Nezadovoljna uslovima koje ima za trening u rodnom Zrenjaninu, Ivana Španović, svetska juniorska prvakinja u skoku u dalj i najtalentovanija srpska atletičarka, najavila je da će morati da ode iz Srbije ne bi li se pripremala za buduća takmičenja. Ranije je to već učinio plivač Milorad Čavić, olimpijski vicešampion, koji je otišao u Italiju na pripreme jer u Beogradu nema uslove za vrhunski trening.
Trener Ivane Španović je u izjavi medijima rekao da je za njene pripreme potrebno pedesetak evra dnevno, što svakako nije velika suma. S duge strane, Beograd je, preko svog sekretarijata za omladinu i sport, donirao Milorada Čavića sa 19.000 evra da bi se koliko-toliko otklonila nevolja sa nedostatkom bazena.
„Ne postoje jasno izgrađeni kriterijumi po kojima se dodeljuju sredstva iz budžeta niti postoji nadzor nad trošenjem tih sredstava“, kaže za „Vreme“ Dejan Šuput iz Udruženja za razvoj sportskog prava Srbije.
BIROKRATSKI GRANT: Ovi primeri navode na zaključak da u Srbiji nema novca za oblast koja državi donosi najviše u sferi promene imidža koji ima u svetu, ali činjenice govore drugačije. Novac koji dolazi iz republičkog i budžeta Vojvodine i lokalnih samouprava odlazi na račune klubova, saveza i pojedinaca, a da ne postoje kriterijumi i kontrola ovih tokova, pokazuju analize. Stručnjaci za ovakvo stanje već dugi niz godina optužuju vladu koja nije bila u stanju da donese zakon o sportu kojim bi ova oblast bila regulisana u potpunosti. Uzrok nedonošenja zakona bila je nepoznanica oko načina preoblikovanja sportskih klubova iz udruženja građana u otvorena akcionarska društva. Sport je odavno prepušten ličnoj inicijativi i inerciji koja dovodi do toga da milioni koji se godišnje ulože u ovaj segment društva najčešće ne donose velike rezultate. Istraživanja su pokazala da i pored velikog interesovanja koje u društvu postoji za sport i novca koji se ulaže za razvoj, država nije izgradila ambijent u kome bi se znalo ko je za šta zadužen i kome šta pripada.
U decembru 2007. godine Ekonomski institut iz Beograda uradio je opširnu studiju za potrebe Ministarstva omladine i sporta pod nazivom „Strategija finansiranja sporta u Srbiji“, dokument koji je trebalo da posluži kao putokaz Vladi u procesu traženja rešenja za regulisanje odnosa u ovoj oblasti. Autori su, na osnovu sačinjene analize, izračunali da je u 2006. godini država (kroz republički, pokrajinski i budžete lokalnih samouprava) podelila oko 70 miliona evra „dotacija“ u oblasti sporta, a da je ukupna suma koja je evidentirana te godine nešto preko 200 miliona evra. Poređenja radi, procenjena vrednost u oblasti reklamiranja u Srbiji je oko sto miliona evra. Studija ukazuje da dve trećine prihoda u sportu potiče od prodaje ulaznica, sponzorstava, donatorstva, izdavanja sportskih objekata. Iz republičkog je budžeta te godine podeljeno dve milijarde i 312 miliona dinara, a ta suma je u 2008. gotovo udvostručena i iznosi četiri milijarde i 173 miliona dinara.
Kako se raspoređuje ovaj novac? Prema istraživanju Ekonomskog instituta, najveći deo iz budžeta ide prema tzv. granskim savezima, a trećina je usmerena prema objektima za koje je procenjeno da su od interesa za Republiku Srbiju. U realnosti, to znači da pojedini savezi naprave svoju listu želja, to proslede Sportskom savezu Srbije koji konsolidovan zahtev šalje tada Upravi za sport, a danas Ministarstvu. Kako je ranije u razgovoru za „Vreme“ potvrdila ministarka Snežana Marković-Samardžić, najčešće se sredstva dodeljuju prema inerciji i u savezima ne postoji kapacitet da se prave programski budžeti. To bi trebalo da znači da država na ovaj način finansira veliki broj ljudi koji jednostavno sede u nekim forumima, primaju svoje plate, a snalažljiviji među njima malo vide sveta ako se dogodi da se u okviru njihovog saveza pojavi supertalenat koji počne da beleži pobede u svetu. Sa većim uspesima se povećava i birokratski garnirung koji ide na jednog sportistu i to sve na račun srpskih poreskih obveznika. Nemali broj puta se ponovila scena da na jednog sportistu na takmičenje ide čitava bulumenta birokrata iz Saveza koji valjda šire na raznim večerama dobru sliku o Srbiji i njenom sportu.
S druge strane, nejasno je na koji način se koriste sredstva namenjena objektima jer je po pitanju sportske infrastrukture Srbija na niskim granama, što se vidi i po tome da sportisti nemaju uslove da se ovde pripremaju. Od novca koji se izdvaja za objekte isplaćuju se plate onima koji su tamo zaposleni, a realno ne rade ništa (primer: bazen 25. Maj u Beogradu). Pored ovog novca, na primer, Beograd je u 2006. za sportske namene izdvojio 726.406.000 (oko 8,5 miliona evra) dinara, koji velikim delom odlazi na iste te sportske objekte od kojih je većina u jadnom stanju.
