Lukave male lisice

Lester siti, fudbalski klub poznat pod nadimkom „Lisice“, postao je novi šampion engleske Premijer lige, dva kola pre kraja prvenstva. Tim kome su svi predviđali „grčevitu borbu za opstanak“ u ligi napravio je jedno od najvećih iznenađenja u istoriji sporta. Kladionice na Ostrvu su Lesterove šanse za titulu pre početka prvenstva procenjivale na 5000:1, tj. šanse su im bile nikakve.

Da stavimo stvari u bukmejkersku perspektivu: na primer, trenutne šanse Katara da postane svetski prvak u fudbalu 2022. godine su 1000:1. Najveće britanske kladionice nikada do sada nisu isplatile dobitke na toliku kvotu. Srećom po njih, procenjuje se da je to ukupno samo oko 10 miliona funti za isplatu – malo navijača Lestera se kladilo uglavnom na male iznose, a sav onaj novac uložen na Čelsi, Mančester siti, Arsenal, Mančester Junajted, Liverpul… ostao im je u „džepu“. Čak ni isplate kod onih opklada tipa „moj sin će biti reprezentativac… kad poraste“, a koje su u Britaniji relativno česte, nisu prelazile kvotu od 2500:1, bar ne za one sinove koji su postali reprezentativci. Čak ni sami navijači Lestera veoma dugo uopšte nisu verovali u ovakav rasplet, sve do pre jedno mesec dana kada su počeli da nose šalove sa natpisima „šampioni“, da mašu balonima u obliku i boji srebrnkastog trofeja Premijer lige (sa likom Klaudija Ranijerija na prednjoj strani) i pevaju „šampionske“ pesme.

Neće Lester osvojiti veliki broj bodova, naprotiv, sa tako malo bodova se retko osvaja titula u Engleskoj. Na kraju je glavni takmac za titulu bio Totenhem kome se predviđalo tek šesto mesto, sa eventualnim šansama da bi u čudnoj sezoni mogao da uđe u prva četiri. A ova sezona u Premijer ligi jeste bila čudna. Pre svega nestao je faktor straha – mali klubovi protiv velikih više ne otaljavaju posao, nego stvarno i uvek igraju na pobedu, jer znaju da mogu da pobede. Drugo, veliki klubovi su negde usput izgubili kompas: iskreno su poverovali da je samo visoka cena igrača merilo njihovog kvaliteta, s druge strane skupi igrači su postali velike i razmažene zvezde, treneri su (mahom) ubeđeni da su geniji, timska igra im se raspala. Treće, ogroman i sve veći novac od prava za TV prenose počeo je da se znatnim delom preliva i u manje klubove Premijer lige.

Ali kako je baš Lester, koji se decenijama prebacuje iz prve u drugu ligu, koji ima relativno skroman budžet (u odnosu na 6 najbogatijih klubova 3,5 do 6 puta manje novca je potrošio na transfere igrača u poslednjih 5 godina), koji nikada pre nije bio šampion prve lige, u svojoj drugoj sezoni po povratku u ligu (pošto je prošle godine u njoj jedva opstao) nadmašio je favorizovane najveće i najbogatije klubove, kao i one iz drugog reda, ali i dalje mnogo veće i bogatije od Lestera koji su „u zasedi“ čekali baš ovakvu sezonu (npr. Totenhem i Liverpul)? Kako je moguće da se ovako nešto desi u modernom fudbalu kada se već uveliko činilo da se titule „kupuju“ (ne, ne direktno). Krenimo redom. Riba od glave miriše.

GAZDA: U leto 2010. Lester, tada u drugoj ligi, kupio je tajlandski biznismen Vichai Srivaddhanaprabha („King Power International Group“), vlasnik lanca fri-šopova „King Power“ i po Forbsovoj listi deveti najbogatiji Tajlanđanin. Prethodno je već tri godine bio glavni sponzor kluba, sa reklamom za fri-šopove na dresovima. Nakon godinu i po dana, vlasnik je sebe lično postavio za predsednika kluba, a nešto kasnije svog sina za potpredsednika. To nije slutilo na dobro. Stadion je dobio ime po sponzoru, pogađate već, „King Power Stadium“. Na tihi podsmeh i brzi zaborav je naišao tada planski zacrtan cilj: plasman u Ligu šampiona do 2019. godine!? Kad tamo, a ono međutim… u Ligu šampiona već 2016. godine!

