Haški pohod

Još 1996. godine sam napisao i na jednom skupu u Beču izgovorio, što ću 1997. objaviti pod naslovom „Lične tužne misli o ratnim zločinima – Den Hag i Nirnberg, Mladić i Mengele“. Izrazio sam sumnju u opravdanost osnivanja „Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju“, rekao da je, po mom mišljenju, apsurd da je ista institucija istovremeno i zakonodavni i izvršni i sudski organ, da to liči na onu staru izreku „kadija te tuži, kadija ti sudi“, izneo uverenje da je neophodno da ratnim zločincima sude sudovi države iz kojih potiču na osnovu zakona te države.

Sud u Hagu jednoglasno je osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih naroda 25. maja 1993. godine Rezolucijom 827. To znači da su se saglasile i Rusija i Kina, nisu iskoristile pravo veta niti mogućnost da se uzdrže od glasanja. Bitno je setiti se da Sjedinjene Američke Države, koje su među prvima insistirale da se osnuje taj sud i, naravno, glasale za pomenutu rezoluciju, kasnije nisu potpisale Statut tog istog organa, čime su izuzele svoje vojnike iz njegove nadležnosti. Tako Haški sud čak ni formalno nije imao nadležnost nad ratnim dejstvima SAD u Bosni i Hercegovini i bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije zbog Kosova, pri čemu je korišćeno međunarodno prokaženo oružje, što bi samo po sebi moglo da se tretira kao ratni zločin.

Savez advokata SAD, koji ima 400.000 članova, protestovao je protiv takvog držanja svoje vlade, ali nije uspeo da utiče na stav vašingtonske administracije.

Međunarodni sud je formalno prestao sa radom 31. decembra 2017. godine, dvadeset i četiri godine posle svog osnivanja, ali je de fakto nastavio da postoji pod novim, meni za sudsku ustanovu gotovo komičnim imenom „Mehanizam za međunarodne krivične sudove“ (MMKS). Razlika je jedino što više neće biti novih optuženih.

TRIJUMFALNI POHOD: U javnosti je bilo upoređivanja Haškog tribunala sa suđenjima u Nirnbergu i Tokiju posle završetka Drugog svetskog rata. Ideja za ta suđenja potekla je od Amerikanaca, ali su je Sovjetski Savez, Velika Britanija i Francuska rado prihvatili. O suđenju u Tokiju ne znam mnogo, ali me je Nirnberg podsećao na trijumfalne pohode u starom Rimu, jer je i tada, kao i posle 1945. godine bilo jasno o čemu se radi: pobednici su sudili poraženima, javno ih ponižavali i presuđivali im. Naravno da nije bilo moguće da odmah posle izgubljenog rata nemački sudovi sude najvećim ratnim zločincima u istoriji, ali posledica toga je bila da deo nemačkog stanovništva intimno još ni danas ne prihvata sudske odluke pobednika.

Rimska imperija me zanima već više od pet decenija, zbog toga je uzimam kao primer. Prvi trijumf se pripisuje Romulu, znači da bi trebalo da je održan oko 760. godine pre nove ere, što je svakako legenda, a ne istorijska činjenica. Suština je, međutim, da je pobednik kroz ulice Rima vodio pobeđene vojskovođe i vladare i ostatak njihove vojske, po današnjem shvatanju ratne zarobljenike, rugao im se, na kraju ih pogubio ili prodavao kao robove. Nije se postavljalo pitanje šta je pravda ili pravedno, nego ko je pobednik, a ko gubitnik. Pobednik se vozio u svečanim kočijama na kraju te parade dok mu je kraj nogu čučao rob koji ga je neprekidno podsećao: „Memento mori“ (seti se smrti).

Iako se Staljin, Truman, kao naslednik pokojnog Ruzvelta, Etli, kao naslednik smenjenog Čerčila i De Gol nisu vozikali po ulicama Nirnberga i, koliko nam je poznato, niko ih nije podsećao da će i oni jednog dana umreti, mislim da postoji veza između Nirnberga i rimskih trijumfalnih parada.

PRAVO NA RAT: Situacija u Hagu je ipak posve drugačija, jer pitanje pobednika i poraženih nikada nije jasno definisano i oko toga ne postoji konsenzus. U ime međunarodne zajednice sudilo se pojedincima, učesnicima ratova – za mene građanskog rata – kao građanima država nastalim raspadom jedne zajedničke države.

Slobodan Milošević je u početku odbijao saradnju sa Sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, ali je vojnike Dražena Erdemovića i Radoslava Kremenovića, koji su iz Bosne prebegli u Srbiju, 30. marta 1996. ipak isporučio u Hag, čime ga je itekako priznao. Tada svakako nije mogao da zamisli kako će on lično jednog dana ne samo biti isporučen kao ta dvojica, nego će i umreti u ćeliji tamošnjeg zatvora.

