Ljubav je iznad svega

Kako su se voleli Đula i Pavle i zašto njihovu ljubav simbolizuje mrtvačka ruka? Kako je austrijska princeza Lujza od Belgije sa hrvatskim pukovnikom Gezom Matančićem pobegla u Pariz? Šta su sve na početku prošlog veka morali da prevaziđu Albanac i Srpkinja da bi mogli da žive zajedno a na miru? O ove tri i još dvadeset priča iz virtuelnog „Muzeja svetske ljubavi“ govori putujuća izložba „Čuvene svetske ljubavi“ u beogradskom Etnografskom muzeju. Ljubavi iz prikazanih priča postale su legende, a neke od njih su i stvarne.

HOBI

Autor izložbe, muzeolog dr Tomislav Sladojević Šola iz Zagreba, u razgovoru za „Vreme“ ističe da je „dragoceno što se ovakva izložba dešava u jednoj etabliranoj nacionalnoj instituciji“ i ocenjuje da u većini muzeja još uvek nije moguće postaviti ovakvu, naizgled banalnu temu. „Neki kažu da ljubav nije dovoljno znanstvena, šta će nam to u muzeju“, konstatuje autor izložbe sa prizvukom dobroćudne ironije. „Međutim, ako samo malo zagrebete znanost“, dodaje, „ako sa ozbiljnošću proučavate što je smisao antropologije, videćete da je ljubav jedna od prvih tema. A kako ćete proučavati ljude ako se ne bavite onim što im je najvažnije“, kaže Tomislav Sladojević Šola ističući da je ljubav važna kao pedagoški princip: šta znači nadići vlastite interese, uzdići se iznad sopstvene sebičnosti, u koju vas savremeno okruženje konstantno uvlači, jer se davanje propagira kao nezamislivo, pa ste sami, uplašeni, sebični, surovi? Za taj paradoks – da se dobija davanjem, sam i ja prekasno saznao“, priznaje Šola i ocenjuje da je razlog što su „zatajili škola, porodica i svi oni koji bi nam to trebali reći“.

Priče je, kaže, počeo da sakuplja pre nekoliko godina „čisto iz ćeifa“, što se razvilo u iscrpan hobi. Tako je nastalo nešto više od 50 priča na engleskom jeziku. Kolekcija je otvorena za prijem novih materijala, a putem formulara na sajtu, priču može predložiti bilo ko. „Ne mislim preterivati i govoriti kako je ljubav iznad svega, ali kada ljudsku egzistenciju pročistite do njihove suštine, šta će vam ostati? Neki novci koje je neko zaradio, a koje ne može ponijeti sa sobom? Naravno da ne – ostaće ljudski odnosi, pamćenje u porodici, zajednici, naciji, zavisi koliko je ta osoba davala. Ljubav je sušto davanje.“

Tomislav Sladojević Šola kaže kako je ovakvim hobijem želeo da bolje upozna svoju struku. Primećuje da su „zbirke mnogih muzeja do dan-danas zarobljene u 19. stoljeću, kada smo stvarali muzeje i posvijetili ih znanosti. Ali, to je tek pola zadatka“, smatra Šola i ističe da se u savremenoj muzeologiji akcenat pomera na građenje empatije. „Danas, ideja više nije da se u muzej odlazi samo po znanje. U muzej bi trebalo da možete doći i po mudrost, kao što dolazite dobrom starom ujaku, baki…“

PRIČE SA BALKANA

Svaka priča o ljubavnicima je upotpunjena je predmetom koji su sistemom asocijacija izabrali dizajneri izložbe Ivan Stanić i Teodora Bat. To su raznovrsni komadi – od slikarskih četkica koje simbolizuju ljubav Fride Kalo i Dijega Rivere, preko pisma na postolju ispod priče o Sergeju Jesenjinu i osamnaest godina starije Isidore Dankan, do priča iz našeg podneblja, od kojih su sve do jedne propraćene asocijacijama na smrt. Priče sa Balkana tako ilustruju meci, kuhinjski i džepni noževi, okrvavljena maramica i već pomenuta mrtvačka ruka. Jedina ljubavna priča iz ovih krajeva na izložbi koja ima hepiend govori o braku između Srpkinje i Albanca. Naime, Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u istoriji Srbije, našla se u mađarskom kampu za ratne zatvorenike Nađmeđeru 1915. godine. Tamo se zaljubila u Albanca Luku Lukaja, venčali su se u zatvoreničkom kampu. Pošto se na ljubav između Albanca i Srpkinje u Beogradu nije pomirljivo gledalo, par se preselio u Skadar, ali ni tamo nisu mogli da žive na miru. Još jednom su se preselili u Dubrovnik, gde su živeli srećno do kraja života (Luka je umro 1947, a Jelisaveta 1955). Ostale balkanske priče sa ove izložbe su, međutim, mnogo mračnije.

