Najbolji umesto najjačih

Nekog od čitalaca „Vremena“ ovaj tekst će verovatno zateći pred TV ekranom: počinje Evropsko prvenstvo u košarci, a Jugoslavija već prvog dana u svojoj D grupi u Antaliji igra sa Hrvatskom. Sasvim dovoljno da uz male ekrane veže i one koji ne luduju za košarkom. To je, po oceni mnogih, ključna utakmica na šampionatu. Ako se pobedi, nesumnjivom kvalitetu koji plavi tim ima dodaće se i neophodna doza samopouzdanja. Ako se izgubi, ostaje šansa za vađenje ali vraćanje neće biti lako. Naš selektor Svetislav Pešić, svestan svih opasnosti koje donosi jedno jako i ujednačeno takmičenje, izbegava da se upusti u bilo kakvu konkretniju prognozu, ali se i ne krije iza oveštalih fraza. Zna šta se od jugoslovenske reprezentacije očekuje, zna da je nacija posle neuspeha u Sidneju i „samo“ trećeg mesta u Francuskoj 1999. željna povratka na „naše mesto“, to jest na šampionski tron. O tome u razgovoru za „Vreme“ selektor kaže:

„Niko normalan ne može da krene na evropsko prvenstvo i kategorički kaže: mi ćemo biti prvi. Druga je stvar što svi mi to želimo, ali iste ciljeve imaju i drugi. Po mom mišljenju, ovo će biti jedno od najujednačenijih prvenstava, sa čak sedam ili osam reprezentacija koje mogu biti prve ili ispasti u četvrtfinalu.“

„VREME„: Koliko ste zadovoljni urađenim, to jest stepenom pripremljenosti ekipe?

PEŠIĆ: Uradili smo koliko smo mogli, i relativno sam zadovoljan. Pred kraj nas je malo stigao umor, što je i normalno, ali od poslednje pripremne utakmice sa Slovenijom do meča sa Hrvatskom imamo pet dana za normalan rad i oporavak, tako da ćemo spremni dočekati tu važnu utakmicu.

Hrvati su, prema izveštajima iz Španije, igrali odlično protiv Rusije i Španije?

Znam, imamo informacije, dobili smo i video sa tih utakmica. Imaju vrlo jak, ujednačen tim. Biće to vrlo teška utakmica za nas jer nas svi svrstavaju u favorite a oni „prodaju“ tezu da u toj utakmici nemaju šta da izgube već samo da dobiju. Slično je bilo i pred onaj meč u Badaloni pre četiri godine, pa smo ih jedva dobili onom čudesnom trojkom Đorđevića. Pobediće ko bolje psihički izdrži tu utakmicu.

Iako ne kažete glasno, utisak je da iz vas izbija neki pritajeni optimizam?

Kakav bih ja trener bio kad ne bih verovao u svoje igrače? Ne kažem da niko ne može da nas dobije, ali sam gotovo siguran da ne možemo da izgubimo dve uzastopne utakmice na jednom ovakvom turniru.

Gde vidite kvalitete našeg tima?

Svi igrači su polivalentni, mogu da igraju na najmanje dve pozicije, i to je prednost koju ćemo koristiti. To dozvoljava niz taktičkih varijanti. Dalje, svi igrači su vrlo brzi, tehnički odlično potkovani, možemo da igramo na kontra-napad, i zadovoljan sam i odbranom.

A mane?

Ima ih, ima… ali neću ja o tome. Neka ih otkrivaju rivali. Svaki tim nastoji da iskoristi prednosti koje ima i zamaskira eventualne rupe. Onako generalno, falio nam je još neki dan za uigravanje, ali šta je tu je.

Kada smo kod uigravanja, Pešić danas je znatno pomirljiviji od onog Pešića na početku priprema kada su novinari konstatovali da je „mnogo nervozan„?

Osećao sam se obaveznim da novinarima skrenem pažnju na ono što su i sami videli – na početak priprema došlo je deset igrača. Moje je pravo da budem nervozan i razočaran zbog takvog odnosa pojedinih igrača prema reprezentaciji.

Saša Đorđević je rekao da se to uvek događalo i da ne treba praviti paniku?

