Juriš, Partizani

Partizan je dve sezone zaredom, 1956/1957. i 1957/1958, bio omladinski prvak Jugoslavije. Sa gol-diferencijom 256:17 i 214:27, gol gore, gol dole. Rezultati protiv Dinama, Hajduka, Crvene zvezde – 3:0, 8:2, 7:0, 9:0, i tako redom. Na fotografiji iz Splita tih godina, stadion kod Plinare, ili kod Stare murve: dresovi na najdarovitijim igračima iz te generacije vise kao da su ti mladići pre nedelju dana izašli iz Buhenvalda. Jusufi, Vasović, Ilija Mitić (rano oboleo na plućima i otišao u SAD), Miladinović, Vladica Kovačević. Mršave noge kao u plemenitih konja. A tu su još Rede (kapiten te ekipe, leva polutka, kasnije poznati zagrebački sportski novinar), Miloradović, Zvezdan Čebinac, Srđan Čebinac, Todorović, Kiš. Bez Kiša ne vredi nijedan tim. Video je Florijan Matekalo (on je u mladosti, kao i ja, imao sinkopu na srcu, a bez te sinkope na srcu ništa i ne biva) da će ti dečaci dobiti krila. Bila je to generacija Partizanovih beba, koje su stasavale u vreme kad i bebe đavoli Mata Bezbija. Matekalove bebe uzleteće do finala Kupa šampiona.

Rez.

Piter Hauard, novinar „Dejli mejla“, 6. februara 1958. u 17 sati poslao je redakciji izveštaj iz jedne minhenske bolnice, sa bolesničke postelje: „Halo, Hauard ovde. Piši brzo. Dva puta smo pokušavali da uzletimo, a onda su mehaničari ugasili motore i detaljno pregledali sve instrumente. Motori su zabrundali treći put i osetili smo kako avion klizi pistom. Ali nije mogao da se odlepi od zemlje. Zarili smo se u jednu dvospratnu kuću, avion se prepolovio na dva dela. Benzin se prosuo i zapalio. Bilo je mnogo plamena i mnogo leševa.“

Halo, Pit, i dalje se čuo glas stenografa iz Londona. Ali, Hauard je potonuo u san…

Prvi put, i poslednji put, navijao sam za Zvezdu. Ne 5. februara 1958. (na dan utakmice Zvezda–Mančester), već i sad, uvek kad se vrti taj kaleidoskop iz 1958, i čudim se kako centarfor Zvezde Cokić nije pogodio prazan gol, golman Greg je bio daleko, a Cokić sam. Navijam za Zvezdu jer da je bilo 4:3 u Beogradu, igrala bi se nova utakmica. Mančester ne bi putovao 6. februara. Ne bi morao da uzleti.

Između drugog i trećeg zaleta aviona, Dankan Edvards poslao je devojci telegram: Svi letovi su otkazani, dolazim sutra. Dolazim ili letim sutra. Edvardsova devojka studirala je književnost (kao prvi jezik uzela je grčki). Bila je na drugoj godini i radila prvi seminarski rad – Ilijada u stihovima Konstantina Kavafija. Ta devojka je ličila na Deboru Ker iz filma Odavde do večnosti i volela je pesmu Ahilejevi konji:

Kad su videli da je poginuo Patroklo,
koji je bio tako hrabar, mlad i jak,
Ahilejevi konji počeli su da plaču.

(…)

Suze besmrtnih konja opazio je Zevs
i ražalostio se. „Na Pelejevoj svadbi„,
reče, „nije trebalo da postupim tako neoprezno;
bolje bi bilo, moji nesrećni konji, da vas
nikad nismo ni dali na dar. Šta radite tamo, kod tih jadnih ljudi
dole, koji su igračka sudbine?
Vas ne čeka ni smrt, ni starost, a prolazne nesreće vas muče.
U svoje nevolje i vas su ljudi upleli.“
Ipak su suze zbog večite nesreće smrti
i dalje lila ova dva plemenita konja.

