Semafori i zastavice
Semafori su malo komplikovaniji sistem komunikacije na velikoj razdaljini. Organizovan sistem komunikacije pomoću semafora razvio je Klod Šape u Francuskoj 1794. godine. Danas se u te svrhe uglavnom koriste zastave, ali mogu da posluže i neki drugi objekti ili rukavice, pa čak i gole ruke. Poruka se tumači na osnovu položaja u kom se drži zastavica. Mada se danas ovaj način signalizacije retko koristi, bio je uobičajen kod moreplovaca u XIX veku. Semafore su iskoristili Bitlsi za omot svog albuma Help!.
Svetionici
U svetionicima, građevinama iz kojih se emituje svetlost, koristila se vatra, uljane lampe, kerozin, a danas struja i specijalna sočiva. Iz njih je signal putovao ka moru, pokazujući pomorcima pravac u kom treba da se kreću tako da što pre stignu do cilja ili izbegnu neku opasnu deonicu. Najpoznatiji svetionik izgrađen je 280 godina p.n.e. na ostrvu Farosu u blizini Aleksandrije. To ime (far, fare, farol) u mnogim jezicima kao što su albanski, rumunski, italijanski, grčki, danski, švedski… znači svetionik. Aleksandrijski svetionik je u to vreme bio jedna od najviših i najpoznatijih građevina i emitovao je svetlost na visini od oko 130 metara navodeći mornare ka luci. Unutar građevine nalazila su se ogledala koja su reflektovala svetlost Sunca danju, a svetlost vatre noću.
Dimni signali
Za najstariji zabeleženi oblik komunikacije na daljinu ljudi su koristili dim. Smatra se da su stražari u kulama na Velikom kineskom zidu mogli da uoče signal koji se šalje sa udaljenosti i do 750 kilometara. To je bio oblik vizuelne komunikacije koji je služio za obaveštavanje o raznim događajima, kao, na primer, napadu neprijatelja, velikom plenu (ručak je na stolu!) ili nekom drugom velikom događaju. Stari Grci i severnoamerički Indijanci takođe su komunicirali na ovaj način, s tim što su tu komunikaciju značajno unapredili i uveli sistem znakova. Kako bi brzo stvorili veliku količinu dima, uglavnom su spaljivali veliku količinu suve trave. Danas se dim kao način komunikacije upotrebljava u Vatikanu, tokom izbora pape. Ako kardinali uspešno glasaju i izaberu novog papu, iz dimnjaka Sikstinske kapele izaći će beli dim, a ukoliko je glasanje bilo neuspešno, pušta se crni dim.
Ptice pismonoše
Malo je poznato da je pre nego što je telegraf ušao u upotrebu, jedna od danas najvećih svetskih medijskih agencija, Rojters, za slanje podataka sa berze između Ahena i Brisela koristila golubove. Međutim, pismonoše su koristili još u Persiji, gde je prvobitno i razvijana veština treniranja ptica. Golubovi su bili posebno pogodni za slanje poruka i sitnih, laganih stvarčica, jer su umeli da se vrate kući i kada ih vlasnik odnese na udaljenu lokaciju. Nakon Persijanaca golubove su koristili i Rimljani – Julije Cezar preko njih je obaveštavao o svojim pobedama, a Grci su u različite gradove slali ptice sa porukama u kojima je stajalo ime novih pobednika na Olimpijskim igrama. U XIX veku veliki broj država koristio je golubove u vojne svrhe, ali je problem nastao kada su druge vojske počele da na njih šalju svoje sove. Kako je upotreba telegrafa postajala popularnija tako su poštanske službe, veliki korisnici „golubijih usluga“ polako povlačile ptice iz upotrebe. No, i danas neki smatraju da su golubovi suviše brzi i pouzdani da bi prestali da ih koristimo. Brojni američki mediji su nedavno zabeležili da snalažljivi vlasnik turističkog centra u blizini Denvera još koristi ptice u zaista inventivne svrhe: kada njegovi klijenti, turisti, odu u divljinu gde fotografišu prirodu i sve što im duša želi, po završetku izvade memorijsku karticu iz aparata i spakuju je u malu vrećicu nalik ruksaku. Vreća se okači na leđa goluba kog turisti nose sa sobom a zatim puste pticu da slobodno odleti. Dok se vrate do turističkog centra, već ih čekaju razvijene fotografije i njihova memorijska kartica.
