Na antitelu ništa novo

U jednom novinskom članku iz 1807. godine u Londonu, u lekarsku praksu tek uvedena vakcina je u dugom, dugom nabrajanju prvih protivnika vakcinacije opisivana kao „moćno i užasno čudovište sa rogovima bika, kopitima konja, čeljustima morske aždaje, zubima tigra, kravljim repom i svakim zlom iz Pandorine kutije“ koja su se okomila na čovečanstvo, a posebno na „nesrećnu novorođenčad siromašnih“. Njen je učinak, uz ilustraciju prepotopske zveri, tada opisivan „ne sa stotinama, niti hiljadama, već sa stotinama hiljada“ žrtava koje bi mogla odneti. Ta zver nije ostala samo u mračnoj prošlosti.

U svakoj novoj kampanji imunizacije, na talasu socijalnog nezadovoljstva, sa svakom kolateralnom žrtvom vakcine iznova se budio strah od pelcovanja, kao što je, na drugoj strani, sa uspesima u iskorenjivanju opakih zaraznih bolesti raslo prekomerno poverenje u imunizaciju. Tako se tokom dva veka formirao front između protivnika i zagovornika vakcine, premrežen rovovima starog sukoba evropske buržoazije i radničke klase. Sa pojavom novog gripa i vakcine protiv njega, taj se rat preselio na internet i u elektronske medije.

RATNO STANJE: Priča o vakcini za najširu populaciju uvek je bila na klackalici između gotovo paničnog straha od onoga što se krajem XIX veka nazivalo „klasnim nasiljem nad ljudskim telom“ i, s druge strane, prihvatanja vakcine zdravo za gotovo, kao unapred garantovane barijere od mikroorganizama, ma kako oni bili novi ili neuhvatljivi.

Vakcina se najopštije može definisati kao biološki (dakle, ne hemijski) preparat koji jača imunitet organizma. Ona obično sadrži mrtve ili „deaktivirane“ mikroorganizme izazivače bolesti ili supstance izvedene od njih. Osnovna ideja sa vakcinacijom ili pelcovanjem podrazumeva da se u organizam ubaci bezopasna količina neprijatelja koji će pobuditi reakciju organizma tako da ga osposobi da se bez mnogo problema suoči sa napadom zaista opasnih osvajača.

Ova ratna terminologija nije samo jezička izmotacija – ljudski organizam sa svim „nepripitomljenim“ mikrobima, virusima ili bakterijama, vodi ratove već milionima godina, naoružavajući pri svakoj pobedi svoje ćelije antitelima pomoću kojih će im se „suprotstaviti“ ako se ponovo ukažu na vidiku. Ubacivanje vakcine u telo se u suštini može posmatrati i kao lukav, veštački manevar na tom frontu koji, ma kako efikasan, može, kao i u svakom ratu, krenuti naopako.

„Milioni života su spaseni, a mikrobi zaustavljeni na svom putu pre nego što su uopšte dobili šansu da povrede domaćina“, opisuju efekte imunizacije američki istoričari medicine Aleksandra Štern i Hauard Markel u radu The History Of Vaccines And Immunization: Familiar Patterns, New Challenges, objavljenom 2005. u „Health Affairs“, objašnjavajući da „vakcina predstavlja jedinstveno i najveće obećanje biomedicine – prevenciju bolesti“.

Ideja pelcovanja ljudi bolesnim tkivom postojala je na istoku, u Indiji i Osmanskoj imperiji još od srednjeg veka, ali prvi put je u modernoj medicini primenjena 1796. godine u Velikoj Britaniji. Prvu vakcinu je napravio Edvard Džener (1749–1823), seoski lekar iz okruga Gločester, danas poznat kao „otac imunologije“.