Treći zalet aviona na minhenskom aerodromu, 14 i 59, 6. februar. Bili Folks bio je neumoran u remiju: „Gledao sam netremice u karte, a onda sam, u sledećem trenutku, video iznad sebe nebo. I čuo glas kapetana Tiana, da bežimo jer avion svakog časa može da eksplodira. Trčao sam, trčao koliko su me noge nosile, pravo do puta na kojem se tiskala gomila sveta. Govorili su nešto na nemačkom. I ja sam počeo da se vraćam ka olupini aviona…“

Rodžer Birn ležao je na snegu, otvorenih očiju, ali bez znakova života. Deni Blančflauer, priljubljen za zemlju, ispod tela mrtvog Marka Džonsa.

Vođa puta engleskom timu u Beogradu bio je Nebojša Tomašević, mladi diplomata na službi u Londonu. Pokušao je da u Ministarstvu unutrašnjih poslova dobije dozvolu da se oženi mladom Engleskinjom: „Kad smo se treći put pripremali za poletanje, primetio sam da su neki putnici promenili mesta. Hteo sam da zamolim stjuarda Tonija za još jedno piće. On je iznenada rekao da promenimo mesta… To rušenje je trajalo 54 sekunde. Meni je izgledalo kao ceo život. Sećam se kako sam pokušavao da ustanem sa sedišta, ali brzina i inercija nisu mi dozvolile da se uspravim. Svetlo se ugasilo. Osvestio sam se od udarca. Još sam bio vezan za sedište s kojim me je eksploziv izbacio. Nekako sam uspeo da se odvežem, kad sam se uspravio, video sam da na meni nije bilo odeće. Rukom sam pokušavao da obrišem krv sa očiju. Iz povređene usne i polomljenih prednjih zuba usta su mi se punila krvlju… Rane su se ohladile, više nisam mogao da trčim. Stajao sam, nem i nemoćan da išta učinim. Ispred mene je ležalo telo stjuarda Tonija, s kojim sam promenio mesto. Nisam platio viski…“

Poginula su dvadeset tri putnika, među njima osam igrača engleskog prvaka. Rodžer Birn, osmog februara bio je njegov rođendan, Džef Bent, u klub došao iz Salforda, predgrađa Mančestera. Baš kao i Edi Kolman, Mark Džons i Toni Tejlor, koji su došli iz Barnflija. Tejlor, centarfor Engleske, na 168 ligaških utakmica postigao je 112 golova. Dejvid Peg je stigao na Old Traford iz obližnjeg Donkastera. Poginuo je i srećni Dablinac, irski reprezentativac Bil Vilen. Poslednji je izgubio bitku Dankan Edvards. Posle petnaest dana borbe, 21-godišnji (broj 6) ljubimac Old Traforda i Mata Bezbija. Najbolji uvid kakvu ko ulogu igra na terenu ima golman: „Van terena bio je nalik svim dvadesetogodišnjim tinejdžerima, bučan, sklon šalama i nestašlucima. Nije se promenio ni kad je, sa osamnaest i po godina, debitovao za A-reprezentaciju Engleske. A na terenu? Ne, to još ovde nije viđeno. Bio je najbolji centarhalf, najradniji i najlucidniji half, i najjači centarfor koji je ikad zaigrao fudbal na ovom prokletom Ostrvu.“ Tako je o Edvardsu govorio Hari Greg. Edvards je u Mančester došao iz Dadlija, malog mesta u grofoviji Vusteršir. Bio je čarobnjak, a Bezbi je tragao za takvim igračima: „Tim velikih fudbalera ne pada s neba kao božji dar. Bez obzira na to kojoj profesiji pripadate, morate uvek znati da publika voli samo umetnike. Ja sam večiti tragač za njima, jer ni fudbal nije izuzetak. Hoću da razmahnu maštu, igraju glavom i srcem. Nikad nisam bio čovek koji zateže kad za to vreme nije, još manje čovek koji popušta kad je za sve kasno.“

Mat Bezbi nije dao nijedan peni kad su došli, kad je doveo na Old Traford Birna, Čarltona, Džonsa, Pega, Berija, Vajoleta, Skenlona, pa Tejlora, Edvardsa i Kolmana. Jedino je kupio Blančflauera i Grega. Znao je da bez jedne kapi irske krvi nema velikog tima: „Tamo je ponoć sva sjanje, a podne purpurni plam.“

Sto hiljada radničkog Mančestera 11. februara dočekalo je bebe u lijesu. Cela Engleska, Ostrvo celo.