TREĆA LICA: Studija pokazuje da i suma koja je navedena nije do kraja precizna jer postoje neke oblasti koje su potpuno van svake evidencije i tu se najviše misli na donacije koje stižu iz javnih preduzeća i na finansijske transakcije koje se obavljaju preko inostranih računa i fiktivnih firmi. „S obzirom na veoma povoljan poreski tretman sportskih aktivnosti, ovde očigledno nije reč o porezu. Jedan od mogućih razloga za obavljanje neprijavljenih transakcija za sportske namene jeste verovatno prikrivanje izvora tog novca, odnosno pranje novca“, ocenjuje se u izveštaju.
Dok se predstavnici vlasti usaglašavaju i procenjuju kada bi šta mogli da urade u sferi uređenja odnosa u sportu, različiti igrači su se davno uključili u igru i prepoznali lukrativnost ove industrije. Ti igrači, koji se mogu često prepoznati po izjavama da su oni tu samo da pomognu, već su zauzeli svoja mesta u sportskim klubovima, gde, osim imena, imaju na raspolaganju i imovinu koja se može različito iskoristiti. Zbog načina tretiranja imovine sportskih klubova, koju zakon vidi kao udruženja građana (prema Zakonu o udruženjima građana i društvenim organizacijama iz 1982. godine), zapelo je prošle godine kod Predloga zakona o sportu, koji je Vlada već bila usvojila. Tim predlogom bilo je predviđeno da se poveriocima (finansijerima) klubova da pravo preče kupovine te da postanu vlasnici akcija kluba u procesu preoblikovanja (iz „sportski klub – udruženje“ u „sportski klub – otvoreno akcionarsko društvo“). Na taj način bi pojedini srpski preduzetnici lako mogli da dođu do unosnog zemljišta koje na primer ima FK Crvena zvezda (kao vlasnik stadiona, objekata i zemljišta na parceli između Bulevara Armije i ulice Ljutice Bogdana), pa je čitav proces odložen do ove jeseni kada se ponovo krenulo u pisanje zakona.
Radna grupa, koja je predstavljena pre mesec i po dana, održala je nekoliko sastanaka do sada i u međuvremenu je pretrpela izmene u sastavu jer su neki članovi napustili ovo telo zbog toga što se ništa nije radilo. Goran Anđelić iz G17 plus, koordinator Radne grupe, kaže u kratkom telefonskom razgovoru za „Vreme“ da Radna grupa radi po planu i da će nacrt biti završen do kraja januara, kako je i najavljeno.
„Osnovni koncepti su usaglašeni, ali je rano govoriti o pojedinačnim rešenjima“, smireno kaže Anđelić, naglašavajući svoju spremnost da o svemu obavesti javnost na prikladan način.
Šuput, koji je napustio Radnu grupu, navodi da je njegovo udruženje ponudilo novi model zakona rađen po uzoru na evropsku praksu, kojim se predviđa preoblikovanje klubova (ako to članovi žele, odnosno, obavezno ako udruženje ode u stečaj), ali prema kome tzv. poverioci, za koje se po pravilu ne zna tačno koliko su zaista uložili u klub, mogu da kupuju akcije klubova tek u drugom krugu, pošto akcije kupe članovi kluba.
„Treba omogućiti članovima kluba da prvi kupe akcije kluba, a tek zatim zainteresovanim poveriocima, ako ih ima“, kaže za „Vreme“ Šuput, i dodaje da po njegovom mišljenju ne bi moglo da se kupi više od 25 odsto akcija.
Čitava „srpska sportska zajednica“ zna da je većina nedoumica vezana samo za budući status i tretman Crvene zvezde i Partizana, jer oni poseduju imovinu.
„Ovim se ispuštaju iz vida mnogi problemi koji postoje u srpskom sportu“, kaže Šuput, za koga su pitanja definisanja javnog interesa u sportu, mesto školskog i amaterskog sporta i načina funkcionisanja Saveza daleko značajnije od pitanja statusa Crvene zvezde i Partizana.
Prema informacijama koje je „Vreme“ dobilo iz FK CZ-a, tamo nemaju nikakve nedoumice kada je reč o procesu „preoblikovanja“, a nekadašnji član uprave Milan Vujin je izjavio za „Novosti“ da je klub već privatizovan jer pripada članovima. Problem je u tome što će biti mukotrpan posao pokazati spisak članova kluba, odnosno odrediti kriterijume po kojima je neko njegov član. Protekla izborna sednica Skupštine kluba je pokazala da ni deset godina u prvom timu nije dovoljan uslov da te vide kao člana.
S druge strane, primer FK Smedereva koji je trenutno treći put na javnoj licitaciji, pokazuje koliko je interesovanje privrednika za sport u Srbiji jer se nikako ne pojavljuje kupac za klub koji ima i ime i imovinu.
U kontekstu globalne ekonomske krize i njenih posledica na preduzetništvo u Srbiji, teško je verovati da će se bez jasne vizije društva i stvaranja ambijenta neko odlučiti da ulaže u sport u Srbiji. Pre će biti da dok talenti pokušavaju da se mere sa najboljima u svetu, birokrate i „treća lica“ muzu ono što je društvo izdvojilo za pravilan razvoj omladine, odnosno budućnosti.
Svesna okolnosti, Španovićeva je bila odlučna u izjavi za „Blic“: „Bila bih najsrećnija da ostanem u našoj zemlji, ali ako moji motivi i želje ne budu praćeni odgovarajućim uslovima, moraću da odem ili negde u Evropu ili u Ameriku.“