Ja nisam ni pravnik ni istoričar savremenih dešavanja, ali sam pisac koga sve to zanima. Kad sam zapazio da je austrijski izdavač „Pro Media“ objavio knjigu na tu temu pod naslovom „Ophođenje prema ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji 1991–1999“, odmah sam je naručio. Autor je Andrej Zgonjanin o kome ništa nisam znao. Rođen je 1982. godine u Cirihu, za sebe kaže da potiče iz jugoslovenske, partizanske porodice. Studirao je istoriju i ekonomske nauke, a posebno se interesuje za vojnopolitičke teme. Tako je objavio i rad o Anriju Dinanu, koji je slučajno naišavši na ranjenike u veoma teškom stanju posle čuvene bitke kod Solferina o tome napisao knjigu koja je bitno doprinela osnivanju Međunarodnog Crvenog krsta, povezano s tim i stvaranju modernog međunarodnog ratnog i humanog prava. Dinan je 1901. dobio Nobelovu nagradu za mir.

U svojoj knjizi o ratnim zločinima počinjenim devedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji Zgonjanin je pre svega želeo da analizira događaje sa stanovišta međunarodnog humanog i ratnog prava, a u tom svetlu takođe i procese pred Tribunalom u Hagu na osnovu Ženevske konvencije iz 1864, četiri Haške konvencije i dodatnih protokola usvojenih posle Drugog svetskog rata.

Zanimljivo je da Švajcarac kritički istražuje primenu Pravilnika o ratovanju donetog u tradicionalno neutralnoj Švajcarskoj. Konstatuje da svi ti dokumenti polaze od toga da su ratovi legitimno sredstvo za rešavanje međunarodnih konflikata, da postoji ius ad bellum, to jest, pravo na rat, pa je upravo zbog toga neophodno regulisati neke njegove tokove i posledice u humanitarnom smislu. Zgonjanin tvrdi da je dosta neodređeno njihovo prenošenje na oružane sukobe koji nisu međunarodni, kao i na ratne zločine koje čine paravojne jedinice iza linije fronta.

Ne bi li bio što konkretniji, odlučio se da svoju analizu suzi na tri slučaja: Vukovar, Krajinu i Kosovo. Objašnjava da se nije detaljnije upustio u ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini jer je tamo vladalo takvo haotično bezvlašće, da je sa „naučnog stanovišta to bilo nezanimljivo“. Za mene je to dosta problematična konstatacija, pogotovu što je ipak spomenuo slučaj Srebrenice, mada mnogo manje konkretno i opširno nego druge užasne a manje poznate, događaje. Najviše ga je zanimalo šta su vojni rukovodioci i generali činili, ili zgrešili nečinjenjem, i šta su uopšte znali o ratnom pravu. Već na prvim stranicama autor podseća da su nemački ratni zločini dobro ispitani, da su rezultati tih istraživanja objavljeni, ali da o američkim ratnim zločinima za vreme rata u Vijetnamu ne znamo mnogo jer se američki naučnici i stručnjaci tom temom prosto nisu bavili. Drugu Ženevsku konvenciju niz država, kao što su SAD, Indija, Pakistan i Iran, nisu potpisale. Dodajem sa svoje strane da je karakteristično u kakvom se društvu Vašington tu našao.

POVRŠNO I NEOZBILJNO: Zgonjanin insistira na tome da Međunarodni tribunal u Hagu pretežno finansiraju članice NATO a „…i zbog toga imaju veliki uticaj na njegov rad.“ Koliko je površan i delom neozbiljan rad tužilaštva Tribunala autor dokazuje i time da je ono raspisalo poternicu za izvesnim potencijalnim ratnim zločincem sa prezimenom Gruban – kršteno ime nepoznato. Optužnica je povučena zbog nedostatka dokaza. Na kraju se ispostavilo da takav čovek nikada nije postojao, radilo se o junaku Grubanu Maliću iz romana „Heroj na magarcu“ Miodraga Bulatovića.

Autor konstatuje da je „Tribunal samo jednu stranu rata pozivao na odgovornost, ostale strane ili nisu morale da se plaše ničega ili su tretirane sa mnogo više popustljivosti“, te da je „…za prva dva glavna tužioca krivično gonjenje zločina imalo podređenu ulogu ako se kod žrtava radilo o osobama srpske nacionalnosti“. To naglašavam jer, promene radi, ne stoji u nekom srpskom tabloidu, nego u knjizi švajcarskog naučnika objavljenoj na nemačkom jeziku, a takva je intoncija na 230 stranica gusto štampanog teksta.