TAJNA ENGLESKIH MLEKARICA: Do ideje vakcine doktor Džener je došao još sedamdesetih godina XVIII veka suočavajući se sa epidemijom smrtonosnih malih boginja, koje izaziva danas istrebljeni virus variole, nekada prava desna ruka smrti među mikroorganizmima. Mada u to doba ništa nije znao o mikrobima, Dženeru je bilo poznato verovanje da na male boginje imunitet imaju mlekarice koje su prethodno preležale ne tako opasne, kravlje boginje. Širokog obrazovanja i sa naučnim metodom koji je stekao biološkim izučavanjima Džener je, ispitujući to bapsko zapažanje, shvatio šta leži iza onog što bismo nazvali mehanizmom sticanja imuniteta.

U slavnom eksperimentu – surovom, ali verovatno najspasonosnijem naučnom ogledu – Džener je pelcovao zdravog osmogodišnjeg dečaka Džejmsa Fipsa gnojem koji je skinuo sa ruke jedne obolele mlekarice. Šest nedelja kasnije zarazio je dečaka malim boginjama, ali se dečak nije razboleo, budući da kravlji virus pripada istoj porodici virusa kao i variola, pa je organizam razvio imunitet na njega.

Iz čitavog niza od još dvanaest sličnih eksperimenata i šesnaest ranijih studija slučaja, Džener je osmislio koncept zaštite od zaraznih bolesti. Za imunizaciju je koristio varioli sličan virus vakcine, kojoj je dao naziv po latinskoj reči vacca (krava), po čemu je i čitava metoda dobila naziv.

ZLOČINI I KAZNE: Nakon što je, na samom početku XIX veka, Džener svoj metod vakcinacije predstavio Kraljevskom društvu u Londonu, on je počeo široko da se koristi u borbi protiv variole. U to vreme se pojavio i prvi pokret protiv vakcinacije – časopisi su objavljivali karikature vakcinisanog čoveka koji se pretvara u kravu, koja se vremenom pretvorila i u čudovište sa početka ovog teksta.

Nakon što je britanski parlament 1840. godine izglasao zakon kojim je zabranio pelcovanje kravljim boginjama i protiv variole uveo besplatnu imunizaciju virusom vakcine, kao prvi državni akt na ovu temu, otpor je dodatno porastao. Sa zakonom o prinudnoj vakcinaciji novorođenčadi iz 1853. godine (Compulsory Vaccination Act), otpor je postao organizovan i preselio se na teren političke borbe. Došlo je do žestokih nereda u Ipsviču, Neliju, Mitfordu i još nekoliko engleskih gradova, a do kraja godine u Londonu je osnovana Liga protiv vakcinacije koja je okupila jezgro protivnika Dženerove metode lečenja malih boginja.

Nakon zakona iz 1867. kojim je obaveza proširena na decu do 14 godina starosti, stvorena je nova, znatno jača organizacija – liga koja je imala čitav program, hiljade članova i svoj časopis o zlu vakcinacije. „Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XIX veka pojavio se veliki broj tekstova, knjiga i časopisa protiv vakcine“, kažu američki lekari iz Čikaga Robert Volf i Liza Šarp u radu Anti–vaccinationists past and present, objavljenom 2002. u listu „British Medical Journal.“

Nacionalna liga protiv vakcinacije je do 1885. imala 100.000 članova, a kroz svoje medije je manipulisala podacima, navodeći čak i da je vakcinacija uzrokovala smrt 25.000 dece tokom pretposlednje decenije XIX veka. Ovakva društva su se uporedo javljala u čitavoj Evropi, a kasnije i u SAD. Poznat je primer iz Švedske, iz Stokholma, gde je kampanja protiv vakcinacije bila tako intenzivna da je 1874. godine izbila ozbiljna epidemija variole koja je, na kraju, stanovništvo uverila u neophodnost vakcinacije.

To je, uostalom, matrica koja prati sve takve pokrete – napadi na vakcinu opadaju s rastom epidemije i većina stanovništva se vakciniše – čime se epidemija okončava.