Tragediju na minhenskom aerodromu preživelo je devetnaest putnika: Mat Bezbi, Džeki Blančflauer, Robert Čarlton, Bil Folks, Hari Greg, Ken Morgan, Albert Skenlon, Denis Vajolet i Red Vud, fudbaleri; novinari Frenk Tejlor, Piter Hauard i Ted Ejlard; kapetan Džejms Tain, Nebojša Tomašević, gospođa Eva Mikloš i dve stjuardese, Džuli Mekgin i Sadi Frimen. Živote su izgubili osmorica igrača, sekretar kluba Volter Krikmer, treneri Bert Valej i Tom Keri, novinar Alf Klark, Džordž Folous, Arči Ledbruk, Henri Rouz, Erik Tompson, putnički agent Bela Mikloš, navijač Vili Setinof i članovi posade Kenet Rijmet i Tom Kejbel.

Sva javnost, gotovi svi su pričali o smrti igrača, a da ne bude baš tako, učinila je devojčica iz Jugoslavije, iz Beograda, i učinio je Hari Greg. Hari Greg i jedna pretrčavajuća fusnota. Na utakmici finala Kupa šampiona Mančester–Benfika 1968, kod rezultata 1:1, Euzebio je istrčao jednu kontru i sa linije šesnaesterca uhvatio strahovit poluvolej, i već je krenuo da podigne ruke. Muk je bio na Vembliju, a Hari Greg je uhvatio užarenu loptu golim rukama. Činilo se da drži glavu tigra ili šaku škorpija. Jer da je bilo 2:1 za Benfiku, tu ni Best ni Pele zajedno ne bi pomogli. Euzebio se zaustavio kod golmana Mančestera, pa iz nekog kosmičkog stida, i gospodstva, hoće da čestita Gregu. To je malo mucavo u gestu. A baš zato što je mucavo, zato je i uzvišeno.

foto: greg harding

Kad je Hari Greg izvlačio iz aviona Skenlona, začuo je dečji plač i vratio se u avion koji može svaki čas da plane. Izneo je dvogodišnju Vesnu i vratio se da izvuče majku Veru Lukić, 24 godine, trudnu. Velimir Lukić, ataše za vazduhoplovstvo u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu, spremao se na put za Mančester da dočeka kćer i ženu.

Tri meseca posle minhenske nesreće, Bobi Čarlton je, opet, igrao u Beogradu, na Stadionu JNA: „Niko me ništa nije pitao. Samo su mi rekli da krenem.“ Jugoslavija je pobedila Englesku 5:0. Prvi put je igrao trio Šekularac – Milutinović – Veselinović, tri gola dao je Petaković. Savezni kapiten Volter Vinterbotom kao jednog od glavnih krivaca za poraz označio je Čarltona:

„Gotovo da nisam mogao da se pokrenem. Ovog puta bilo je sunce u Beogradu, trčali smo sa svojim senkama, a mene je sve podsećalo na tragediju. Isti teren, gledalište, okolina… A njih više nema, mojih drugova, asova kakvi se retko rađaju.“

Minhen je presudno odredio put Mančestera. Senka februarskog neba, nad Minhenom, ostala je zauvek na Čarltonovom licu. U satima najvećih uspeha Mančestera ili reprezentacije Čarlton je tu, prisutan, ali je još tamo, negde:

