Svet neće biti isti posle Kopenhagena. To je gotovo izvesno, mada još ne znamo da li će to biti ona tačka na kojoj je propala prilika da se nešto zaista učini, a planeta nastavila da se zagreva jednakim tempom, vodeći nas u seriju klimatskih katastrofa za dolazeća pokolenja. No, i pre kraja samita u petak 18. decembra, jasno je da klimatske promene više nisu samo dokona tema za specijalizovane nevladine organizacije, tribine i seminare na kojima se kritikuju nevidljivi izazivači zagrevanja, a građanstvo poziva da promeni svoje raspusne navike.
Dugo najavljivana i pripremana kao najveći ekološki samit u XXI veku, konferencija Ujedinjenih nacija nazvana COP15 (15th United Nations Climate Change Conference), svakako će biti prva na kojoj se o klimatskim promenama nije govorilo kao o komplikovanom i nerazumljivom naučnom i ekološkom pitanju, nego kao o mučnom i opasnom društvenom problemu planetarnih razmera. Prvi put se nagoveštava da bi u tekućem veku klima mogla postati generator sasvim novih sukoba i podela, koje bi – kad planeta dođe da svima naplati račun za bogatstvo Zapada – mogle biti dublje i strašnije od onih koje su napravile ideologije XX veka.
Skup u Kopenhagenu od početka nije tekao kako treba. Pokazalo se da je Bela centar bio premalen da primi sve najavljene goste, pa su organizatori bili prinuđeni da poslednjih dana počnu da otkazuju gostoprimstvo nevladinim organizacijama, analitičarima i novinarima.
I sve ostalo se odigravalo u skučenim uslovima, pod neprekidnom zebnjom da će se zbog neusaglašenih stavova probiti postavljeni deadline za usvajanje sporazuma koji će od 2012. godine zameniti neslavni Kjoto protokol.
U iščekivanju da se dođe do sporazuma koji bi zauzdao energetski sektor i smanjio upotrebu fosilnih goriva, pozivi delegacijama da se dogovore stigli su u Kopenhagen s mnogobrojnih adresa i od raznih ličnosti, među kojima su rimski papa, vaseljenski patrijarh, generalni sekretar UN-a i kalifornijski guverner Arnold Švarceneger. Tokom izrade novog sporazuma, na ulicama Kopenhagena su svoje kampanje organizovale razne kompanije s takozvanim zelenim portfoliom, koje, poput Simensa, beleže sve veću zaradu upravo na uvođenju novih tehnologija s niskom emisijom CO2. Grad su kako je konferencija odmicala, sve više potresali protesti i, uz to, masovna preventivna hapšenja kakva u Danskoj nisu zabeležena.
U međuvremenu, delegacije su se podelile na bogate i siromašne, na krivce i žrtve, na kolonije i eksploatatore, na svesne i bezobzirne, sebične ili očajne. Zajednička ideja da nešto učinimo pre nego što se desi globalna katastrofa, oko koje delegacije nisu pokazale naročitu sumnju, tokom samita je popucala u mrežu podela. Sve je naprslo oko pitanja cene klimatskih promena i ko će je platiti. I dok Šternov izveštaj predviđa da će globalno zagrevanje do 2050. godine koštati kao jedan globalni svetski rat, ni cena prelaska na „zeleni razvoj“ nije zanemarljiva. Smanjenja emisije „gasova staklene bašte“ mnogo koštaju i znače usporenje rasta industrije i energetskog sektora, a procenjuje se da je zemljama u razvoju potrebno oko 100 milijardi dolara godišnje da bi prešle na novi, ekološki režim proizvodnje struje i razvoja industrije.
Zemlje u razvoju očekuju od razvijenog dela sveta da pokrije te troškove, smatrajući da je globalno zagrevanje nastalo u vreme kad su se zapadne zemlje razvijale i da nije fer da se ono zaustavlja preko leđa zemalja koje se sada razvijaju. Razvijeni deo sveta pak kritikuje nerazvijeni, što neće ništa da učini mimo onog što Zapad plati.
Za sada su lideri EU uzgred, nerazvijenom delu sveta ponudili pomoć od 7,2 milijarde evra u trogodišnjem periodu za borbu protiv klimatskih promena, što je dočekano kao nesebičan primer koji bi i ostali trebalo da slede, ali su se pojavile i kritike da je ponuda neiskrena i da znači objedinjavanje odavno obećanih pomoći. U međuvremenu, Norveška i Meksiko su predložile osnivanje zelenog fonda pri UN-u, bez odgovora na pitanje kako će se on osnovati.
