Marko Kraljević Superstar

U Srpskom rječniku Vuk Stefanović Karadžić kaže: „Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića“, Vojislav Đurić, u Antologiji narodnih junačkih pesama ocenjuje da je „Marko najizrazitija ličnost u našoj narodnoj poeziji“, mnogi istoričari književnosti su prebrojali da je Marko najzastupljeniji lik srpskog narodnog stvaralaštva, tradicija i koreni su bitan element na kome naša država želi da razvija kulturu, pa ipak, Marko Kraljević nema značajniju ulogu u našoj kulturi, umetničkoj produkciji i svakodnevnom životu uprkos svoj svojoj dramskoj snazi, koloritnosti, kontroverzama, humoru i simboličnoj težini koju nosi.

Narodne epske pesme o njemu i Domanovićeva satira su deo školske lektire, a Margerit Jursenar u svojim Orijentalnim pričama ima dve pripovetke – Osmeh Kraljevića Marka i Smrt Kraljevića Marka, i to je manje-više sve. Marko Kraljević je veoma retko predmet umetničke obrade – postoji nekoliko slika, one Mine Karadžić, Đure Jakšića i češkog slikara Jana Titelbaha, i skulptura Ivana Meštrovića. Markov lik se u javnosti ne može videti gotovo nigde, ne postoji čak ni široko prihvaćena predstava kako on izgleda – osim velikih brkova i fizičke snage, kao osnovnih odrednica.

BALKANSKI FALSTAF

Jedini autentičan portret Marka je u Crkvi Svetog Dimitrija, pored Skoplja, u narodu prozvanoj Markov manastir. U unutrašnjosti crkve je njegov realističan portret, dok je na ulazu ispod sloja kreča otkrivena freska Svetog Dimitrija koja je verovatno i poslužila za formiranje uobičajene predstave o Markovom izgledu – na fresci je prikazan ratnik na šarenom konju koji nosi buzdovan šestoperac umesto mača. Čak se i ono Kraljević iz njegovog imena pogrešno smatra titulom, a u stvari je reč o prezimenu koje su uzeli Marko Mrnjavčević i njegova dva brata Dmitar i Andrejaš, verovatno u marketinške svrhe, nakon što je njihov otac Vukašin Mrnjavčević krunisan za kralja.

Markov lik iz narodne poezije kao da su kreirali vrhunski scenaristi i brend menadžeri. Prema mišljenju Marka Aleksića, autora knjige Marko Kraljević, čovek koji je postao legenda, o kojoj je „Vreme“ već pisalo, lik Marka objedinjuje osobine evropskih paganskih junaka, poput Beovulfa ili Ahila, njihovu ogromnu snagu i neobuzdanu prirodu i osobine srednjovekovnog viteza koji drži do časti i štiti slabije čak i na sopstvenu štetu. On ima upečatljivu ikonografiju – vučiji kožuh, buzdovan sa šest pera, džinovske brkove, suvu drenovinu koju cedi kao demonstraciju sile. On je prkosni borac protiv okupatora, megdandžija, pravdoljubiv i častan, sa smislom za humor i čak autoironiju, ali istovremeno prznica, okrutan i osvetoljubiv, krajnje politički nekorektan, posebno prema ženama, sklon pijančenju i nepotrebnom nasilju. Ima svog arhineprijatelja Musu Kesedžiju, ambivalentan odnos sa dugokosom plavojkom i čarobnicom Vilom Ravijojlom i najodanijeg saveznika u svome Šarcu, konju koji misli i govori i voli da sa Markom popije pokoju kofu rujna vina, konju po svemu jedinstvenom u svetskoj književnosti. Zanimljivo zapažanje na tu temu izneo je Milutin Petrović na izuzetno uspešnoj tribini u Kulturnom centru Beograda – „Oranje Marka Kraljevića – Storiteling u srpskoj narodnoj poeziji“, u organizaciji Ane Rodić, gde je u razgovoru sa moderatorom Goranom Jevtićem podsetio da su velikaši tog doba obavezno imali rasne crne ili bele konje, a da su oni šareni služili uglavnom za rad i imali su ih pripadnici nižih staleža, tako da bi Markova nekonvencionalna odluka da jaše takvog konja mogla imati paralelu sa Džejmsom Bondom koji vozi spačeka.

Mi, od ovakvog dramskog materijala, u našoj umetničkoj produkciji imamo veoma malo. Uz sve iz narodne legende, istorijski Marko Mrnjavčević se ženio tri puta, a posebno je zabavno što su dva od ta tri braka bila sa istom ženom Jelenom, sa znakovitim devojačkim prezimenom Preljuba. Koji scenarista ili dramski pisac od nerva ne bi umeo samo od ovoga da napravi vratolomnu komediju?

Istovremeno se čuju, sasvim opravdane, opomene da nam je nasušno potrebno nacionalno resetovanje, prerada istorijskog i mitološkog materijala iz koje bi proizašao novi set vrednosti kojima bi ovo društvo trebalo da teži, ako misli da opstane i napreduje u dvadeset prvom veku. Nažalost, deluje da mi za Marka danas nismo ništa spremniji nego naši preci iz Domanovićevog vremena.