Nije više nikakvo iznenađenje da bogati stranci kupuju engleske klubove, i male a naročito velike (svi najveći engleski klubovi su u vlasništvu stranaca, a neki su već menjali strane za strane vlasnike). Nekad je u pitanju čist biznis (čitaj: američki vlasnik), a ponekad „zadovoljstvo“ (ruski tajkuni ili petro-dolari bliskoistočnog porekla, misli se na Čelsi i Mančester Siti). Neki otkupe klub na kredit, koji onda „natovare“ na leđa kluba. Kako bilo, svi investiraju ogromne svote novaca i to najviše u dovođenje skupih igrača. Često se preigraju (Aston Vila, Portsmut, Lids…) pa klub počne da propada a oni panično traže novog kupca, najčešće kada već bude kasno. Navijači strane gazde ili eventualno tolerišu ili ignorišu, a često mrze.

Vlasnik Lestera se pokazao kao drugačiji. Jeste, investirao je i on u klub, ali (za sada) vrlo umereno (i pametno) u igrače. A navijači ga vole! Bar dok klubu dobro ide. Za gazdin rođendan, ovog aprila, navijači su iznajmili avion koji je kružio iznad stadiona i vukao ogromni transparent: „Srećan rođendan, predsedniče“. Gazda je istom prilikom sa svoje strane svakog navijača na stadionu (32.000 ljudi) častio po jednim pivom i krofnom – o engleskom ukusu ne valja raspravljati, rekoše mi neki ljudi da mu to dođe nešto kao pivo i napolitanke u JNA kantini.

RANIJERI: Drvlje i kamenje su osuli fudbalski stručnjaci i „stručnjaci“ po predsedniku Lestera kada je letos otpustio Najdžela Pirsona i angažovao iskusnog Klaudija Ranijerija. Pominjale su se „nezahvalnost“ i „nestručnost“, kao i povećana opasnost od ispadanja iz lige zbog narušavanja stabilnosti. Navijači su bili zbunjeni. Pirsonove zasluge za klub bile su velike. On je uveo klub u prvu ligu, uspostavio igračku bazu tima, a prošle godine je sa poslednjeg mesta početkom aprila u furioznom finišu stigao do 14. mesta na tabeli i spasao klub od ispadanja. Ta fantastična forma s kraja prošle prenela se i u ovu sezonu.

Vremešni Ranijeri se u Engleskoj smatrao za trenera koji je već dugo na silaznoj putanji, demode, vitez propuštene prilike. Nikad nije bio prvak ni u jednoj prvoj ligi, a radio je u četiri zemlje u 14 različitih klubova, od čega u nekoliko velikih: Valensija, Atletiko Madrid, Čelsi, Juventus, Roma, Inter. Davne 2004. bio je drugi sa Čelsijem i odmah potom je smenjen da bi oslobodio mesto za Murinja, koji je već sledeće sezone uzeo titulu. Još manje se iko sećao Ranijerijevih trenerskih početaka u Italiji i prelazaka iz nižih liga u više i učestvovanja u borbi za opstanak. Nekako su svi prenebregli da je, tu nedavno, 2013, sa francuskim Monakom bio prvak druge lige, pa odmah potom bio drugi u prvoj ligi, zamalo izgubivši titulu 2014. Zato su svi znali da dolazi sa mesta selektora Grčke sa kojom je napravio „podvig“ – izgubio je utakmicu od Farskih Ostrva.