Međutim, problem je ne samo u podršci već i u obavezama koje su najveći zagađivači spremni da preuzmu. U prvoj nedelji su različite ponude procentualnih smanjenja emisije CO2 ukupno dostigle nivo smanjenja od samo 18 odsto do 2020. godine, što je nedovoljno. Osmog dana samita pojavila su se tri radna dokumenta kojim se bogate zemlje obavezuju da smanje emisije za 25 do 40 odsto u odnosu na nivo iz 1990. No, zatim su se pojavile i najave da konačni predlozi sporazuma neće sadržati finansijske obaveze i da se one naknadno moraju utanačiti.
„Presporo napredujemo“, rekao je osmog dana konferencije, gotovo panično, Ivo de Boer, izvršni sekretar UN-a za klimu. Tome je prethodio petočasovni zastoj u ponedeljak, kad su nerazvijene zemlje Afrike i Azije nakratko bojkotovale samit, nezadovoljne zbog škrtosti Zapada i nespremnosti SAD, Evrope i Japana da izdvoje veća sredstva za rešavanje klimatskih posledica.
Otvorene sukobe i prepucavanje pratila je zebnja siromašnih da bi se Kina, kao najveći igrač među zemljama u razvoju, mogla nagoditi sa ostalim silama, ostavljajući male da same snose posledice. Napisano je i odštampano na stotine predloga i koncepata, taman toliko da se poseče šuma veličine koju zauzima Bela centar. No, radne grupe su nastavile da rade i noću, sve sa ciljem da do četvrtka, kad u Kopenhagen stigne oko 120 šefova država, smisle bilo kakav svima prihvatljiv predlog teksta.
I dok pregovori traju, u Kopenhagenu se problem globalnog zagrevanja pojavio u novom, retko viđenom svetlu. Tokom teške pozicione borbe državnih delegacija, praćene velikim uličnim protestima i uzgrednom policijskom represijom, pitanje očuvanja klime na Zemlji se najzad prikazalo kao ono što je oduvek bilo – problem raspodele prirodnog bogatstva, onaj koji tišti milijarde ubogih na Zemlji i koji bi ih mogao učiniti još nesrećnijim sa decenijama koje dolaze. Hoće li bogati samo nastaviti da se bogate, a da svi jednako snose klimatske posledice?
Dok ovo „Vreme“ bude izlazilo iz štampe, šefovi država iz celog sveta će se jedan po jedan, suočiti s tim pitanjem, pošto se spuste na aerodrom Kastrup u Kopenhagenu gde ih čeka poruka da dolaze na „mesto gde se menja svet“. Prema proceni analitičke kuće „Dilojt“, sam samit će za jedanaest dana ukupno proizvesti više od 46.000 tona CO2, što je ravno količini koju za godinu dana oslobodi čak 12.000 stanovnika Beograda, ili 660.000 stanovnika Etiopije.
Na osnovu preporuke Međuvladinog panela za klimatske promene, IPCC, novi sporazum bi morao da zaustavi emisiju na 44 milijardi tona CO2 godišnje, kako bi se rast globalne temperature zadržao na dva stepena Celzijusa, što je uslov da ne dođe do nepodnošljivih posledica, nekontrolisanog podizanja nivoa mora, suša, poremećaja monsuna i svih vrsta nepogoda koje će biti znatno češće i mnogo intenzivnije. Danas je zbog sagorevanja fosilnih goriva i seče šuma emisija dostigla 47 milijardi tona ugljen-dioksida, a ako se ništa ne promeni do 2020. godine, ona će stići do 60 milijardi tona CO2.
Globalno zagrevanje dominantno izaziva emisija CO2, sa oko 76,7 odsto ušešća, zatim povećana emisija metana sa 14,7 odsto, i azotnih oksida sa oko osam odsto. Do te emisije dolazi najviše zbog sagorevanja fosilnih goriva i seče šuma. U globalnom zagrevanju tako srazmerno učestvuju: energetski sektor (25 odsto), industrija (18 odsto), krčenje šuma (17 odsto), poljoprivreda (13 odsto), saobraćaj (13 odsto), stanovanje (osam odsto) i odlaganje otpada (tri odsto).