NISU MARKU NI DO KOLENA

Moguće da je to jedan od rezultata pažljivo negovanih laži i samoobmana po kojima je Vuk Branković, jedini od srpskih vladara koji posle Kosovske bitke nije blisko sarađivao sa Turcima, postao arhiizdajnik, a Marko Mrnjavčević, koji je raznim kompromisima trideset godina uspevao da kako-tako održi zemlju na okupu, postao poturica i predmet podsmeha. Pa ipak, spočitava mu se da je bio turski vazal, iako je istorijska činjenica da je on na taj položaj pristao doslovno poslednji od sve srpske vlastele i da mu se uspešno opirao gotovo tri decenije. Što se nikako ne može reći za Lazarevu udovicu Milicu i sina mu Stefana, koji su turski vazali postali odmah posle bitke na Kosovu sasvim dobrovoljno, očekujući tursku pomoć u njihovoj borbi za primat sa Brankovićima. Onda je i očekivano i prirodno da je jedan od pripadnika mnogobrojne vlastele, Lazar iz familije Hrebeljanović, proglašen ni manje ni više nego carem, i to još i svetim, i toliko svetim da je tandem Vitezović/Šotra odlučio da njegova glava sija iz džaka, odnosno da podrži apsurdni kancerogeni mit koji se oko Lazara već dva veka uspešno gradi i koji rezjeda ovo društvo.

I tu negde možda leži i odgovor na pitanje kako je moguće da tako fantastičan karakter kao što je Marko Kraljević ima tako mali uticaj na naš javni i kulturni život. Naime, Srbi jesu, po sopstvenom mišljenju, velika nacija, ali ipak ne toliko velika da mogu uspešno gajiti i negovati dva krupna nacionalna mita. Jedan mit govori o slavnim porazima, imperijama u oblacima i ubijanju protivnika nožima iz potaje, što bi klinci rekli „na kvarno“ umesto u fer borbi na bojnom polju, a drugi mit je o junaku pobedniku, razbarušenom zaštitniku slabijih, nekonvencionalnom heroju koji beskompromisno sledi svoja uverenja a svojih se slabosti stidi. Tako su stihovi „Jao meni do boga miloga, gde pogubih od sebe boljega“ izvesno među najvećim u našoj književnosti. Mi smo sasvim predvidljivo između ta dva mita izabrali onaj prvi. Onaj o slavljenju poraza, nebeskim nastambama i ubijanju na kvarno.

Englezi imaju dvodimenzionalnog Robina Huda, Švajcarci bledunjavog Viljema Tela, Amerikanci Dejvija Kroketa, poznatog uglavnom po mrtvom rakunu na glavi, Francuzi crtani lik Asteriksa, ali čak i sasvim letimična uporedna dramaturška analiza pokazuje da Marku doslovno nisu ni do kolena. Pa ipak, Marko nije čak ni velika lokalna zvezda. I to bi moralo da se promeni. Naš cilj bi morao biti Marko Kraljević Superstar, svetski brend, internacionalna atrakcija. To je moguće ostvariti, dovoljno je učiti od najboljih u tom poslu. Od Engleza, razume se. Oni ne samo da su svetu uspeli da nametnu onog lepotančića u helankama i njegovu šumsku družinu i od njega napravili takvu robnu marku kojoj ni Kevin Kostner nije mogao ništa, već su takav neverovatan uspeh ponavljali mnogo puta brendirajući i mapu metroa, šapku londonskih pandura, londonske pandure u celini, autobus i telefonsku govornicu. Kako je moguće da se jedan narod, koji se poput nas trudi da snažno manifestuje svoju samosvest, pa i superiornost u odnosu na druge, u ovom a i u mnogim drugim slučajevima odnosi tako nehajno, a neki bi rekli i neodgovorno, prema svojim autentičnim vrednostima, ostaje misterija.

A za to vreme Marko i njegov Šarac i dalje lutaju svojim svetom u potrazi za sledećom avanturom, nadajući se da će se Srbi konačno uzeti u pamet, pa da mogu i po treći put da im se vrate. Kada negde na Terazijama postavimo ogroman spomenik Marku Mrnjavčeviću, konjaničku figuru od barem tri metra na koju se veru deca, kada turisti za uspomenu iz Beograda ponesu lepo upakovane setove pehara za rujno vino sa ugraviranim Markom na njima, kada njegovi brci, ko jaganjci od devet meseci, postanu značajan deo grafičkog pejzaža naše vizuelne kulture, kada klinci u video-igricama osim blasterima počnu da mlate i zlatnim šestoperima, kada zajedno sa Dalmatincima, Slovencima, Albancima, Bugarima i ostalim balkanskim narodima koji u svom predanju imaju Marka Kraljevića organizujemo festivale u slavu ovog balkanskog Falstafa, kada prihvatimo mit o Marku, mit o punokrvnom životu, sa svim njegovim različitim stranama, i odbacimo mit lepe smrti, znaćemo da smo na putu ozdravljenja i da smo spremni da svetu koji nas strpljivo čeka ponovo ponudimo najbolje od sebe.