Milanka R. je krajem oktobra proslavila 27 godina radnog staža. Važi za odmerenu ženu koja ume i s pacijentima i s kolegama. U bolnici u kojoj radi ima više od 300 kreveta. Osim što priprema pacijente za medicinski tretman, daje im propisane terapije i prati njihovo zdravstveno stanje, Milanka R. im svakodnevno pomaže u obavljanju lične higijene, obavljanju nužde, hranjenju i presvlačenju, postavlja katetere, daje injekcije i infuzije, bodri teže obolele, ukoreva one koji se ne pridržavaju saveta lekara, ratuje s pušačima i arbitrira u sukobima između pacijenata i mlađih koleginica. Mesečno u proseku, primi 30.000 dinara (iz dva dela), ima „malih problema sa venama“ i povremene glavobolje ali, sve u svemu – „oseća se odlično“. Uprkos očekivanjima, nije se udala ni za doktora, ni za pilota, ali je uspela da osvoji srce jednog elektrotehničara. Sa njim, odraslim sinom i ćerkom živi u dvoiposobnom stanu, voze „forda“ i otplaćuju kredit za novu kuhinju. Do penzije je ostalo još nekoliko godina, ali ukoliko je „potkači“ racionalizacija, Milanka R. bi već za tri godine mogla da završi karijeru.
Milanka R. je izmišljena ličnost, statistički profil koji predstavlja sudbinu prosečne medicinske sestre u Srbiji, jedne od najbrojnijih i, sudeći po anketama, jedne od najomraženijih profesija kod nas. Zašto su medicinske sestre, pored šalterskih službenica, najkritikovanije? Ima li to veze sa uslovima rada, nezadovoljavajućom platom, svakodnevnim stresom i racionalizacijom kadrova ili možda pacijenti ponekad imaju prevelika očekivanja i premalo takta? Koliko su mediji, a koliko kinematografija doprineli takvom utisku?
USLOVI RADA: Medicinske sestre čine gotovo polovinu od ukupnog broja svih zaposlenih u sistemu zdravstvene zaštite i prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, pružaju 69 odsto usluga. Po bolnicama i domovima zdravlja širom Srbije trenutno radi 50.415 medicinskih sestara i tehničara. Uslovi rada se, naravno, razlikuju od ustanove do ustanove. Ima bolnica i domova zdravlja u kojima je, izgleda, lakše nabaviti i kupiti medicinske uređaje vredne i po nekoliko miliona evra, nego bolničke krevete. Posebna priča su radne uniforme, ali mnogi su, kako kažu, već polako navikli da ih sami kupuju ili šiju. „Shvatamo da će naredna godina finansijski biti teža od prethodne, ali mislimo da o svemu ovome treba voditi računa“, kaže za „Vreme“ direktor Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Dragan Šašić.
Dom zdravlja Vračar u Beogradu jedna je od ustanova koja se može pohvaliti solidnim uslovima rada. Glavna sestra tog doma zdravlja, Ana Pavlović, kaže da njene koleginice imaju potrebnu opremu za rad, ali i mnogo administrativnih obaveza koje im oduzimaju najviše vremena. Sadašnja radna dinamika, podignuta na viši nivo, prilično je stresna i opterećujuća i po psihičko i po fizičko zdravlje sestara, zaključuje Ana Pavlović. Uz to, aktuelna racionalizacija kadrova otežava efikasno pružanje zdravstvenih usluga, jer medicinske sestre danas imaju više obaveza nego ranije. Osim babica, koje imaju strogo definisano područje rada, ostale medicinske sestre se na zadatke raspoređuju po potrebi. A potrebe su velike.
„Odlaskom u takozvane prevremene penzije izgubili smo mnoge dobro obučene medicinske sestre koje su imale tridesetak godina radnog staža, što znači da su maksimalno edukovane i spretne za posao koji rade. Njihovim odlaskom u penziju mi smo ostali sa znatno manjim brojem dovoljno edukovanog kadra“, kaže Ana Pavlović. Zdravstvene ustanove ne mogu na svoju ruku da menjaju strukturu kadra, odnosno da po potrebi zapošljavaju veći broj mlađih sestara.
„Nadam se da će medicinske sestre u budućnosti imati paket usluga koji će biti strogo izdiferenciran za primarnu zdravstvenu zaštitu u odnosu na ono što se radi u bolnici i da će to doprineti i njihovoj efikasnosti na radu i zadovoljstvu naših pacijenata.“
OD PSOVKE DO BATINA: Od zadovoljstva pacijenata uglavnom zavisi i atmosfera u čekaonicama. Po nepisanom pravilu, najviše problema prave oni kojima treba najjednostavnija usluga – samo jedan recept ili samo jedan uput. „Nešto se kulturološki desilo sa našom sredinom“, kaže sestra Nada. „Nažalost, imamo mnogo ružnih iskustava – od verbalnih duela do fizičkih napada. Naši ljudi retko puštaju ispred sebe osobu koja ima hitnu potrebu za lekarskom intervencijom. Čak i nas opominju da im oduzimamo vreme kada uđemo na trenutak kod lekara da bismo ga o nečemu obavestile.“
Na uvrede se čovek i navikne, kažu sagovornici „Vremena“, ali većina domova zdravlja nema nikakvo obezbeđenje. Takođe, kivni su što je ideja o statusu službenog lica za medicinsko osoblje trajala samo jedan dan.
