” bolje radio nego u Francuskoj.

Dan kasnije, šetajući uz Senu, kod prodavaca vintidž plakata, magazina i ploča video sam poster sa fotografijom voza koji je proleteo kroz stanicu Monparnas u Parizu 20. oktobra 1895. Šta se dogodilo?

Voz je prebrzo ušao u stanicu, vazdušne kočnice nisu bile ispravne i lokomotiva je probila barijeru i završila na ulici. Mašinovođa i nekoliko putnika su bili povređeni, dok je smrtno stradala Marie-Augustine Aguilard koja je čekala svog supruga, uličnog prodavca novina da pokupi večernja izdanja. Mašinovođa je osuđen na tri meseca zatvora i kaznu od 50 franaka jer je prebrzo ušao u stanicu, a železnička kompanija se obavezala da školuje decu stradale žene i obezbedi im posao kad porastu.

Pošto je lokomotiva tu stajala danima, napravljeno je mnogo fotografija ove scene, a u popularnoj kulturi korišćene su kao naslovne strane za muzičke albume Lean Into It američkog rok benda “Mr. Big” i Scrabbling at the Lock holandskog rok bend “The Ex with Tom Cora” oba iz 1991, kao i albuma “Warranty Void If Removed” francuskog umetnika Dial-up Jeremy u 2019. U brazilskom tematskom parku “Mundo a Vapor” napravljena je rekonstrukcija ove scene.

foto: robert čoban

U nacionalnom muzeju Orsej, pored neizostvnog poklonjenja Vistlerovoj majci, obišao sam i izložbu posvećenu Antoniju Gaudiju, njegovim magičnim radovima u drvetu (uglavnom nameštaj), staklu, kamenu i metalu. Tu su i neke Gaudijeve skice, a među njima i neke koje nikada nisu realizovane, kao što je crkva u Parku Guelj koja je ostala nezavršena (izgrađena je samo kripta).

Šetajući od Orseja ka Luvru, na pešačkom mostu preko Sene – Ponts des Arts zatičem šibicara sa trojicom “pomagača” koji kao, dobijaju u legendarnoj igri. Na pitanje “Koliki je ulog?”, dobio sam, naravno, odmah odgovor na srpskom. Među milionima turista koji su ponovo nagrnuli u Pariz naći će se neko pun vere da je sigurno video “gde se nalazi kuglica”.

Za razliku od prošlog leta kada sam u Luvr ušao posle dva minuta čekanja, redovi ispred najvećeg francuskog muzeja sada su ponovo višesatni. Stižem sat i po pred zatvaranje, karata za danas više nema u prodaji i gužva se raščistila. Ali, pojavljuju se tapkaroši sa ponudom ulaznica od 20 eura (redovna cena je 12), što je bilo sasvim prihvatljivo, naročito ako se zna da su tapkaroši za ulaznice za Finale lige šampiona par dana kasnije uzimali i 3.000 dolara. Tragedija je što su mnoge od tih ulaznica bile falsifikovane, pa je to izazvalo potpuni kolaps na ulazima u stadion Stade de France i kašnjenje utakmice.

Veče uoči gorepomenutog okruglog stola, Nataša Marić, ambasadorka Srbije u Parizu, organizovala je prijem za učesnike u svojoj rezidenciji čija bašta gleda na Ajfelov toranj i koja je, verovatno, najlepša i najvrednija građevina u svetu koja je u vlasništvu naše zemlje.

Zdanje Otel de la Tremoaj, kako je zvaničan naziv rezidencije, nekada je bilo vlasništvo grofovske porodice Tremoaj. Kuću Tremoajovih je 1936. kupio diplomatski poslanik Kraljevine Jugoslavije Božidar Purić, zet srpskog političara Nikole Pašića (njegova bista se i danas nalazi u holu zgrade). Koštala je tri i po miliona franaka, a poslednja rata isplaćena je novembra 1940. kada su nemačke trupe već bile u Parizu. “Vilu je zapravo kupio moj tata!”, ispravila me je kasnije princeza Jelisaveta naglasivši da je to bila ideja njenog oca, kneza Pavla, a da je Purić bio samo izvršilac.

