Maltretiranje istorije

„Spremajte orkestar“, reče na polasku za Granadu, i ostade živ, Zoran Slavnić, dobrovoljni (niko drugi nije hteo) selektor košarkaške reprezentacije Srbije. Doduše, možda je mislio na „univerzalni“ Bregovićev bend koji, osim na svadbama, po potrebi muzicira i na sahranama… Neće, naravno, biti nikakve sahrane, osim možda nečijih nerealnih i ničim potkrepljenih želja, ali pošto je strmoglav naše seniorske reprezentacije počeo još 2003. u Švedskoj (oh, kako ondašnje 7. mesto lepo izgleda u poređenju sa debaklima koji su usledili na Olimpijadi u Grčkoj gde smo bili jedanaesti, EP u Beogradu 2005. gde smo ispali u osmini finala i Svetskom prvenstvu u Japanu gde smo opet završili u osmini finala i gde nas je košarci učila jedna Nigerija), nije jasno šta je davalo nadu da će u Španiji biti bitno bolje. Šta se to bitno promenilo u strukturi, organizaciji, kadrovskoj politici organizacije koja je godinama bila za primer? Promenjen je (još jedan) selektor, promenjen je još jedan predsednik (pošto prethodno nije dozvoljeno da onaj koji bi jedini mogao da napravi radikalni rez – Bora Stanković – obavi poslednji zadatak u našoj košarci), ali je sve to bila čista kozmetika. Dragan Kapičić je čista srca i sa poštenim namerama preuzeo predsedničko mesto, ali je u startu napravio dvostruku grešku u koracima: nije hteo da bude profesionalac, što je u današnje vreme nonsens jer u Evropi nema ozbiljnog saveza čiji prvi čovek nije sto odsto posvećen Federaciji, reprezentaciji i košarci svoje zemlje. Drugo, u startu je „oprao ruke“ od izbora selektora rekavši da je to „stručno pitanje“ i da odlučujuću reč treba da ima Stručni savet. Možda nisam dovoljno obavešten, ali u ozbiljunoj košarkaškoj Evropi (opet) nema ozbiljnog saveza u kome predsednik nema odlučujuću reč u izboru selektora. Košarka nikada nije morala da pozitivne primere traži u fudbalu, ali Zvezdan Terzić, predsednik FS-a Srbije, uradio je baš ono što predsednik jednog saveza mora da uradi: izabrao je selektora i stao iza svoje odluke. Nije ovde u pitanju da li je pogodio ili pogrešio izabravši Klementea, reč je o principu objektivne odgovornosti. Terzić je svoju preuzeo i u zavisnosti od kraja kvalifikacija za EP 2008. biće, zajedno sa Klementeom, „pukovnik ili pokojnik“. Kapičić je lopticu prebacio na Stručni savet gde su za Slavnića najviše lobirali Ranko Žeravica, zbog koga je Slavnić svojevremeno debitovao u reprezentaciji tek sa 24 godine (kada je selektor postao Mirko Novosel), i igračka legenda Praja Dalipagić, koji u svojim trenerskim i funkcionerskim frustracijama prilično deli sudbinu svog saigrača Moke Slavnića iz zlatnih vremena jugo-basketa. Naravno, ne bi Slavnić bio izabran da se nije složio (i) Kapičić prešavši preko nekih ranijih nesporazuma sa nekadašnjim najboljim drugom posle kojih su se prilično udaljili… Doduše, situaciji oko izbora selektora kumovala su mnoga velika imena naše trenerske struke odbijajući klupu iz ovih ili onih (uglavnom ličnih razloga i interesa), ali – da ne okolišimo – i sa raspoloživim domaćim trenerskim kadrom bilo je boljih rešenja.

Dok smo gledali bezidejno mučenje protiv Rusa (65 poena) i Grka (56 u regularnom delu uz čudesnu trojku Gurovića za produžetak), nismo mogli a da se ne prisetimo da je u finalu EP-a u Zagrebu 1989. tim istim Grcima naš tim dao 70 poena…. u prvom poluvremenu! Dobro, to je bila generacija „vanzemaljaca“ kakvi su bili Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Rađa, Danilović i ostali, i nije pošteno porediti ove mladiće sa tom generacijom koja je suvereno bila najbolja ne u Evropi nego i na svetu, ali stoji jedno drugo poređenje. Tada niko od igrača, a ponajmanje selektor (Dušan Ivković), nije naručivao orkestar za doček. Skromnost je bila vrlina, opreznost mudrost, talenat snaga… Ondašnji tim se, kao i ona druga zlatna generacija iz sredine 90-ih prošlog veka, spremao na košarkaškim a ne na ravnogorskim tradicijama („Pres“ je jedan dan priprema propratio naslovom „Spremte, se spremte“ a „Sport“ obodrio „plave“ sa „Ravna gora pobediti mora“)… Ono na čemu je trebalo insistirati u najavama niko nije ni spomenuo: da imamo najmlađi i najviši tim! Ako je Slavnić išta dobro uradio, onda je to radikalno podmlađivanje tima. Neki su mu potezi bili iznuđeni, ako od te devetorice debitanata na jednom velikom takmičenju bar dvojica-trojica postanu ne samo standardni reprezentativci već i nosioci igre, onda će neke vajde biti.

Selektor je uveravao da će igrači „poginuti“ na terenu, ali u meču sa Rusima to se nije videlo. Poraz od Grka u produžetku boli manje, oni su evropski prvaci i svetski vice šampioni, osim toga bila je vidljiva znatno veća doza borbenosti i kad se u takvim okolnostima izgubi, poraz se može oprostiti. Međutim, ono što boli više od poraza jeste osećaj nemoći, bezidejnosti, odsustvo lidera i kvaliteta. Zvuči grubo, ali je tako: Srbija je danas ekipa srednje evropske klase i mesto koje budemo zauzeli u Španiji biće sasvim realno. Posle poraza od Grka pretila je opasnost da ne budemo čak ni treći u grupi, što će čitaoci „Vremena“ znati kad im ovaj broj bude u rukama. Ako je Izrael ipak pobeđen, a nadamo se da jeste, u drugoj fazi u Madridu čekaju nas Španija, Letonija i Hrvatska. Pošto stižemo bez bodova, za četvrto mesto koje vodi u četvrtfinale trebaće dve pobede. A pošto protiv Španije, koja u poslednjih devet susreta sa Jugoslavijom i SCG ima devet pobeda, imamo samo teoretsku šansu ravnu nuli, ostaju Letonija (koja je pobedila Hrvatsku) i komšije (koji su nas pobedili na turniru u Izmiru, što ne mora ništa da znači jer smo mi na pripremnim utakmicama davali 87 poena u proseku a onda u Granadi u dva meča dali onoliko koliko su nekadašnji asovi davali u jednom). Ako se i domognemo 4. mesta, u četvrtfinalu će nas čekati, recimo, Litvanija koja sa Jasikeviciusom ponovo deluje moćno. Objektivno, šanse nisu velike, ali pošto nada umire poslednja…

Ako se pesimističke prognoze ostvare, nećemo učestvovati ni na kvalifikacionom turniru za Olimpijadu u Pekingu iduće godine, što će već biti žestok šamar. Neko će utehu potražiti u četiri ovoletošnje zlatne medalje u mlađim kategorijama, ali ako juniorska i takmičenja mladih služe za selektiranje budućih A reprezentativaca, vraćamo se na pitanje, već tretirano na stupcima „Vremena“, o tome ko će i kada od tih zlatnih juniora i mladića biti i zlatni senior.