„Mi nemamo profesionalno obezbeđenje, jer to zahteva dodatna sredstva“, kaže sestra Ana Pavlović. Bilo je, kaže, fizičkih nasrtaja i u tim slučajevima dom zdravlja sarađuje sa obližnjom policijskom stanicom. Za manje ekcese tu je tehnička služba u okviru doma zdravlja.
Medicinske sestre i tehničare koji rade na terenu ne čuva niko. Pacijenti kod kojih se ide u kućnu posetu često uzvrate ljubaznošću, ali ima i onih koji prete – neki kod direktora doma zdravlja, neki i pištoljem. „Imali smo jednog pacijenta koji je sa ratišta, osim bolnih uspomena, doneo i pištolj. Jednom prilikom nije bio zadovoljan načinom na koji ga je moja koleginica pogledala i, uz bujicu ružnih reči, počeo da maše pištoljem i da preti da će je ubiti“, priseća se sestra Rada. Kada su se iz posete vratile u svoju radnu ustanovu, koleginica se obratila dežurnom neuropsihijatru za pomoć. Iako je porazgovarao sa njom, kategorički je odbio da ode kod uznemirenog pacijenta, uplašen da će napasti i njega.
Nemaju sve zdravstvene ustanove u Srbiji instituciju obaveznih poseta psihologu na radnom mestu. Dok ne proradi antistresna strategija, medicinskim sestrama preostaje da se, po potrebi, obrate dežurnom psihologu. Tu je, obično, i starija i iskusnija koleginica ili kolega sa kojim se stres podeli.
„Situacija je malo drugačija kada u posetu idem i ja“, kaže zdravstveni tehničar Branko. „Međutim, to ne sprečava pauka da od svih nepropisno parkiranih vozila pokupi baš naše, iako je uredno obeleženo. To se nije dogodilo samo jednom i nemamo nikakvih povlastica u tom slučaju. Čak dobijemo i ukor od direktora“, priča Branko i pita se da li je realno očekivati od njega i njegovih koleginica da traže parking mesto ili da bezbrižno ukuckavaju parking SMS dok ih pacijent čeka.
„Najviše nas pogađa to što nemamo podršku direktora“, kaže sestra Jelena. „Događa se, na primer, da odemo kod pacijenta, poljubimo vrata i vratimo se nazad u dom zdravlja. Taj isti pacijent zove kasnije tokom dana direktora i žali se kako niko od nas nije došao, da bi se na kraju ispostavilo da je on u vreme našeg dolaska bio na pijaci. Mene stvarno interesuje kako neko ko može da šetka po pijaci ima obraza da traži da mu dolazimo na noge i uskraćuje našu pomoć onima kojima je stvarno potrebna.“
Problematični umeju biti i članovi porodice, koji očekuju od terenske službe da se pobrine i za higijenu pacijenta, iako to nije u opisu njihovih dužnosti. „Radimo mi i to. Snalazimo se u kućnim uslovima kako znamo – infuzije često kačimo na ormare, ponekad moramo da rasklonimo po sobi da bismo uopšte prišli pacijentu, ali najvažnije je da pomognemo“, kaže Branko.
SANKCIJA I STIMULACIJA: Osim što je nedefinisana, zdravstvena nega je često nevidljiva, zavisna i teško merljiva, a ocene se često donose paušalno. Radni dosijei kakve imaju neki domovi zdravlja su retkost. Zdravstvene ustanove uglavnom imaju samo personalna dosijea zaposlenih u kojima osim ličnih i podataka o obrazovanju ne stoji i radni učinak.
Jedan od glavnih razloga za nepostojanje radnih dosijea u kojima bi se radni učinak beležio jeste nedostatak vremena da se „još i to uradi“. To bi, prema rečima Ane Pavlović, iziskivalo formiranje službi koje bi se samo time bavile, a domovi zdravlja nemaju mogućnost da to urade na svoju ruku. „Mi unutar doma zdravlja imamo dvanaest radnih jedinica – službi. Svaka služba ima svoju odgovornu sestru i jednom nedeljno održavamo kolegijum na kome, između ostalog, razgovaramo o dostignućima i propustima u našoj ustanovi“, kaže sestra Pavlović.
U većini domova zdravlja, međutim, od direktora zavisi da li će s vremena na vreme da donese odluku o nagradi za nečiji trud, odnosno dati stimulaciju na predlog načelnika i odgovornih sestara. Nagrađivanje jednih povremeno dovodi do reakcija drugih koji smatraju da su nepravedno uskraćeni.
Slična je i situacija sa sankcijama za propuste u radu. Praksa je takva da se najčešće napravi službena beleška, nesavesnoj sestri izrekne opomena, ponekad bude premeštena na drugo radno mesto u okviru ustanove, ali sve prođe bez novčanih kazni. „Novčanim kaznama u poslednjih pet-šest godina nismo pribegavali“, kaže sestra Pavlović. Kako objašnjava, to je jako delikatna odluka, koja može uticati na dugoročni rad medicinske sestre, ali i na međuljudske odnose. U slučaju težih profesionalnih grešaka, koje mogu imati i fatalan ishod, propisi su, naravno, strogi.