„Ovde počiva priča o ljubavi“, piše na Ašikovom grobu kod Šapca, smeštenom između sela Mrovska i Metlić. Legenda kaže: nakon što su roditelji Đuli i Pavlu, oboma iz bogatih i uglednih porodica, kao u Šekspirovom Romeu i Juliji zabranili da se viđaju, oni su otpočeli da se sastaju tajno, u šumi. Jednog zimskog dana, dok je Pavle išao u susret Đuli po snegu, napao ga je vuk i ubio ga odgrizavši mu ruku. Onda je vuk sačekao i Đulu i bacio joj Pavlovu ruku pred noge, a Đula je legla u sneg i dobrovoljno odlučila da se smrzne.

Eksponat sa krvavom maramicom govori nam o jednom zagrebačkom paru. Ljerka Šram i Milivoj Dežman, glumica i lekar, zaljubili su se na jednoj od kućnih predstava u kojima je Ljerka igrala. Milivoj je potom otišao na studije u Grac gde je jednog dana video na pozorišnom plakatu pored Ljerkinog imena predstavku „gđa“, iako je obećala da će ga čekati. Razočaran, ali i dalje zaljubljen, Milivoj se vratio u Zagreb i počeo da piše komade sa ulogama koje odgovaraju Ljerki. Posle nekog vremena, Ljerkin muž je pobegao iz Zagreba jer se prezadužio, a Milivoj i Ljerka počeli su da žive zajedno. Sreća je bila kratkog veka – Ljerka se razbolela od tuberkuloze i uprkos činjenici da je u Zagrebu lečena u jednoj od tada najsavremenijih plućnih bolnica u ovom delu Evrope, u čijem je osnivanju učestvovao i sam Milivoje, podlegla je bolesti. Bolnica je danas napuštena.

O Belom mostu u Vranju (koji se još zove Most ljubavi) i vremenu Otomanskog carstva govori priča o Stojanu i Ajši, pravoslavcu i muslimanki. Ilustruju je nož i metak, a evo i zbog čega: prema legendi, proročica je upozorila Ajšinog oca da će mu se ćerka zaljubiti u Srbina. Otac ju je zatočio u kulu, pored koje je svakodnevno prolazio pastir Stojan. Kada se Ajša jednom iskrala da vidi Stojana, njen otac ih je zatekao pored reke, krenuo je da ubije Stojana pištoljem, ali Ajša ga je zaštitila telom i primila metak. Stojan je izvadio džepni nož i prerezao sebi grkljan.

Na izložbi je još jedna tragična legenda iz sedamnaestog veka o Miljenku i Dobrili iz Kaštel Lukšića. Porodice, koje su bile u neprijateljskim odnosima, zabranile su njihovu ljubav. Roditelji su poslali Milenka u Veneciju da uči škole, a Dobrilu su njeni udali. Čuvši da se sprema svadba, Miljenko je stigao taman na vreme da zaustavi venčanje. Ali Dobrilin otac ju je poslao u manastir i naredio da Miljenka ubiju. Međutim, Dobrila je pobegla, zaljubljeni su se venčali, a onda je Dobrilin otac sopstvenim rukama ubio zeta. Videvši to, Dobrila se bacila u reku. Sahranjeni su zajedno, a na grobu stoji natpis „Mir ljubavnicima“.

A onda, kada ste obišli čitavu izložbu i pročitali mnoge priče koje više zvuče kao bajke i legende nego kao realan život, tu je da vas preseče i opomene priča o Bošku Brkiću i Admiri Ismić, koji su u maju 1993. poginuli prelazeći most Vrbanja u Sarajevu. Priču dobro znamo: Boška su upucali na mestu, Admiru su ranili pa je uspela da dopuzi u njegovo naručje. Ni srpska ni bošnjačka strana nisu preuzele odgovornost.

Na sajtu projekta Tomislava Sladojevića Šole dostupne su i priče o LGBT+ parovima, ali u muzeju za njih, makar na ovoj izložbi, nije bilo mesta. Ipak, ne treba zbog toga umanjiti nesvakidašnju činjenicu da je ljubav pronašla način da se provuče kroz muzejska vrata u centru Beograda. Dok Hrvatska ima čak dva, doduše novija, muzeja sa stalnom postavkom posvećenom ljubavi – Muzej prekinutih veza u Zagrebu i Muzej ljubavnih priča u Dubrovniku, ovdašnja publika će do 15. januara moći da potraži nešto, kako kaže Šola, malo „inherentne benevolencije“ i po koji podsetnik na to šta je život osim jurnjave, mamurluka i praznicima ispražnjenog novčanika.