VOJNE I PARAVOJNE JEDINICE: U slučaju Vukovara, Zgonjanin naglašava da su ratne zločine počinile paravojne jedinice i članovi teritorijalne odbrane, a ne pripadnici JNA. Oficirima JNA (Šljivančaninu i Mrkšiću) najviše zamera što su povukli vojnu policiju i teren prepustili neformalnim formacijama koje su vršile zločine, pre svega navodeći primer Ovčare. Zbog toga, naravno, jesu krivi i pravedno je što su osuđeni.

Isto tako ukazuje na to da tužilaštvu nije uspelo da na Kosovu dokaže zločine koje su počinile Vojske Jugoslavije i srpske policije, te da je najveći broj Albanaca ubijen za vreme bombardovanja NATO a, a da se vojska pretvarala da ne komanduje paravojnim jedinicama.

Autor zastupa stav da je u Rambujeu srpskoj strani postavljen ultimatum za koji se znalo da ne može da ga prihvati sa namerom da se isprovocira rat između Savezne Republike Jugoslavije i NATO a. Citat: „SAD i NATO ratom na Kosovu hteli su da dokažu svoju sposobnost da i bez učešća Ujedinjenih nacija reše jedan evropski konflikt.“

Zgonjanin piše da su masovna ubistva kao odmazda počinjena u svim ratovima kroz istoriju i tim povodom podseća na masovna ubistva u Kragujevcu i Kraljevu koja su počinili pripadnici redovne nemačke vojske Vermahta, a ne esesovci, kao i na ubistvo 345.000 ljudi u Belorusiji za vreme Drugog svetskog rata.

Takođe navodi i masovna silovanja žena. Nemice nisu silovali samo ruski, već i američki vojnici da bi „kaznili besmislenu nemačku odbranu pred sam kraj Drugog svetskog rata“.

foto: fonet

OJDANIĆ I GOTOVINA: Procese vođene pred Haškim tribunalom za zločine počinjene u Vukovaru, Krajini i na Kosovu autor razmatra stručno i kritički analizirajući na koje postulate međunarodnog humanog i vojnog prava se tužilaštvo poziva, kako ih sudsko veće tumači, kako se u presudama na njih poziva. Neretko ukazuje na to da su mogli i drugačije da se tumače, da je prema njegovom mišljenju u pojedinim slučajevima međunarodno humano i vojno pravo iskrivljeno i to redovno na štetu optuženika srpske nacionalnosti.

Takva mišljenja čuli smo često u našoj sredini, ali nikada tako detaljno obrazloženo pravnički i sa istorijskim osvrtom sa zapadne strane.

Što se tiče veoma važnog pitanja da li je vrh vlasti u Hrvatskoj i Srbiji doneo odluku o masovnom proterivanju stanovništva – srpskog iz Krajine, odnosno albanskog sa Kosova – citiram Zgonjaninov zaključak: „Ako se uporedi stanje dokaza koji se tiču Krajine sa onima koji se tiču Kosova, procene suda su relativno začuđujuće. Tuđmanove izjave snažnije dokazuju nameru da se trajno odstrani srpsko stanovništvo nego što je suprotno od toga to bio slučaj kod Miloševića u odnosu na albansko stanovništvo.“ On tu tezu dokazuje mnoštvom konkretnih primera. Tvrdi, na primer, da plan „potkovica“, na koji se poziva u vezi sa Kosovom, nikad nije ni postojao. „Falsifikati i manipulacije su bili sredstva političkog rukovodstva NATO a da bi se opravdali napadi iz vazduha na Saveznu Republiku Jugoslaviju.“

Zgonjanin se, pored ostalog, prilično detaljno bavi Antom Gotovinom i Dragoljubom Ojdanićem, zapovednicima odgovornim za ratne zločine počinjene u Krajini nad Srbima, tj. na Kosovu nad Albancima.

Ojdanić, rođen 1941. godine, prošao je od podoficirske škole do Komandno-štabne akademije sve stanice školovanja do vrha armije, bio je u tom pogledu obrazovan, i prema tome je, po mišljenju autora, morao da poznaje vojno pravo. U Hagu je osuđen na petnaest godina robije, odslužio je dve trećine kazne.

foto: reuters

Gotovina je rođen 1955. godine, služio je pet godina u francuskoj Legiji stranaca sa činom podoficira u padobranskoj brigadi i stekao francusko državljanstvo, posle toga je u Latinskoj Americi radio kao instruktor nekih paravojnih formacija. U Hrvatsku se vratio 1990. godine, Tuđman ga je naimenovao prvo za pukovnika, ubrzo zatim za generalmajora, pa za generallajtnanta. Po mišljenju Zgonjanina, o vojnom pravu nije imao pojma, nije imao ni prilike da ga nauči, nije ga ni zanimalo. Haški tribunal ga je prvo osudio na 24 godine robije, ali ga je u žalbenom postupku oslobodio svake odgovornosti.