Sporazum u Kopenhagenu se donosi pod kišobranom Okvirne konvencije UN-a o klimatskim promenama, UNFCCC, koja je usvojena u Rio de Ženeiru 1992. godine i koju su kao globalni dokument do danas prihvatile gotovo sve države sveta. Pod njenim okriljem 1997. godine je sastavljen Kjoto protokol, koji je dao konkretne mehanizme za smanjenje emisije „gasova staklene bašte“ i zaustavljanje globalnog zagrevanja, ali nikada nije u potpunosti prihvaćen od svih država. Najveći zagađivač koji ga nije prihvatio bile su SAD. Budući da ovaj protokol ističe 2012. godine, bilo je jasno još pre dve godine, na konferenciji u Indoneziji, da se novi sporazum mora usvojiti tokom samita u Kopenhganenu. Zemlje G8 su se u junu dogovorile da postave takav cilj da srednja globalna temperatura ne poraste iznad dva stepena Celzijusa u odnosu na temperaturu u preindustrijsko doba.
Trenutno se emituje za oko tri milijarde tona CO2 više nego što bi smelo. Najveći zagađivač je Kina (20 odsto emisije), zatim SAD (15,5), Evropska unija (12), Indija (pet), Japan (tri) i, na samom kraju Afrička unija sa ukupno osam odsto. U međuvremenu, Evropska unija je ponudila da smanji svoje emisije za 30 odsto, a SAD – prema predlogu predsednika Baraka Obame – bednih četiri odsto do 2020. godine. Kina je, sa svoje strane, predložila da smanjenje bude čitavih 40-45, ali da se obračunava po udelu BDP-a svake države.
Protesti su se zagrevali iz dana u dan, s različitim ishodom i različitim nivoima policijske represije. Danskim vlastima su upućene oštre kritike posle velikih protesta u subotu, 12. decembra, kada je sa ulica Kopenhagena preventivno privedeno više od 900 ekoloških aktivista.
U Danskoj postoji zakon koji policiji omogućuje da na ovaj način preventivno zadrži potencijalne izgrednike i pre nego što počine bilo kakvo kažnjivo delo, što je primenjeno ovom prilikom. Protest su organizovale brojne ekološke organizacije, a velikoj koloni koja se kretala od centra grada ka Bela centru pridružili su se aktivisti iz više evropskih zemalja. U protestu je učestvovalo između 30.000 i 100.000 aktivista.
Demonstranti su nosili parole „Nemamo planetu B“ i „Zahtevamo klimatsku pravdu“, bilo je puno buke, kostima polarnih medveda, a poletelo je i nekoliko cigli na zgrade dok je kolona prolazila kroz centar Kopenhagena.
I onda je, prilično neočekivano, danska policija munjevitom akcijom uhapsila 968 uglavnom mlađih osoba. Privedeni aktivisti su vezani i složeni na ledeni pločnik na kom su sedeli nekoliko sati.
Pozicija Srbije na klimatskim pregovorima je prilično misteriozna, isto onoliko koliko je još uvek misteriozna i količina CO2 koju puštamo u atmosferu na godišnjem nivou. Iz dokumenata koji su se mogli videti u Kopenhagenu, nepoznatih našoj javnosti, Srbija je u obavezi da smanji svoje emisije za 20 odsto. Prema informacijama koje je „Vreme“ dobilo iz Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, ministar Oliver Dulić je u utorak otputovao u Kopenhagen da se pridruži našoj delegaciji koja o tome pregovara. Planirano je da se poslednjeg dana samita delegaciji pridruži i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je svoju zabrinutost zbog globalnog zagrevanja već izneo kritikujući previsoku temperaturu u prostorijama Sava centra. S druge strane, ministar životne sredine i prostornog planiranja je pred odlazak u Kopenhagen, u stilu dobrog dečka, javno podržao zaustavljanje klimatskih promena i poručio da „moramo nešto da uradimo“. No, Dulić je agenciji Beta istovremeno rekao da Srbija, mada misli sve najgore o globalnom zagrevanju, „ne može preuzeti kvantifikovanje svojih obaveza“, jer bi to značilo „zatvaranje jedne ili nekoliko termoelektrana“. Jedina nevolja sa tim stavom našeg ministra specijalizovanog za zataškavanje domaćih ekoloških crnih tačaka, jeste što za većinu drugih država, borba protiv klimatskih promena upravo to i znači.