Saša ima pravo na svoje mišljenje, i sigurno je da je uvek bilo kašnjenja, ali ni on ni Divac ni Paspalj ni ostali asovi nisu kasnili kad su imali 19–20 godina, već kad su ih stigle obaveze u velikim klubovima ili u NBA ligi. Ja ne razumem neke mlade igrače koji nisu pokazali dovoljno želje da igraju u reprezentaciji.

Zašto su Stojaković i Tarlać imali privilegiju da dođu 20 dana kasnije?

Zato što ja znam njihov odnos prema plavom dresu, znam njihovu želju, znam njihov profesionalizam, i hteo sam i mogao da ih sačekam. Kod nekih mladih igrača to nisam osetio, i zato je tretman bio različit. Takođe sam malo razočaran i stavom košarkaške organizacije koja ne može ili ne želi da uradi ništa da se zavede neki red. Nije normalno da Čabarkapa odbije da igra za mladu reprezentaciju i nikom ništa, da Varda jednostavno kaže da ga ne interesuje Univerzijada, da Radmanović danima odlaže svoj dolazak na pripreme… Ako niko neće, ja ću na takve pojave da ukažem javno. Nije više u pitanju reprezentacija kao kult, državni dres kao svetinja itd. Jednostavno, svima će nam u košarci biti bolje ako nam reprezentacije postižu dobre rezultate, osvajaju prva mesta, ako igrači stasaju na jakim takmičenjima. Klubovi i sami igrači moraju to da shvate, a ne da gledaju samo svoj trenutni interes.

Da se vratimo evropskom šampionatu. Po čemu će biti osoben?

Mislim da će biti jedan od najujednačenijih, i to je prva karakteristika. Druga će biti borba za prvih pet mesta koja vode na Svetsko prvenstvo u Indijanopolisu iduće godine. Treće, sistem takmičenja je takav da izrazito favorizuje ekipe koje osvoje prva mesta u grupama. Imaju tri slobodna dana, mirno čekaju protivnika u četvrtfinalu.

Utisak je, takođe, da je u mnogim reprezentacijama u toku smena generacija?

Tako je, to se dešava i sa našim timom, smena generacije već je uveliko u toku. Osim Obradovića, nemamo igrača preko 30 godina.

Ko su favoriti?

Mnogo ih je… Italija, Litvanija, Francuska, Turska igra kod kuće, „moji“ Nemci pucaju bar na peto mesto, Špance nisam gledao ali znam da su ubacili četiri mlada igrača kao što smo mi nekada radili. Slovenci su vrlo solidni, Grci takođe, Rusi uvek mogu da iznenade, ovako ili onako…

Kad je već o Nemcima reč, vi se vraćate u Nemačku, bićete trener Kelna. Zašto baš Keln?

Prvo da razjasnim da u mom dogovoru sa KSJ-om postoji klauzula o mogućnosti treniranja neke ekipe. Zašto Keln? Da budem iskren, zato što je jedino taj klub prihvatio moju situaciju, odnosno pristao da me deli sa reprezentacijom Jugoslavije. Moja je sreća da tamo imam Tozu Matića koji će odraditi bazične pripreme, ja ću se uključiti posle Evropskog. Sa druge strane, dopao mi se projekat kluba. Dobili smo wild card za Prvu ligu, igraćemo i NEBL-u sa željom da se već za sezonu 2002/03. izborimo za ulazak u Evroligu. U Kelnu na neki način od mene očekuju da ponovim ono što sam uradio u Berlinu sa Albom, da stvorim jak klub koji će imati zapaženu ulogu u Nemačkoj i evropskoj košarci. Imamo dvoranu za 18.000 gledalaca, interesovanje za basket je veliko, i to treba iskoristiti.

I za kraj jedno indiskretno pitanje: da li ste se pokajali što ste prihvatili posao selektora jugoslovenske reprezentacije?

Ni najmanje. Naprotiv, vrlo sam zadovoljan poslom koji radim, a to što se tu i tamo ljutim i ukazujem na probleme valjda spada u opis radnog mesta. Veoma me raduje dobra atmosfera u reprezentaciji. Mi smo kriterijume postavili pre šest meseci i prema njima birali igrače. Zato se može reći da sam izabrao ne najjači mogući, već najbolji mogući tim.