Ko od nas nije pomislio da bi nekakvim periodom probne vožnje braka bilo moguće izbeći veliki broj rastava i razvoda? Time bi se sprečile ucene i odmazde, ratovi na sudu, taksene marke, advokatski honorari i finansijsko isisavanje krvi. Ali, osim u slučaju najopreznijih koji se dogovore da barem neko vreme pokušaju da žive zajedno kako bi simulirali korak koji se spremaju da naprave, brak ne podrazumeva probni period. Ne trpi tu ideju. Štaviše, odbija je na ideološkom planu kao da predostrožnost dovodi u pitanje samu suštinu bračne institucije. Onaj ko se odlučuje za brak, prihvata njegov kockarski duh, kladi se u ideju o sreći. Venčanje, za one koji u brak veruju (ili im je barem stalo do njega) znači prihvatiti rizik da brak može i da ne funkcioniše. Prihvatiti rizik tako što se ulaže u zanos ljubavi koja, u začeću, uvek maše obećanjima. Venčati se oduvek znači venčati se po cenu nečega. Preći preko mosta svesni da može i da se sruši pod našim nogama.
No, jedan advokat je odlučio da prevrne sto! Advokat koji je video dovoljan broj neuspelih brakova da sebi može da priušti bogohuljenje, tako što će uzeti kao mogućnost i neuspeh braka i tako što će se pripremiti za tu vanrednu okolnost. Reč je o jednom napuljskom advokatu, odnosno advokatici, koja je svojoj saradnici na dan venčanja poklonila – zamislite! – bon za razvod. Neku vrstu vaučera koji pokriva sudske i advokatske troškove u slučaju razvoda. Ako se ne varam, važi tri godine, a u slučaju bračnog uspeha (odnosno u slučaju da se izbegne razvod), može da se konvertuje u novčanu protivvrednost. Zabavna, pametna, nezgodna, pa čak i neprihvatljiva ideja, ukoliko nemate poseban osećaj za humor. Naravno da preventivno ostavljanje novca po strani kao svadbeni poklon u slučaju bračnog brodoloma zvuči pomalo neprilično. Kao kad bi ti neko poklonio kit za preživljavanje u trenutku u kom se ukrcavaš na brod kojim se spremaš na krstarenje. Rečju, u takvim okolnostima, želeli bismo da budemo okruženi poletnom publikom, da sanjarimo na krilima optimizma, da zajedno slavimo ideju nade, vere u bolje sutra; ali utom se pojavljuje tvoj šef i podseća te da, kada je u pitanju budućnost, ne postoji izvesnost i u to je toliko uveren (u neizvesnost budućnosti) da ti čak poklanja polisu.
Naime, olakšica koju je ponudila advokatica svojim vaučerom, predstavlja filozofsko pitanje. Razmatra kategoriju krhkosti ljubavi, ograničenog trajanja, koje nije nimalo antiromantično, već je sastavni deo ideje (čudesne u svojoj obmani) o večnosti. A pre svega se vaučer za slučaj razvoda protivi braku kao institucionalizovanoj ljubavi, podređenoj zakonima, zabranama i obostranim prinudama, u koju se slobodno mešaju treća lica (psihijatri, pravnici, sudski službenici, pa čak i policija i karabinjeri, a da ne pominjemo prijatelje i posebno rođake) u slučaju kvara, uz prepirke, u okviru različitih stručnosti, radi utvrđivanja toga ko je u pravu, a ko greši.
Reći ćete mi, u redu, ali zar vaučer za slučaj razvoda može da spreči neprijatnosti i nesreće koje može da izazove raspad braka, budući da se podrazumeva da se – ako odlučiš da se venčaš – u svakom slučaju izlažeš riziku? To je tačno. Ali ima ulogu (svakako društvenu) da skreće pažnju na posledice razvoda i, znate šta, kladim se da takav vaučer, koji možda nećeš nikada ni imati priliku da iskoristiš, zaista donosi sreću onima koji se venčavaju.
Autor je autor romana Bračna terapija za ljubavnike (prevod s italijanskog Ana Marković)