„Uh, bilo je strašno. Odleteo sam stotinak jardi od aviona. Zabijen u sedište. Nekako sam, ne znam kako, ustao. Srećom, ništa nisam slomio. Prošao sam s rasekotinom na licu. Šta me je spasilo, ni sam ne znam. Pogođen sam ravno u srce… Oni stariji, Rodžer Birn, Toni Tejlor, Mark Džons, govorili su nama mlađima šta da radimo. Dejvid Peg i Edi Kolman bili su mi prijatelji. Sa Dankanom Edvardsom igrao sam zajedno još u školskom timu. Svi su me ostavili zauvek. Možda me više niko, nikad, nije razumeo.“

Čarlton je najbolji igrač Engleske u njenoj povesti, bio je prvak sveta, odigrao je 106 utakmica u reprezentaciji i bio 49 puta strelac. Posle Minhena, Čarlton je ceo fudbalski vek slao izveštaje mrtvom razredu. Kako bi sad tu dobro došla fusnota o predstavi Mrtvi razred Tadeuša Kantora (BITEF sedamdeset i neke). Ta bi fusnota počinjala: Poslednje pripreme za Veliku igru sa Prazninom obavljaju se na brzinu… A mrtvi razred? Bebe su poslale na Old Traford Džordža Besta, Irca, a Mat Bezbi je doveo jednog Škota, Denisa Loua: „Mislim da mi je to bila najuspešnija investicija u karijeri, to je moj najbolji potez kao menadžera“. I samo posle jedne sezone Lou, za koga je Bezbi rekao: „Kada bi mogao da se obuzda, Denis bi sigurno bio najbolji fudbaler svih vremena u Britaniji“, postao je kapiten Mančestera. „Lou bi podmetnuo glavu tamo gde neko drugi ne bi ni nogu poturio“, to kaže Bobi Čarlton. Lou je Mančesteru dao neophodnu dozu borbenosti, agresivnosti i kuraži. On je odigrao 305 utakmica za Mančester i dao 171 gol. Igrao je na svim utakmicama Mančester junajteda u Kupu šampiona u sezoni 1967/1968, ali nije igrao u finalu protiv Benfike zbog povrede kolena, nije bio u timu koji je osvojio Kup šampiona. Tako je ušao u red ukletih igrača.

foto: hans peters / anefo

Ima jedna fotografija na kojoj su tri otmena, tri najotmenija gospodina u Britanskoj imperiji. Sva trojica drže u ruci Zlatne lopte, a kostimirani su kao sam duh elegancije, kao čudo vitkosti, ta tri gospodina u dobrim godinama: Denis Lou, Bobi Čarlton i Džordž Best. Jedan je Škot, jedan Englez, jedan Irac. Tu između njih je nešto tako dobro i tako prijateljski da se to ne da opisati, ali, evo, to je večnost gde je srce ostalo.

Ima još jedna fotografija, na kojoj Denis Lou plače, plače u Belfastu, na sahrani Džordža Besta. A o driblingu tog dana Lou je rekao: „Sad kad je otišao Džordž Best… dribling… možda je to taj Bestov put od ulica Belfasta do Old Traforda, i dalje prema zvezdi. Ima li neka irska zvezda? A ne, ovo je iz jedne škotske balade, koja je to balada, ne sećam se, Džordž Best putuje prema zvezdi da joj srce čuje.“

Veliki Gaeli zemlje Irske,
Ti ljudi što ih Bog ludim sazda,
Jer su svi ratovi njihovi veseli,
A sve pesme tužne.

Ovu pesmu je tiho govorila Bestova majka u blagim alkoholnim halucinacijama dok je dečak Džordž učio fudbal šutirajući teniske loptice po nemirnim ulicama Belfasta. Na jednom od uličnih turnira u Belfastu, Besta je video skaut Mančester junajteda Bob Bišop. I, kako legenda kaže, poslao telegram na stadion Old Traford sa samo jednom rečenicom: „Mislim da sam pronašao genija.“

Besta je u Mančester junajted primio menadžer Mat Bezbi, tada je Best imao 15 godina. Već u 17. godini igrao je za prvi tim Mančestera. Njegova prva utakmica bila je protiv Vest Bromvič Albiona. Dve sezone nakon Bestovog dolaska, to je bila 1965. godina, Mančester je postao prvak Engleske. Te godine u Kupu šampiona sam je pobedio Benfiku u Lisabonu. Bilo je 5:1. U portugalskim novinama pojavio se nadimak Džordža Besta – O’ Beatle.

