Deca iz braka dva muškarca, deca iz braka dve žene, deca začeta različitih godina a rođena istog dana, deca majki u šezdesetim godinama, deca samohranih majki, „poplava“ šestorki i osmorki… sve su to novi, i pomalo ekstremni plodovi veštačke oplodnje. Ova procedura – „žetva“ jajnih ćelija, njihova oplodnja van tela žene, pa vraćanje i „sađenje“ u matericu – u poslednje tri decenije rezultirala je rađanjem oko četiri miliona beba.
Procenjuje se da u Srbiji svaki sedmi par ne može da dobije dete prirodnim putem, a u Beogradu – pretpostavlja se zbog drugačijeg stila života – čak svaki peti par. Neke računice kažu da kandidata za veštačku, odnosno vantelesnu oplodnju (VTO) u zemlji ima oko 100.000. Mada se ne zna koliko je ukupno beba do sada u našoj zemlji rođeno od kada je počelo sprovođenje ove procedure po klinikama, poznato je da je zahvaljujući finansiranju Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje na svet došlo oko 700 beba, i da su jesenas počele da se rađaju i prve bebe čije je začeće finansirao Grad Beograd. Međutim, u ukupnu brojku ulazi i jedan, pretpostavlja se veliki broj parova koji su VTO platili iz sopstvenog džepa – u proseku oko 2500 evra. U računicu treba ubaciti i podatak da je uspešnost postupka u proseku oko 30 odsto (kao i svuda u svetu), i da majke koje u postupku VTO zatrudne, često na svet donose više od jednog deteta.
DELIKATAN POSTUPAK: Postupak VTO se u Srbiji u nekoliko klinika i privatnih bolnica poslednjih godina obavlja dosta glatko i brzo. Većina parova je zadovoljna – čekanja za ulazak u postupak gotovo i da nema, a kriterijumi koje treba zadovoljiti da bi postupak bio finansiran iz budžeta nisu previše strogi. Konkretno, „pogodni“ kandidati su parovi gde je žena ne starija od 40 godina neplodna i pored odgovarajućeg lečenja, koja ima očuvanu funkciju jajnika, nije rađala ili nema živu decu. Nužno je da supružnici nisu previše gojazni (BMI manji od 30), a potrebno je i da muškarac proizvodi žive i morfološki ispravne spermatozoide.
Parovi koji se prijavljuju za ovaj postupak moraju prethodno da obave brojne analize – preglede, laboratorijske testive, hormonalna i mikrobiološka ispitivanja itd., te da se ispita uzorak sperme muškarca. Jednom kada se uđe u ovu proceduru (a često je potrebno tek mesec ili dva za papirologiju i analize), pokreće se vrlo jednostavan, ali delikatan postupak: najpre se stimuliše jajnik žene kako bi umesto jednog proizveo veći broj folikula u kojima se nalaze jajne ćelije. Onda ih genetičar u pravom trenutku kada jajašca sazru „usisa“ i izvadi iz tela žene, a paralelno sa tim uzima se uzorak sperme muškarca (ako nikako drugačije, onda biopsijom testisa kojom se vrši aspiracija spermatozoida). Obično se tada jajne ćelije i spermatozoidi „izmešaju“ i čeka se da dođe do oplodnje. Ukoliko je kvalitet spermatozoida veoma loš, i taj deo može da se pripomogne tako što će se odabrani spermatozoid „ubrizgati“ u jajnu ćeliju.
Onda sledi kratka pauza – genetičari prate šta se događa sa jajnom ćelijom, da li je zaista došlo do oplodnje i da li je jajna ćelija počela da se deli, tj. da raste.
Do ovog trenutka par je došao do nekoliko važnih odluka: da li će u matericu biti vraćen jedan ili više embriona (u tom slučaju mogli bi da budu rođeni blizanci ili trojke, ili četvorke…), i da li žele da neke od tih embriona zamrznu u klinici i sačuvaju za eventualno ponovljen postupak VTO.
Posle ukupno oko 30 časova od kad su spermatozoid i jajna ćelija došli u kontakt, ukoliko je sve prošlo kako valja, oplođena jajna ćelija vraća se u matericu. Tek sledi najteži deo: čekanje. Da li je procedura uspela utvrđuje se nakon dve nedelje, a smatra se da trudnoća iz procesa VTO ima dalji tok kao bilo koja druga, nastala u „kućnim uslovima“.
Čitava procedura, međutim, najčešće je veliki stres za par, ionako izmučen problemom sa neplodnošću. Dok žene prolaze kroz komplikovanu proceduru pod anestezijom koja je vrlo neprijatna, muškarci prolaze kroz druge stvari – više puta su primorani da daju uzorak sperme.