U međuvremenu, bitka sa variolom se nastavljala, kroz veće i manje epidemije, uključujući i onu iz 1972. u Jugoslaviji, da bi 9. decembra 1979. Svetska zdravstvena organizacija virus variole proglasila istrebljenim, što je prvi organizam koji je čovek sistemski obrisao sa planete. No, imunizacija je istovremeno i žigosala ljudski rod – danas je gotovo nemoguće videti ljudsko telo bilo gde – uživo, na sceni klasičnog baleta ili u pornografiji – koje nije obeleženo ožiljkom vakcinacije.

KLASNA BORBA: Strah od vakcine, ne samo u slučaju variole, karakterisala je i klasna borba. Protivnici vakcine su u prinudnom unošenju otrova u ljudsko telo videli ekstremni primer klasnog zakonodavstva, budući da su zakoni o imunizaciji najviše pogađali decu radničke populacije. „Pokret protiv vakcine je čak pomogao da se uspostavi novi identitet radničke klase, u koju su se uključili i svi oni koji su narušavanje svog tela doživljavali kao oblik političke tiranije“, kaže američka istoričarka Nadja Durbak u radu Working–Class Resistance to Compulsory Vaccination in Victorian England.

Tokom kampanja vakcinacije početkom XX veka dolazilo je i do pravih revolucija – u Rio de Ženeiru u Brazilu je 1904. izbila pobuna pod nazivom Revolta da Vacina. U imunizacijama u kolonijalnim zemljama javljali su se različiti oblici otpora vakcini, a najekstremniji je odsecanje vakcinisane ruke, kakvo je šezdesetih i sedamdesetih zabeleženo u Laosu, Kambodži i Vijetnamu.

Ma kako delovao kao prevaziđen, ovaj oblik socijalnog sukoba je motor i današnjem otporu prema vakcinaciji – on leži u raširenoj pretpostavci da farmaceutske kompanije i posrednici u nabavci vakcina ekstremno zarađuju na ljudskom zdravlju. Međutim, mada nema sumnje da zaista zarađuju, čak i ako nema nikakvih nameštaljki u nabavci vakcina, pitanje je podjednako nevezano za efikasnost vakcine koliko i na kraju XIX veka.

Pitanje monopola i potrebe za vakcinom je, nažalost, često pobrkano – kao što je slučaj ovih dana u Srbiji, gde je ovo pitanje u žiži nakon nabavke vakcina Novartisa protiv virusa A H1N1. Oni koji se odluče za vakcinaciju, postupaju u suštini jednako racionalno kao što svakog dana čini kupac goriva na pumpama koje kontroliše apsolutni monopolista na tržištu – time uzima ono što mu je neophodno, ne uslovljavajući potrebu za transportom sa nepravednim stanjem na tržištu.

PASTEROVA REVOLUCIJA: Druga strana priče su vakcine protiv malarije i virusa HIV koje imunolozi, uprkos silnim naporima, nisu uspeli da razviju. Uopšte, pitanje efikasnosti vakcina u uslovima gde se njihovi proizvođači bore na tržištu nije, po mišljenju istoričara vakcinacije, nikakva garancija njihovog kvaliteta. No, uporedo sa klasnom borbom, u imunizaciji je na kraju XIX veka došlo do revolucije koja je do danas utrla put imunizaciji. Tako je front zagovornika i protivnika, bez obzira na sve njihove argumente, gurnut daleko na stranu protivnika vakcinacije, u samo predvorje bolesti koje se javljaju kao pretnja.

Do tog prodora je došlo s radovima francuskog hemičara Luja Pastera (1822–1895), koji je shvatio i objasnio prirodu zaraznih bolesti koje uzrokuju mikrobi. Paster je bio i prvi koji je, za razliku od Dženerove vakcine sa sličnim prirodnim virusom, stvorio prvu veštačku vakcinu. On je sa saradnicima sedamdesetih godina XIX veka otkrio vakcinu protiv antraksa, a 1885. i vakcinu protiv besnila, koja je bazirana na prethodnim radovima drugih naučnika.