Zgrada u stilu bel epok delo je pariskog arhitekte Ernesta Sansoa, a gradnja je trajala od 1910. do 1924. Okrenuta je bulevaru Deleser, a terasa ovog velelepnog zdanja gleda na Marsova polja i park Trokadero. Zbog blizine Ajfelovog tornja, čini se kao da je ovo remek-delo arhitekture smešteno u rezidencijskom vrtu koji je uredio pejzažista Emil Lisjen. Uređen je na isti način kao i vrt palate u kojoj je sedište francuske Vlade i francuskog premijera. Pre više od 10 godina u ovom zdanju francuska televizija snimala je film o predsedniku Fransoa Miteranu jer njegova unutrašnjost neobično podseća na enterijer Jelisejske palate.

Dekoracije salona radio je arhitekta Rozeti, a najlepše su njegove umetničke alegorije postavljene iznad vrata. Trpezariju je dekorisao flamanski majstor Žil-Mari Openor, koji je uradio reljef sa scenama iz lova u lipovom drvetu sa pozlatom. U ulaznom foajeu dominira tapiserija izrađena u 18. veku, na kojoj je predstavljena mitska scena iz 453. godine pre nove ere. U svim odajama je originalni nameštaj rađen u stilu Luja XV i Luja XVI, ogledala sa ramovima u pozlati, vredan porcelan i raskošni kamin. Posebnu vrednost imaju slike – 55 dela najpoznatijih srpskih umetnika. Uočavam Lubardinu sliku u glavnom salonu koja tu nije bila ranije. Ambasadorka kaže da je nju i još jednu koja joj sada krasi kancelariju, pronašla na tavanu rezidencije.

Inače, još jednu vilu u Parizu kupio je knez Pavle, ali se u nju uselio mnogo kasnije, posle Drugog svetskog rata, kada su mu Britanci konačno dozvolili da se 1948. iz Južne Afrike vrati u Evropu.

Optužen za kolaboraciju sa Hitlerom zbog potpisivanja Trojnog pakta, knez Pavle je sa porodicom posle puča 27. marta prognan prvo u Atinu pa su ga Britanci odatle poslali u egzil u Kairo, odatle u Keniju i na kraju u Južnu Afriku.

Kralj Džordž ga je primio prilikom posete Južnoj Africi 1947. i dopustio mu da se vrati u Evropu u momentu kada Vinston Čerčil više nije bio premijer Ujedinjenog Kraljevstva.

Sa novim pasošem i švajcarskom vizom knez Pavle je stigao u Ženevu krajem oktobra 1948. godine. On se sa porodicom smestio u pomenutoj vili u Parizu koju je kupio pre Drugog svetskog rata, s namerom da u njoj stanuje kralj Aleksandar prilikom poseta francuskoj prestonici. Vilu je opremio nakon prodaje čuvene El Grekove slike Laokon iz 1610. jednom američkom kolekcionaru za 40.000 dolara. Laokon se danas nalazi u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu, a njegova vrednost se procenjuje na 100 miliona dolara. Nakon smrti kneza Pavla 1976. u vili je ostala da živi njegova udovica princeza Olga. Ona je umrla 1997. u 94. godini, a vilu je kupio srpski biznismen Filip Cepter.

Dok smo sedeli u kafeu na uglu pored njihovog hotela, Jelisaveta mi je pričala kako joj je proteklih godina Filip Cepter dopuštao da prespava u vili kada boravi u Parizu pošto u njoj već dugo ne stanuje niko.

Ovog puta to nije bilo moguće jer je nekadašnja kuća kneza Pavla bila ispražnjena, a voda i struja su isključeni. Spremna je za prodaju i novu promenu vlasnika.