Ranijeri je stvarima pristupio jednostavno i na starinski način. Cilj je bio opstanak u ligi. Prioritet je timska igra – svi za jednog, jedan za sve, veliki trud, ali se tačno zna ko šta radi i svaki igrač igra isključivo na svojoj poziciji, tu nema eksperimentisanja. Nema povlašćenih zvezda u timu (a zvezda gotovo da nije ni bilo). Tačno se zna prvih jedanaest i ko su redovne izmene sa klupe. Nema tzv. rotacije igrača, tako omiljene među trenerima velikih klubova. Najveća „zvezda“ i najbolji strelac od prošle godine, Uljoa, morao je na klupu kao dvanaesti igrač koji najčešće ulazi u igru iz rezerve. Pred sezonu dodao je samo četiri nova igrača, istina za Lesterove niske standarde ne baš jeftino, plus još jednog mladog u januaru. Ranijeri je primenio svoju omiljenu formaciju 4-4-2, koja se do ove godine smatrala nepovratno prevaziđenom; pre dvadesetak godina bila je preovlađujuća u Engleskoj, a tokom ove sezone i drugi klubovi su probali ovu formaciju. Brza i jednostavna igra: dodaj i trči da ti dodaju; dodaj pre nego što te opkole protivnici. Nasuprot opšteprihvaćenom fetišu na tragu Barseloninog tika-taka fudbala, posed lopte uopšte nije važan, već brzi kontranapad. Bolje šut u aut nego da se izgubi lopta i omogući kontranapad protivniku. Radi se 100 minuta, a ne 90. Nema predaje. Dobra atmosfera u klubu je nužna. Siromah Ranijeri pred jednu utakmicu u predsezoni obećao je igračima da će ih voditi na picu ako pobede – nisu pobedili i on je zaključio da ne vole picu. Sledeći put je obećao neko mesište i – pobedili su. Potom su često pobeđivali.

Celokupan trenerov plan je od početka do kraja u potpunosti funkcionisao i to odlično, uz tek malo prilagođavanje taktike pred kraj prvenstva, kad su protivnici uzalud počeli da traže nove načine da zaustave Lester. Do osvajanja 40 bodova („mera“ za siguran opstanka u ligi) sa prvog mesta u ligi tvrdio je da se bore za opstanak (!), potom da im je cilj plasman u Ligu Evrope (peto mesto), pa kad je i to „matematički“ ostvareno, da je novi cilj Liga šampiona (4. mesto). Tek je na samom kraju morao da prizna da se bore za titulu. U ponedeljak uveče, pošto Totenhem nije pobedio Čelsi i time ispao iz trke za titulu, Ranijeri je avionom leteo iz Italije (gde je skoknuo na jedan dan, privatne obaveze) za Englesku – nije gledao utakmicu. Mora da je zaplakao kada je čuo rezultat. Suze su mu se inače pojavljivale u očima tokom poslednjeg meseca posle dobrih rezultata. Nijednog trenera u ligi navijači ne slave u toj meri kao Klaudija Ranijerija.

IGRAČI: Neverovatno dobro je izgledao Lesterov tim tokom cele sezone, imajući u vidu prethodnu reputaciju i tržišnu vrednost igrača. Pokazalo se da je tim dobar onoliko koliko su dobro igrači uklopljeni u tim, kao i da kvalitet igrača nije uvek direktno povezan sa njihovom tržišnom „cenom“. A izvrsnih igrača ima i u drugim ligama Engleske i Francuske. Ostaje misterija kako je Lester tako dobro procenjivao igrače koje želi i može da dovede i šta je uspeo iz njih da „izvuče“. Ekstremni primer je desno krilo Rijad Marez. Alžirac je proglašen za najboljeg igrača ovog prvenstva (17 golova, 11 asistencija, dva kola pred kraj prvenstva). On je u januaru 2014. prešao u Lester iz francuskog drugoligaša Avra za manje od pola miliona funti! Najbolji strelac ekipe Džejmi Vardi (22 gola, 6 asistencija) doveden je 2012. kao poluprofesionalac iz Flitvud Tauna za manje od milion funti. Ovaj momak (29 godina) do pre neku godinu je uz igranje fudbala radio kao radnik na pakovanju, sada je engleski reprezentativac i malo mu je falilo da bude najbolji strelac lige (da nije pred kraj sezone bio suspendovan dve utakmice, možda bi i bio). U ovom prvenstvu izmerena mu je maksimalna brzina trka na utakmici, u jednom top momentu, od 32,5 km/h (najbolja u prvenstvu), što je respektabilno i za atletičara na atletskoj stazi u sprintericama. Kada su ga pitali u čemu je tajna njegovog iznenadnog i kasnog uspeha u karijeri, otkrio je „veliku tajnu“: u Lesteru od pre neku godinu imaju krio kupku pa posle svake utakmice odleži u kadi sa ledom te može da trenira već sutradan, dok je ranije morao da pauzira od treninga dva-tri dana posle utakmice. Pored toga, treneri im pomažu da na video-snimcima proučavaju individualne karakteristike direktnih rivala na terenu! Kao da su u Lesteru otkrili toplu, ili bolje reći hladnu vodu.