Best je počeo da vraća radost na Old Traford: „Kada sam počinjao da se bavim fudbalom, Engleska je bila fantastično mesto. Ljudi su počeli da puštaju kosu, što sam uradio i ja. Muzika je bila bajkovita, moda je bila neobična i čudesna, a fudbal nije bio loš.“

Mančester je i u sezoni 1966/1967. bio prvak. Best je imao 22 godine, i u maju 1968. Mančester je opet pobedio Benfiku. To je bilo na stadionu Vembli, bilo je 4:1, 4:1 u produžecima. Best je u trećem minutu prvog produžetka predriblao golmana Benfike i postigao gol. Tako je Mančester postao prvi engleski klub koji je osvojio Kup šampiona.

Sledeće godine, 1969, Mat Bezbi, najbolji engleski menadžer, otišao je u penziju. Bestu se više nije igrao fudbal ili mu se nije igrao onako kako je igrao te četiri sezone, od 1964. do 1968. Plašio se da mu fudbal ne pređe u dosadu i osećao je kako njegovim venama počinje da teče splin, kako ga osvajaju melanholične note njegove majke iz one pesme kako su u Irskoj svi ratovi veseli i sve pesme tužne: „Trošio sam novac na piće, žene i automobile. Ostalo sam jednostavno profućkao. Rođen sam sa velikim darom, a on katkad dolazi s nagonom za samouništenje. Baš kao što sam hteo biti bolji od svih s kojima sam igrao, tako sam hteo biti bolji od svih kad smo se provodili.“

Da Best nije živeo kako je živeo, zar bi se svet i danas sećao njegovih driblinga iz Lisabona, loba protiv Totenhema ili onih šest golova protiv Northemptona:

„Ostvario sam sve što sam sanjao, da igram fudbal s najboljima i da Mančester bude najbolji… Sećam se svake scene, svakog minuta svoje karijere.“

Kad je umro Džordž Best, tog dana ujedinilo se celo Britansko ostrvo. I Škoti, i Irci, i Englezi, i Velšani. I katolici i protestanti. A šta je Best rekao o driblingu: „To je kao u onoj pesmi Džima Morisona:

Dotakoh njeno bedro
i smrt se nasmeši.“

Kad je Best krenuo na poslednje putovanje, ja se nisam od Iraca setio ni Jejtsa, ni Džojsa, ni Hjustona, ni Bernarda Šoa, ni Oskara Vajlda. Samo sam čuo zvuk, plivao je prema meni taj zvuk, zvuk velike elegije o Džordžu Bestu.

„Džordž Best je usnuo i sve s njim spava.
Sve spava. Boca, čaša, zdela.
Spi Belfast, spi London, Mančester ceo.
U luci jedrenjak spava meko
Velikim snom spava Ostrvo.
Ćute ptice. San je savladao i njih.
Iskri zvezda. Prostor engleski je tih.
Džordž Best je usnio. Spavaju poeme.
Slike. I rime. Jake, nikad slabe.
Spava jamb ispod starog svoda.
Horej, kô stražar, tu, tamo spava
Sni priviđenja Letinih voda.
Sve što postoji. Spi slava.“

To jedan lenjingradski Jevrejin i jedan pesnik Venecijanac o Džordžu Bestu i Džonu Donu, jer, što bi rekao Odn: meso i krv prolazne su srećne. A ja kažem: dribling nema domovinu.