Zgonjanin konstatuje da je Ojdanić čitavo vreme rata, a isto tako i posle rata, insistirao na istragama, privođenju optuženih vojnim sudovima i presudama u slučaju dokazanih ratnih zločina. Nabraja konkretne slučajeve i brojke. Ojdanić nije bio na terenu, ali je slao inspektore visokog ranga. Ometao ga je Slobodan Milošević kao vrhovni komandant.

Gotovina je, sa druge strane, lično bio prisutan u Kninu, grdio vojnike, koji se nisu ponašali „korektno“, ali nije zahtevao istrage, a kamoli procese pred vojnim sudovima i kažnjavanje krivaca među svojim potčinjenima. Citat: „Gotovina je pokazivao razumevanje za svoje vojnike. On je pripadnike svoje armije u prvom redu smatrao žrtvama, a ne krivcima… Gotovina je, doduše, naredio da se preduzmu mere protiv pljačkanja i paljevine, ali je bio potpuno pasivan u odnosu na ubistva.“ Zgonjanin zastupa mišljenje da je oslobođajuća presuda u žalbenom postupku u slučaju Gotovina zasnovana na pogrešnom tumačenju Ženevskih konvencija.

Zgonjaninova knjiga sadrži mnogo detalja, ocena i pravnih i istorijskih razmišljanja. Evo jedne procene rada Haškog tribunala: „Evidentan je uticaj i rukopis NATO a kod prikazanih presuda. Države članice NATO a su postavljale sudije, tužioce i ostale saradnike Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i zahvaljujući tome očigledno imale mogućnost da povoljno ocene svoju sopstvenu ulogu u kosovskom konfliktu.“

Da dodamo svojim rečima: ko plaća naručuje muziku.

fotografije: arhiv

ISTORIJSKI KONTEKST: Ako sam više prikazao delove ove knjige koji su me iznenadili, jer ih nisam očekivao od švajcarskog autora na nemačkom jeziku, to ne znači da se nije veoma oštro, ali uvek se pozivajući na pravo, na neophodnost dokazivanja konkretne odgovornosti i krivice, bavio ratnim zločinima – ubistvima, pljačkom, paljevinom, silovanjima – koje su počinili pripadnici srpske strane.

Autor smatra da većina generala i oficira „postjugoslovenskih ratova“, kako pojednostavljeno naziva zbivanja koje analizira, nije zauzimala „primerenu poziciju“ u odnosu na prestupe svojih vojnika. Vrhovi armija nisu bila zainteresovani da razotkriju zlodela svojih oficira i vojnika. On, međutim, čak i to stavlja u istorijski kontekst, citiram: „Francuska vlada proglasila je amnestiju za Alžirski rat, ni jedan francuski vojnik ili oficir nije odgovarao za ratne zločine. Posle vijetnamskog rata malo koji oficir i vojnik je osuđen za počinjene ratne zločine, a ako jeste, kazne bi bile blage, ako su bile oštrije, u žalbenom postupku bi se ublažavale.“

Uprkos kritikama mnogih postupaka Haškog tribunala, Zgonjanin i nadalje zahteva međunarodno suđenje ratnim zločinima ko god ih gdegod počinio, jer ne sumnja da će ratova i ratnih zločina biti i u budućnosti, ali pod jednim uslovom: „Strane u ratovima moraju da steknu poverenje u međunarodno krivično pravosuđe, samo na taj način može da se bar ograniči začarani krug zločina i zločina na osnovu zločina“.

Ova knjiga je dobrodošla svakome ko se interesuje za nesreće koje su zadesile zemlje bivše Jugoslavije. Ona ni na koji način ne relativizuje zločine koje su počinile sve strane u jugoslovenskom građanskom ratu, već naučnom kritikom Haškog tribunala potkrepljenom detaljnim i konkretnim primerima ukazuje na još jednu propuštenu istorijsku priliku da jedna međunarodna pravna institucija doprinese sprovođenju pravde i pomirenju, ako pravosuđe sukobljenih strana već nije u stanju da samo procesuira ratne zločine.

Kritika Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju čak i sa aspekta „dvostrukih standarda“ sama po sebi ne umanjuje odgovornost svih onih koji su na direktan ili indirektan način skrivili stravične zločine koje je počinila „srpska strana“, a od kojih su danas mnogi na vlasti u Srbiji. Ona bi, naprotiv, trebalo da podstakne domaće zakonodavstvo i pravosuđe da se kad-tad procesuiraju zločini koji nikada ne zastarevaju, ma koliko se odgovorni za njih trudili da padnu u zaborav.