Najskuplji igrač tima, centarfor iz Argentine, Leonardo Uljoa je stigao za oko 10 miliona funti (ukupno, sa dodacima za broj nastupa i postignute golove), iz drugoligaša Brajtona 2014. godine, dok je i Lester još bio u drugoj ligi, i ove sezone je bio na klupi kao rezerva koja najčešće ulazi u igru. Veliki klubovi za takve i veće novce „kupuju“ talentovane tinejdžere koji najčešće nikad i ne zaigraju za prvi tim, nego se povlače kao pozajmljeni igrači po nižim ligama dok ih na kraju ne „prodaju“ za manje para nego što su ih platili. U Lesteru su i neki „škartovi“ velikih klubova. Golman Kasper Šmajhel (sin legendarnog golmana Mančester junajteda Pitera Šmajhela) bio je velika nada Mančester sitija, gde je i započeo karijeru kao dečak. Jeste tamo debitovao u prvoj ligi 2007, ali nikad mu nije ukazano poverenje te je nakon mnogih klubova u drugoj i čak trećoj ligi stigao u Lester. Ove godine ovaj danski reprezentativac bio je ozbiljan kandidat za najboljeg golmana Premijer lige. Deni Drinkvoter, dete Mančester junajteda u kome nikada nije dobio šansu, stabilan je prvotimac, plejmejker i komandant sredine terena u Lesteru – nikada ne gubi loptu. Sigurni desni bek Deni Simpson takođe je ponikao u Mančester junajtedu. Mark Olbrajton, nekada velika (i propala) nada Aston Vile, korisno je desno krilo Lisica.

Nikako ne treba zaboraviti iskusnog kapitena, centarhalfa Vesa Morgana, koji je sve do 2012. igrao samo za glavnog lokalnog rivala Notingem Foresta (druga liga). Protiv njega i Huta nijedan protivnički centarfor se nije naigrao fudbala. Tu su i dva igrača koji su proizvod Lesterove fudbalske akademije, a u ovoj sezoni su bili trinaesti i četrnaesti igrač: krilo Džef Šlup (reprezentativac Gane) i ofanzivni vezista Andi King.

Ranijeri je pre sezone dodao samo 4 nova igrača (svi su u startnih 11 igrača). Za centarfora Šinđi Okazakija Verderu plaćeno je oko 9 miliona funti, za fantastičnog igrača sredine terena Ngolo Kantea francuskom Kaenu oko 7 miliona funti. Doveo je i iskusne Roberta Huta (3,5 miliona funti, Stok) i Kristijana Fuksa (besplatno, Šalke 04). Za četiri miliona funti iz drugoligaša Birmingema u januaru je stigao još i mladi Demaraj Grej, i već stigao da odigra 10 utakmica u prvenstvu. Tih petnaestak igrača je Klaudio Ranijeri povezao u granitnu i zdravu celinu. Ovu reč „zdravu“ treba shvatiti bukvalno, jer ne pamti se kada je jedan tim imao manje povreda igrača tokom sezone. A i kada su se povređivali, oporavljali su se izuzetno brzo, kako su klupski doktori odmah i predviđali. Znalo se ko igra a ko ulazi sa klupe i svi su bili srećni i igrali kao jedan – do zaslužene titule prvaka.

ŠTA ĆE BITI POSLE: Teško je poverovati da Lester može išta slično da ponovi sledeće godine. Klub će prvo morati da se suoči sa navalom bogatijih klubova na njegove najbolje igrače. Očekuje se da će na udaru sigurno biti Marez i Kante. Možda i Vardi i još poneko. Lester će igrati u Ligi šampiona i to možda može pomoći da igrači ostanu u klubu bar još jednu sezonu, kao i da privuku još neke nove igrače. Jer, moraće Lester da se pojača, makar brojčano: igraće više utakmica, više i dalje će se putovati, biće više povreda (jer manje ne može). Igranje u Ligi šampiona predstavljaće im i teret: poznat je u Engleskoj fenomen takozvanog „euro mamurluka“ timova posle utakmica u Evropi, posle kojih su znatno lošiji rezultati u ligi (a slično važi i za utakmice pre evropskih kupova). S druge strane, veliki klubovi će se trgnuti iz letargije, još više će investirati u igrače i trenere (zlobnici bi rekli i u sudije), razdvojiće žito od kukolja, i biće sigurno bolji nego ove godine (bar neki od njih). Ali ko zna, sada se čuda u fudbalu dešavaju, zar ne?