Kad je umro Mat Bezbi, igrači i navijači oprostili su se od prvog gospodina Mančester junajteda na Old Trafordu. Best je govorio poslednji, kao da su Bezbi i on sami na terenu Mančester junajteda, stihove iz Biblije, Knjiga propovjednikova: „Svemu ima vrijeme… Vrijeme ridanju i vrijeme igranju… Vrijeme kad se teče i vrijeme kad se gubi, vrijeme kad se razvaljuje i vrijeme kad se gradi.“ I na kraju stihovi koji najviše liče na Džordža Besta: „Zato vidjeh da nema ništa bolje čovjeku nego da se veseli onijem što radi…“

Sa tako strašnom, minhenskom ranom na srcu Mančester je sa Matom Bezbijem, Čartlonom, Bestom i Louom došao u Beograd na prvu polufinalnu utakmicu Kupa šampiona. Znalo se da su bogovi na njihovoj strani. Znao sam i ja to, gledao sam u filmskom žurnalu golove koje je Best postigao u Lisabonu. Mančester–Benfika 5:1. Dok sam gledao golove Mančestera, ledila mi se krv. Znao sam i da se plam najviše razgori iz leda. Prvih 45 minuta na stadionu JNA Partizan–Mančester 0:0. Abdulah Gegić, trener Partizana, u poluvremenu utakmice, otprilike je rekao: „Dobro je da održimo ovih 0:0.“ O tome svedoči Seljim Asani iz Prizrena, ekonom Partizana od 1961. do 1992. Vasović je zamolio Gegića da izađe iz svlačionice, a onda su on i Jusufi uglas rekli: „Izlazimo da pobedimo.“ I pobedili su. Zvanično 2:0, a u snu i na javi 3:0. Poništen je čist gol Mustafe Hasanagića. Sudija je izmislio faul, koji je napravio Vladica Kovačević. Nisu mi verovali, na Festivalu jugoslovenskih pisaca u Užicu, Predrag Lucić i Boris Dežulović, jugoslovenski narodni heroji (1941–1995) da centarfor Mustafa Hasanagić ima kafanu Devetka u ulici Gavrila Principa. I njegov prvi gol Mančesteru, gol glavom sa sinkopom – u skoku Mustafa je video gde stoji Hari Greg i poslao loptu tamo gde se spajaju stativa i prečka. Blago dečaku koji stoji iza gola i gleda kako lopta kapne u mrežu Mančestera. A drugi gol? Pâs Velibora Vasovića na grudi Radoslava Bečejca koji utrčava u srce šesnaesterca, prijem na grudi i volej Radoslava – Grbe. Oba gola su pala na jugu stadiona JNA.

foto: ap / darko vojinović

Sa tim osećanjem ratnika i pobednika, i plam i led, Partizan mora istrčati na Old Traford. I igrati na pobedu (ko izađe da igra na nerešeno, taj tim je već u svlačionici izgubio utakmicu). Plam moramo da razgorimo i mi stari grobari, koji smo imali sreću da gledamo Matekalove bebe.

Poslednjih desetleća kad igraju naši klubovi, potežu se, uoči utakmice, priče o budžetu. Kao grafikoni i kao žalopojke, pa koliki je budžet Bešiktaša, Olimpijakosa, Ludogoreca… A koliki je Partizanov budžet u odnosu na Mladost iz Lučana? Ma boli me kurac za budžet. Koliki je bio budžet Nemaca, Nijemaca na Sutjesci, pa su partizani probili fašistički obruč. Uzleteli uz jednu liticu, u jurišu na koji su svi krenuli: i kuvari, i konjovoci, i ekonomi, i bolničari, i proleteri, i intendanti, i ranjenici, i bombaši, i kuriri, i mitraljesci, i sveštenici, i španski borci, i kraljevi oficiri, i komesari, i komandanti. Pozdrav partizanskom Šibeniku.

I evo, uoči utakmice Mančester–Partizan moj tim Partizana: Šoškić, Belin, Jusufi, Čajkovski, Vasović, Miladinović, Kovačević, Milutinović, Galić, Bobek, Zebec. U drugom poluvremenu će ući Bečejac, Vukotić i Mijatović. Svi će oni biti na Old Trafordu.

Smrt fašizmu! Živeo tim Jugoslovenskog sportskog društva Partizan, sa petokrakom na srcu.