U međuvremenu, Robert Koh je 1854. godine otkrio bakteriju koja izaziva tuberkulozu, a na bazi tog saznanja 1908. je nastala i prva vakcina protiv ove bolesti, koja je danas prerasla u BCG vakcinu, koju po zakonu dobijaju sva odojčad. I, kako su kampanje imunizacije postajale sve sofisticiranije i sve više zasnovane na razumevanju, povećavao se i spisak vakcina koje su po zakonu obavezne.

Tokom pedesetih godina u celom svetu se vodila i kampanja vakcinacije protiv polio virusa koji izaziva dečju paralizu, koja se često navodi kao primer uspešne imunizacije (danas IPV vakcina). Uporedo su se razvile i vakcine protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja (DTP vakcina), boginja, rubeola i zauški (MMR vakcina), koje su gotovo istrebile ove bolesti. Uz njih su na spisku zakonski obaveznih i vakcine Hep-B protiv akutnog hepatitisa B, kao i HiB, koja deluje na bakteriju hemofilus influence.

Za razliku od ovih, odluka o vakcinaciji protiv svih ostalih mikroba, a pre svega virusa gripa, ostala je individualna stvar. Ako se setimo poređenja sa ratom i frontovima, ta odluka se uslovno može uporediti sa onom koju donose generali koji očekuju žestok napad na frontu znajući da su im linije nepopunjene i nenaoružane. General ima dve mogućnosti – da računa sa diplomatijom (u vidu jačanja imuniteta) ili čeka u nadi da neprijatelj uopšte neće doći ili da, što podrazumeva vakcinaciju, pre bilo kakvih pregovora sasvim otvori front na jednom mestu i sam isprovocira sukob manjeg obima. U tom sukobu, neprijatelj će, kad je pušten iza linija, biti brojčano nadmašen našim snagama i savladan, da bi nam od zarobljenih i ubijenih protivnika ostalo oružje o kom ništa nismo znali. I onda će general ceo front naoružati tim oružjem, stvarajući neprobojnu armadu koju ne može savladati nijedan mikroorganizam, ma kako bio opak.

No, da li želite bilo kakav rat? Ako ne, moraćete se odlučiti samo za diplomatska sredstva, pranje ruku i vitamin C.

Testiranje u toku

Prvih 140.000 doza Novartisovih vakcina protiv novog gripa A H1N1 u Srbiju je stiglo 29. novembra. Uzorci su istoga dana predati Agenciji za lekove i medicinska sredstva u čijoj će se laboratoriji proveravati njihov kvalitet, efikasnost i bezbednost. Kompletna provera traje petnaestak dana, tako da se početak vakcinacije očekuje sredinom decembra. Ako u sledećoj tranši budu vakcine iz iste serije koja je sada stigla u Srbiju, one se neće proveravati u našoj agenciji za lekove.

Drugi talas novog gripa u Srbiji očekuje se sledeće nedelje. Epidemiolozi prognoziraju da će biti istog intenziteta kao prethodni, a pravi pandemijski udar očekuje se u februaru.

Do tada će oni koji se odluče za vakcinaciju razviti otpornost na A H1N1. Antitela protiv novog razvijaju se nešto sporije nego protiv sezonskog gripa, i imunitet se stiče tri-četiri nedelje posle vakcinacije protiv A H1N1.

Inače, Evropska komisija je odobrila korišćenje jedne umesto dve doze vakcina protiv novog gripa koje proizvode Novartis i „Glakso-Smit-Klajn“ (GSK). Jednu dozu vakcine primaće odrasle osobe i starija deca, dok će stariji od 60 godina moći da prime jednu dozu GSK-ove, ali dve doze Novartisove vakcine. Bezbednost jedne doze vakcine trećeg proizvođača, „Bakstera“, još se proučava.

Jasmina Lazić