Slika senzacionalno najavljenog prvog „bombardovanja“ Zemljinog satelita u laičkom oku teško da ostavlja spektakularan utisak. Na snimku udara američke automatske kosmičke sonde LCROSS i broda Kentaur u površinu Meseca, koji je emitovala NASA televizija, vide se samo hrapava mesečeva površina i jedan krater u kome vlada večna senka. I potom, pre nego što pređemo na još manje jasan snimak IC kamere, ništa. Kao da je tenk u mraku pogodila čioda. Nema eksplozije, nema prašine, ni krhotina koje se razleću, ništa od onog što se može videti na CNN-u kad kakav američki tomahavk padne na neki mrzovoljni narod koji, po većinskom svetskom viđenju, u datom trenutku predstavlja neprijatelja moderne civilizacije.
No, to nije bila prepreka da američka Nacionalna administracija za svemir i astronautiku, NASA, misiju LCROSS (Lunar Crater Observation and Sensing Satellite) proglasi potpuno uspelom. Kao što je planirano, u prethodnu subotu, 9. oktobra, u 13.31 po našem vremenu, dva američka leteća objekta uspela su da, pri brzini dvostruko većoj od brzine metka, pogode 100 kilometara širok krater Kabeus, na Južnom polu Meseca. Njihov cilj je bio da pri tom izuzetno snažnom udaru, uporedivom sa eksplozijom 1,5 tona TNT dinamita, podignu prvo 350 tona, a potom 159 tona krhotina na visinu od deset kilometara i tako stvore dovoljno veliki oblak prašine koji bi se mogao analizirati. NASA tvrdi da je, za razliku od hiljada astronoma amatera, tom prilikom uspela da napravi snimke koji će u narednom periodu odgovoriti na ključno pitanje – ima li vode na Mesecu?
I dok su amateri kroz teleskope prilično razočarano gledali u krater u kome je i posle udara ostao jednako veliki mrak, 380.000 kilometara niže, moglo se videti kako je i Srbija, po ko zna koji put, zbog svega što se tamo visoko dešava – smrtno uvređena. Naime, u prvim komentarima i tekstovima u Srbiji pojavile su se duhovite opaske kao „Vole da bombarduju, pa to ti je“ i „Dobro je da kod nas nisu ponovo došli po vodu“. No, vrlo brzo je deo medija i onih koji ih čitaju i komentarišu u ovoj pre svega naučnoj misiji otkrio još jednu američku zaveru. „Pa gde ste vi pošli, gospodo Amerikanci? Ko vam daje pravo da tako nešto uradite?“, pita jedan komentator oslikavajući dobar deo lokalne mrzovolje povodom ove misije, koja je gotovo odmah dovedena u vezu sa iz nekog razloga u Srbiji sve masovnijom zabludom da čovek nikada nije bio na Mesecu.
S druge strane, u SAD se ova potraga za vodom na Zemljinom satelitu, koja je koštala 53 miliona evra, dovodi u vezu ne sa prošlim, nego budućim letovima na Mesec. Ako bi se potvrdilo da zaista ima vode i to ne samo one u dubokim kraterima u blizini mesečevih polova, kako je ukazao instrument M3 (Moon Mineralogy Mapper) sa nedavno izgubljene indijske letelice Chandrayaan-1, to bi u mnogo čemu olakšalo svemirske letove i dovelo do svojevrsne „kosmičke renesanse“. Voda bi omogućila postavljanje baze na Mesecu i pripreme za lansiranje broda ka Marsu, budući da se iz vode može izdvajati kiseonik za disanje, ali i vodonik koji služi kao raketno gorivo.
Igrom slučaja, ovaj eksperiment NASA je izvela u trenutku kad je američki predsednik Barak Obama počeo sa finansijskim preispitivanjem plana da se Amerikanci do 2020. godine, nakon 70 godina, ponovo vrate na Mesec, a sve u sklopu velike misije ka Marsu. Nije nemoguće da je postojala ideja da se jednim ovakvim spektaklom američki duhovi skloni štednji preokrenu u korist ponovnih letova na Mesec. Cela misija je posvećena nedavnom preminulom američkom televizijskom komentatoru letovana Mesec Volteru Kronkajtu (1916 – 2009).
No, mora se priznati da je u svemu tome prilično nesrećno izabran pojam „bombardovanja Meseca“, koji je trebalo da privuče pažnju javnosti i preokrene stvar. Pritom, na Mesec nisu upućene nikakve bombe, već dve letelice koje su zapravo kao kamikaze završile u krateru Kabeus. Time je jednim podizanjem prašine trebalo da bude zamenjeno slanje raznovrsne i skupe «geološke» opreme koja bi u potrazi za vodom bušila i kopala po kraterima.
Kako bi to izvela, NASA je sredinom juna ove godine ka Mesecu lansirala raketu Atlas koja je ponela tri broda – jedan je Kentaur, drugi je sonda LCROSS, a treći je desetinu puta skuplji LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter), koji se odvojio od broda da bi zauzeo polarnu orbitu, gde na samo 50 km kruži oko Meseca i snima šta se dole dešava, što će nastaviti i posle „bombardovanja“ bar jednu, a možda i pet godina.
Kako bi postigli dovoljnu brzinu, brod nosač Kentaur težak 2,2 tone i LCROSS od oko 600 kilograma u narednih par meseci napravili su nekoliko krugova oko Zemlje, a u svemu tome je tokom avgusta bilo i tehničkih problema. I onda su se, nakon 113 dana duge misije, Kentaur i LCROSS razdvojili i odvojeno udarili u krater. Prvi udar izveo je Kentaur, podižući prašinu koju je padajući kroz nju snimao LCROSS, dok se i sam nije četiri minuta kasnije survao u krater. Oba udara je snimao LRO, ali i svemirski teleskop Habl, kao i hiljade teleskopa na Zemlji.
Međutim, cela stvar je izazvala mnogo više prašine u javnosti, nego što se videlo na samom Mesecu. Po prvim pretpostavkama, materijal nije poleteo dovoljno visoko da bi iznad kratera bio osvetljen Sunčevom svetlošću i zato je ostao nevidljiv. NASA je pak uspela da na osnovu snimaka koje je tokom pada ulovio LCROSS izmeri temperaturu kratera, a kako je saopšteno, obilje snimljenog materijala će se analizirati u potrazi za vodom. Rezultati će biti naknadno saopšteni. Dotle, ostajemo sa dobro znanim utiskom kako se ipak malo može postići bez kopnene invazije. Da li će je Barak Obama, posle ovog bombardovanja sa visine, narediti?