VTO je od 1978. do danas postala toliko rutinska procedura da se često primenjuje i kod životinja. Mnogi primerci iz svetskih zoo-vrtova, naročito velikih životinja poput slona, nosoroga ili pande, nastali su veštačkom oplodnjom zahvaljujući prethodno zamrznutoj spermi. Naučnici tvrde da bi taj postupak mogao da pomogne da se sačuvaju pojedine vrste koje izumiru.
ETIČKA PITANJA: Naravno da čitava ta stvar – a još više kada je reč o ljudima – izaziva brojne etičke nesuglasice i dileme. Prva ljudska beba iz epruvete, Luiz Braun, danas ima 32 godine, živi u Bristolu i ima sopstvenu porodicu, ali su njeno začeće i rađanje izazvali burne komentare. Četiri godine posle Luizinog rođenja na svet su došli i prvi blizanci iz epruvete, a onda i trojke, pa sve češće četvorke itd. Roditelji se za usađivanje dva ili više embriona opredeljuju iz nekoliko razloga: zato što postoji verovatnoća da će samo jedan nastaviti da se razvija, zato što će možda „jednim udarcem“ rešiti celokupno pitanje potomstva, zato što su toliko željni dece da bi verovatno hteli i šestorke, samo da znaju da je to bezbedno…
No, baš kod tih šestorki i drugih ekstremnih slučajeva, stvar se prelama. Pogledajmo samo novinske naslove: „Bez seksa rodila 14 dece“, „Francuskinja od 59 godina dobila trojke“, „Lezbo par rodio četvorke“ (partnerke su se istog dana porodile i dobile svaka po blizance), „Četvorke rođene u razmaku od nekoliko godina“ (jedan embrion je stajao u zamrzivaču tri godine)… U domaćim medijima zabeleženo je da je u Podgorici 62-godišnja žena posle 35 godina braka rodila sina, a britanska štampa je sredinom prošle godine pisala o 72 godine staroj Dženi Braun koja je sa 50 godina poželela dete i od tada je išla na šest bezuspešnih postupaka VTO. Klinike već neko vreme odbijaju da je podvrgnu postupku, ali Dženi se ne predaje jer je odavno dokazano da je pravilnom pripremom materice trudnoća nakon menopauze moguća. Pre nekoliko nedelja je i pevač Elton Džon dobio dete zahvaljujući surogat majci i veštačkoj oplodnji.
„Kombinacija“ i mogućnosti je bezbroj, ali, naravno, mnogi postavljaju pitanja i kontrapitanja: da li treba toliko da se igramo sa prirodom, da li rađanjem u poodmaklim godinama osuđujemo dete na prerano ostajanje bez roditelja, da li bismo ograničavanjem kriterijuma za ulazak u postupak VTO više stimulisali usvajanje… Za svako od ovih pitanja postoji i kontraargument (nesreća može da zadesi svakoga; šta je sa prirodno začetom decom koju roditelji zlostavljaju; u gej brakovima deca su često više pažena i željena od neke koja su rođena u hetero brakovima…).
Najnovija etička pitanja tiču se genetičke dijagnostike embriona pred implantaciju. Tu raspravu lepo je ilustrovala i posebno podstakla želja jednog britanskog para koji bi da ima gluvu bebu jer su i sami gluvi. Još veća jeza hvata pri pomisli da bi donirane jajne ćelije mogle da poteknu iz abortiranih fetusa.
Najžešću i najdugotrajniju raspravu u poslednjih nekoliko godina izazvao je slučaj Amerikanke Nađe Sulejmani, koja je sa svoje 33 godine već uspela da rodi 14 dece – svu zahvaljujući VTO – a poslednji put rodila je osmorke nemarnošću i greškom lekara koji joj je obavio veštačku oplodnju. Naime, plan je bio da rodi još samo jedno dete, ali su tokom postupka u njenu matericu usađena četiri embriona od kojih su se dva podelila, tako da su nastale šestorke. No, još dramatičnije je to što je Nađa razvedena, nezaposlena i živi od socijalne pomoći, a sva deca su „napravljena“ zahvaljujući donatoru.
Teško da je Robert Edvards, onaj koji je 1978. napravio Luiz Braun, prvu „bebu iz epruvete“, i koji je jesenas za napredak u ovoj oblasti dobio Nobelovu nagradu, mogao da predvidi sve ove mogućnosti VTO. Još tada, dok su mu upućivali najpogrdnije reči koje je čuo, tvrdio je da ga etička strana nikad nije zabrinjavala.
