Hvala braći na pomoći

Pesnik Ljubomir Pjevčević otvara katalog izložbe Milića od Mačve u Modernoj galeriji Valjevo, čita posvetu Milićeve ćerke Simonide: „Dragom i izuzetnom srbskom poeti i novom prijatelju, koji mi je dane u Valjevu učinio još ljepšim i prozračnijim, na sjećanje i uz želju da se naši zajednički planovi ostvare, neprijatelji poraze, a prijatelji ujedine, u zajedničkoj borbi za istinu i ljepotu kojoj služe čista božja djeca.“ U potpisu, „Simonida Ljubi Pjevčeviću koji pjeva čim usta otvori“. Spremio i fotografije, za novine bi, sugeriše, najbolja bila ona na kojoj je s knjigom, idealna, gde ćeš bolju, pesnik s knjigom. Ima ih i s Vukom Draškovićem, Đinđićem, princezom Jelisavetom, nema s kim nema, ali, najbolja je ona: pesnik sa knjigom.

PRABABA I PRADEDA: Govori ne čekajući pitanje, pripremio se, il’ će biti da pretpostavlja šta novinara interesuje. Ima 20 knjiga, različitih, raznih izdanja, i ljubavna, i rodoljubiva, i duhovna, i dečja, i satirična, sve vrste poezije. Ima i 11 džepnih knjiga, kako kaže, pozivnica, na razne teme, koje poklanja na književnim večerima. Pesme su mu u pet antologija, a biće u još dve, o Beogradu i o majci. Od 20.000 knjiga, 18.500 podelio je besplatno, projekte finansira kako stigne: porodica, sponzori. Na kraju svake knjige i knjižice, posle „Hvala braći na pomoći“, sledi spisak donatora. Od 2400 pesama, koje je ispevao, 1700 je u knjigama, od ukupnog broja, 1000 drži u glavi. I još, što je važno, u rodu je s Desankom Maksimović, pradeda mu i prababa bili teča i tetka Desanki, velika poetesa redovno dolazila kod babe Mirjane. Za trilogiju „Crveno, plavo, belo“ dvaput odlikovan, od čika Nauma Đorđevića dobio srebrni orden majora Gavrilovića, ima dva ordena, počasnu člansku kartu, statuu Srpskog ratnika u proboju Solunskog fronta, knjige mu, već godinama, s ostalim relikvijama stoje na Zejtinliku, ima dosta knjiga i u svetu, Velja Ilić nešto nosio u Ameriku…

Biće ‘96, dobio i nagradu Karađorđevića za knjigu „Đorđeva loza“, član Kraljevskog književnog kluba, održava lepe odnose s celom kraljevskom porodicom, zovu ga na prijeme, čest je gost na dvoru, pokazuje pozivnice, bio na rođendanu kod princeze Jelisavete, napisao rođendansku pesmu, pročitao, princeza bila prezadovoljna, ima i sliku kako se ljubi s princezom, ali nije za štampu, princeza se ni sa kim ne ljubi… Ima i nagradu s Novogodišnjeg pesničkog festivala u Rakovici, nagradu Hadži Ruvim manastira Bogovađa za doprinos srpskoj pravoslavnoj umetnosti, 14 pisama od Karađorđevića, sa svih strana sveta, pisao mu i mali Petar, „od sveg srca“, čim je postao punoletan, bio u kontaktu s Amandom, to je princeza Katarina Oksenberg, igrala Amandu, Karingtonovu ćerku, u „Dinastiji“, i njoj poklonio knjigu… Još je važno, pošto je Desanki rod, da je ušao u antologiju, „Pesnici Desanki“, i to sa tri pesme, neki imaju jednu, dve, a on tri, eto, vladika Amfilohije i Milić od Mačve imaju po jednu…

OD KOMPOTA STOMAKU DIVOTA: Najviše piše ljubavnu poezije, jer dok je ljubavi, ima i nade, za nas, za svet, i čovečanstvo; uzori mu Dučić, Rakić, Šantić, Desanka, zato što su životom i delom najbolje predstavljali Srbiju, da kaže jednu ljubavnu, ne treba. Listamo knjige i knjižice. Pesma Jovan princ od ljubavne rime, „Upeklo sunce k’o dukat žuti / ćarlija vetar kroz krše ljute / a on se mrtav, al srećan vraća / u svoje Trebinje pod rodne skute“… Još o ljubavi, Ljubomir Pjevčević, „Ljubav je“, posvećeno stogodišnjici rođenja velike pesnikinje u godini koju je Unesko proglasio godinm Desanke Maksimović, pa imamo: „Ljubav je k’o ptica kad raširi krila / vine visoko na svoj prvi let / Ljubav to je slatka nevidljiva sila / bez ljubavi davno nestao bi svet“… Pa još imamo, „Moja se draga udaje / drugi joj više pružio / a duša za njom luda je / svu noć sam zbog nje tužio“… pa imamo, „Moja ružo k’o sneg bela / moja kito jorgovana / ‘oćemo l’ se ljubit dušo / ispod starog šadrvana“… i imamo, „Dva anđela zlatokrila / pred oltarom suze rone / oplakuju dvoje mladih / ljubavnika iz Verone“… Ali imamo i, „Šljiva suva / srpsku vojsku čuva / a rakija žednoj duši prija / Od kompota / stomaku divota / a od džema / ništa slađe nema“… kao što na kraju svake umotvorine imamo, „Hvala braći na pomoći“.

