Minijature iz života

eho_beograda_vv

Na Trgu republike, na autobuskom stajalištu, čeka osam putnika. Među njima je pet žena. Sve pilje u mobilne, tipkaju brojeve, slova, javljaju se na pozive, komuniciraju – kao da su začarane, a Vasa Pavković ih je ovekovečio u jednoj od kratkih priča svoje najnovije knjige Eho Beograda.

I ova i sve ostale priče iz zbirke nastale su negde na putu između Pančeva i Beograda i nazad, koji je njihov autor prelazio svakog dana pedeset godina unazad. Njihov glavni lik je, kao što se da otkriti već u naslovu, Beograd. Vreme je naše.

Priče su kratke, malo njih pređe na drugu stranu. Tek koliko je potrebno da se izrazi utisak, detalj primećen u prolazu. U njima ima svega i svačega, kao u životu. Ljudi raznorazni, oni s druge strane mogućnosti, sitnice poput slanine sapunjare, razgovora o krpeljima i komarcima, ili revolta u glasu muškarca koji gura dečja kolica, neočekivana replika crnokose žene, ili poruka prodavca iz kioska državne lutrije: Otišao sam po eho.

Najveći broj likova ove zbirke su anonimni, ljudi poput svakog od nas, a neki su i veoma slavni – Mića Popović, Vladimir Veličković, Voja Čolanović, Miroslav Karaulac, Rajko Mitić… ali samo zato što su se zatekli na istom mestu i u istom trenutku kad i Vasa Pavković.

Pančevac i po rođenju i po adresi iz lične karte, Pavković je studirao i ceo život radio u Beogradu. Kako je napisao u pogovoru, brzo je prihvatio nauk starih realističkih pisaca da putuje otvorenih očiju i pažljivo sluša i osluškuje prolaznike, saputnike. “Moje je bilo samo da sveži događaj i doživljaj zapišem i što pre prenesem u kratku priču, čuvajući mu sredstvima srpskog jezika draž neposrednosti i upečatljivosti.” Jezik je to”koji vrca po ulicama i zvecka u vozilima javnog prevoza u Beogradu”.

I taj živi jezik, govor, osim Beograda, drugi je glavni lik Pavkovićeve zbirke. To su rečenice koje ulovite u prolazu, izvorne i bez trunke šminke i ulepšavanja, one koje ništa ne kriju. Takvim rečenicama ne treba opis njihovih vlasnika – sve vam je jasno i kakav je čovek i šta mu je na duši.

Vasa Pavković gotovo svaku priču locira: Knez-Mihailova kod česme, ispred Kalemegdana, Ulica Đure Jakšića, kafe “Vitraž”, Obilićev venac, Zmaj-Jovina, ulaz u Srpsku akademiju nauka i umetnosti… Ali tek pomenuti jezik, nečiji trenutni pokret, lepota, uzvik, ili bilo šta što se ne primećuje, ta znana mesta učine živim i posebnim.

Moglo bi se opravdano reći da je zbirka Eho Beograda hronika grada, njegovog doba, duha, ono što ostaje iza njega. Zapisi, jer to je forma kratkih Pavkovićevih priča, retka su pojava u savremenom izdavaštvu. Kao i poezija, ne prodaju se. Eto, Akademska knjiga je rizikovala i objavila Eho Beograda. Ispostavilo se da je ubrzo morala da objavi i drugo izdanje.