Iz Odisejevog kreveta

Obećanje dato u jednom od prethodnih brojeva „Vremena“ treba napokon ispuniti. Dakle, evo još nekoliko slučajeva kada su se neki, dotad nepoznati rukopisi iznenada pojavljivali na svetlosti dana. Zaboravljeni, zanemareni, nepoznati, zakopani – koji izraz je najprikladniji? Naravno, zakopani!

Davno, tragajući za starim artefaktima, britanska dokoličarska klasa, dok još nije bila smišljena podobna naučna reč, arheologiju je nazivala Digging to the Past. U to vreme samo su bogati ljudi mogli da traće vreme na zakopane stvarčice koje više nemaju praktičnu primenu – krčage, fibule, crepove i rukopise. Siromasi su bili diggeri (kopači). Kopalo se po manastirima, katedralama, grobljima i porodičnim bibliotekama. Nalaženi su izgužvani drevni dokumenti u koje je neko, kao Rostanov kuvar Ragno, zavijao medenjake, i ne jednom one knjige teških olovnih korica (da ih lopov lako ne odnese skrivene pod mantijom) stavljene na Index librorum prohibitorum, koje inkvizitori zbog lenjosti nisu stigli da spale. Evropa je ubrzo bila dobrano prekopana i istražena. A tada, odjednom, proširila se vest o nalazu zbog koga je kontinent dugo podrhtavao na leđima svoje kornjače (ako prihvatimo predstavu iz ranog srednjeg veka da Zemljina prostranstva počivaju na leđima golemih kornjača). U Saragosi su nađene dve rukopisne varijante jednog uzbudljivog pikarskog romana. Pronašao ih je (1804; 1810) i obradio Poljak Jan Potocki (Rękopis znaleziony w Saragossie), koji je docnije, u stanju teške depresije, izvršio suicid.

Nažalost, zakopani rukopisi su nadalje u Zapadnoj Evropi sve ređe nalaženi, izgledalo je da ih više i nema, što znači da nema ni onodobnih bestselera, ni potonjih hitova i kultnih filmova. Ali, tu su Beograd i Srbija, oni su postali arheoliterarni raj, pravi švedski sto za zakopane rukopise. Pođimo redom:

Godine 1688, u toku austrijske opsade Beograda, obrazovani Francuz, plemić-oficir, pronašao je u kućnoj biblioteci Grka-Beograđanina izgubljene mnogolisne delove Petronijeve Trimalhionove gozbe, naravno, na latinskom jeziku. Kao što znate ili ne znate, Petronije Arbitar beše ona ugledna ličnost na dvoru cara Nerona, kome je naređeno da izvrši suicid itd. Znamo ga najviše po anegdotama u romanu Quo vadis. (Prisećanje na Sjenkjevičev roman: „Nerone, tvoje pesme nisu dobre, priličile bi jednom Horaciju i Ovidiju, ali ne i tebi, čoveku sa ogromnim talentom! Ne radiš dovoljno.“ Neron: „Petronije, ti si jedini koji mi govori istinu u lice.“) Ali, znalci su otkrili da su rukopisi iskopani iz ruševina beogradske kućne biblioteke goli falsifikat. Ipak, Manuscrit trouvé à Bellgrade en 1688 i dalje se u svetu štampa jer je zabavan.

Idemo dalje: Još u antičko doba govorilo se da postoji nekoliko verzija Ilijade i Odiseje. Godine 1962. pojavila se na engleskom jeziku varijanta Odiseje, pod naslovom Bedside Odissey, nađena – kako je tvrdio njen prezenter Majkl Gal – pod neobičnim okolnostima u Beogradu. Gal je bio odranije poznat širokoj publici po svojoj knjizi Seksualni život Robinzona Krusoa. Odisej sa svojom družinom luta morima antičkog vremena, nailazi na nimfe, čarobnice i ostrva nastanjena samo ženama i s njima uspostavlja intimne kontakte. Pornografske scene se opisuju u odgovarajućoj pesničkoj stopi – u daktilskom heksametru, koji se naziva i herojski, odnosno epski heksametar. Odisej, izbačen na pusto žalo, ne pozdravlja Nausikaju („Grlim ti koljena, gospo, il boginja ti si il žena.“), već se odmah baca na nezasitnu Aretu čije ime znači vrlina. I sve tako. Naslov ovog rukopisa iskopanog u Beogradu može se na različite načine prevesti; pokušajte.

Opet o Homeru i Beogradu. Meksički filolog Salinas pojavio se 1980. (ne znam da li baš te godine) u Beogradu sa knjigom Homerova slepa publika u kojoj tvrdi da je Troja bila u dolini Neretve, kod Gabele, a ne na turskoj zapadnoj obali, u Čanakaleu. (Cela moja porodica je posetila taj gradić jednog letovanja i slikala se ispred Šlimanove kućice i drvenog konja sklepanog od dasaka.) Pojavili su se oponenti: nije Troja bila u Gabeli, već u Skadru koji je nekada bio srpska prestonica. Izašao je iz štampe Homerov opus ispevan u desetercu. Turisti su krenuli sa budacima i trnokopima u Gabelu i tragajući za pravim blagom Iliona besplatno su prekopavali njive seljacima. Na kraju se rodio miš.

U Beogradu su 2000. godine, u jeku predizborne borbe, nađena izgubljena poglavlja Tarabićevog proročanstva u kome jasno piše da će na čelo Srbije doći čovek u čijem se imenu nalazi jedno koštunjavo voće. Priča o nalazu je naširoko plasirana u tabloidima. Pametan i ugledan dramski pisac, učesnik u toj ujdurmi, rekao je da se lepo zabavljao na račun glupavog sujevernog sveta. Da, da, sa sujevernima i glupavima tako i treba! Treba li spomenuti Protokole sionskih mudraca, objavljene u Beogradu ne u doba nacističke okupacije, već osamdesetih godina prošlog veka u naletu tzv. demokratije? Šta je tema Protokola? Ruska caristička policija (Ohrana) došla je do plana po kome će Izrailjci korak po korak zavladati svetom. Znaju se imena dvojice agenata koji su Protokol izmislili.

U Beogradu je i političar-književnik Vuk Drašković otkrio (iskopao) dnevnik Luke Mesečine, savetnika kralja Aleksandra od Jugoslavije, sa dragocenim podacima o mislima, namerama i politici stvaranja, kako smatraju mnogi, promašene jugoslovenske zajednice.

Glava mi je podnimljena. Ćutim, razmišljam: hoće li nam najzad Vuk nešto reći o Mesečini, da bismo i tu temu obradili na doličan način, sa odgovarajućom naučnom aparaturom itd?