Pesnik Pjevčević, veli, nastupa na vrhunskim mestima, književne večeri imao i u pet-šest ambasada, s Grcima, Špancima, Rusima, Česima, Meksikancima, u Đurinoj kući, Domu VJ, bio gost vrhunskih umetnika, na humanitarnom koncertu Cece Slavković, dobro stoji, i sarađuje, u Ruskom domu, tamo ga zovu Srpski Jesenjin, bio gost na koncertima Dragana Stojnića, Tatjane Olujić. Treba da gostuje u Kolundžijinom Gvarnerijusu, zna adresu, Džordža Vašingtona 12, mnogo toga, ne može svega da se seti, učestvovao na dve-tri Ravnogorske akademije, seminaru Srpskog lekarskog društva, njegova pesma Ne da brat na brata otvorila program proslave Mojkovačke bitke, od svih pesnika u istoriji ima najviše pesama o albanskoj golgoti, 185 pesama samo o golgoti, na Savindan govorio pesmu o svetom Savi pred pet-šest vladika, svaki srpski velikan mu je zastupljen u nekoj pesmi, svaka crkva i manastir imaju svoju pesmu, svaki veliki Srbin, opevani su događaji i ljudi…

POKLON ZA „VREME„: Počeo da piše u osnovnoj školi, pa u srednjoj, ali toga malo bilo, ne računa, tek u poslednjih nekoliko godina, posle pauze, 2000 pesama izašlo iz njega. Prvo pisao rodoljubivu, onda na red došlo ostalo, s inspiracijom nema problema, zato što piše „sve vrste poezije“, pa mu lakše ide, inače, poezija mu je u strogoj formi i strogoj rimi, što je najteža vrsta poezije, može da se rimuje sa dve reči, ali on rimuje sa stotinu. Svuda nastupa, svuda ima razumevanja, jedino u Valjevu jok, u snu se ne snilo, još familija s velikom pesnikinjom, eto, skoro, književno veče u biblioteci, deset pesnika, 20 posetilaca, a on posle nastupa, samo na večeri, imao 44 gosta, kod njega je posećeno, 300–350 ljudi, pokazuje slike, ne može sve ni na sliku da stane, samo na Ravnoj gori ga slušalo 100.000 ljudi, sitnijih stvari bilo na stotine, bio na tridesetak mitinga po Srbiji, kao angažovan pesnik, a to je najteže, ima pesme i o političarima, Vuku, više o Ravnoj gori, Draži. Molba za prijem u Udruženje književnika stoji tamo više od godinu dana, ništa, uslov dve knjige i jedna nagrada, a on 20 knjiga i dva ordena, imao više promocija nego svi zajedno u tom udruženju, i još familija s velikom pesnikinjom, ako, to je njihov problem, njima se lupa o glavu… Drugo bi bilo da je Desanka živa, nije iskoristio rodbinske veze, ima 2400 pesama, jedino Desanka, od mrtvih, i Dobrica Erić, od živih, imaju više. Onaj Rakić imao samo 52 pesme, a on toliko. Bio član SPO-a, kod Velje u Čačku, oni nisu na vlasti da guraju, a to se gura opasno, nikako prave vrednosti da dođu do izražaja.

Eto, ima vizitkarti, pun katalog i još pune ruke, preko 500, treba mu sponzor da se javlja na telefon. Nema s kim nije nastup’o, s braćom Teofilović na Sajmu suve šljive, pa Lari Nanos, Đorđe Marjanović, dobro funcioniše s diplomatskim korom, ambasadorske žene vrhunski umetnici, žena beloruskog ambasadora magistar klavira, bugarski ambasador odličan pesnik i kritičar, sve to željno nastupa, to je divna šansa da se ostvari prijateljastvo, i Desankina najbolja prijateljica bila Bugarka, a on je tu da posreduje, da dovede, ima i pesmu „Bugarko moja“, čitao bugarskom ambasadoru, uključuje kasetofon, da pokaže, stihovi, muzička pratnja, sve sam nivo…