Beneficije su skraćeno radno vreme i produženi godišnji odmor. Plata zavisi od radnog mesta, a kreće se u proseku oko 33.000 dinara. Na ovaj iznos može se dodati još i noćni rad, pripravnost i uslovi rada koji su jasno precizirani ugovorom o radu, ali su ove nadoknade veoma male. Razlike u plati između srednjih i viših sestara su minimalne i destimulativno deluju na dalje usavršavanje.
OBRAZOVANJE I KARIJERA: U okviru borbe za bolje uslove rada, najzastupljenija tema na sestrinskim skupovima je – edukacija. U našem zdravstvenom sistemu jedva jedna od deset sestara ima višu ili visoku stručnu spremu, dok je zakonski minimum u Evropskoj uniji 30 odsto. Prema podacima iz registra članova Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije, 46.657 zaposlenih ima srednju stručnu spremu, dok višu i visoku stručnu spremu ima tek njih 3758.
Mogućnost napredovanja zavisi pre svega od ličnih sposobnosti i afiniteta, stepena školske spreme, momenta u matičnoj službi… „Ima i loših primera koji iritiraju“, kaže Dragan Šašić, „ali mi nismo zatvoreni sistem izvan društva, pa i nas dotiču elementi politike i ličnog poznanstva. Ipak, ubeđeni smo da će nakon povećanja broja viših i visoko školovanih sestara ova profesija početi da se penje na listi interesantnih i perspektivnih zanimanja.“
U ovom trenutku mladima u Srbiji na raspolaganju stoje 33 srednje medicinske škole u kojima im je ponuđeno šest usmerenja: medicinska sestra/tehničar, pedijatrijska sestra/tehničar, ginekološko-akušerska sestra/tehničar, medicinska sestra-vaspitač, stomatološka sestra i zdravstveni negovatelj.
Visokoškolsko obrazovanje sestara realizuje se u okviru akademskih studija u trajanju od četiri godine na Medicinskim fakultetima u Novom Sadu i Kosovskoj Mitrovici, posle čega se stiče zvanje organizator zdravstvene nege. Uz to, na medicinskim fakultetima u Kragujevcu i Nišu i u još četiri strukovne škole, mogu se pohađati i strukovne studije koje traju tri godine. Sa tih studija izlaze strukovne medicinske sestre i strukovne medicinske sestre babice.
Interesovanje za upisivanje (srednjih) medicinskih škola je konstantno veliko. Nada Trifković, direktor Srednje medicinske škole „Beograd“, kaže da ta škola svake godine ima više prijava potencijalnih učenika nego raspoloživih mesta. Ona ističe da do zasićenja profila nikada neće doći, ali se nada da će ministarstva zdravlja i prosvete uspeti da usaglase ponudu profila sa potrebom tržišta. „Ima obrazovnih profila gde se učenici upisuju po inerciji, a ima i onih za kojima postoji glad na tržištu, a uopšte nisu u ponudi. To je, recimo, gernotološka sestra. Svi domovi imaju taj problem, ali mladi čovek se, i kada otvorimo takve profile, jako teško opredeljuje za njih“, kaže Trifković i očekuje da će se situacija promeniti tek kada posao bude adekvatno plaćen.
Svako naknadno školovanje medicinskih sestara svodi se na lični entuzijazam. Milijana Matijević, savetnica ministra zdravlja za zdravstvenu negu i jedna od autorki istraživanja o stanju i perspektivama obrazovanja medicinskih sestara u Srbiji, ističe da su kontinuirani profesionalni razvoj i mobilnost kadrova standard u svetu. Kod nas, međutim, nema interesovanja državnih struktura da se u sistem obrazovanja ugrade raznovrsni oblici edukacije koji olakšavaju i podstiču obrazovanje uz rad. „Školovanje uz rad je teško zbog visokih školarina i vremena potrebnog za predavanja i vežbe, tako da oni koji žele da se školuju moraju da koriste godišnje odmore, da rade duple noćne smene, kako bi u toku dana bili slobodni za zahtevane aktivnosti u školi i za ispite“, kaže Matijević. „Mali je broj ustanova koje omogućavaju slobodne dane za vežbe i finansiraju obrazovanje na visokim školama za sestre.“
S obzirom na to da gotovo nije bilo fakultetskog obrazovanja za sestre, mnoge su završile srodne fakultete. One sada imaju problem, jer zdravstvene ustanove ne priznaju visoko obrazovane sestre na srodnim fakultetima.
„Stari sistem koji je omogućavao da se do kraja radnog veka može bez dodatnog usavršavanja spavati i čekati penzija – više ne postoji“, smatra Dragan Šašić. „Napredovaće samo oni najobrazovaniji i najstručniji, koji su se opredelili da daju svoj doprinos unapređenju rada i profesije.“ U prilog tome, Šašić kaže da će zdravstveni profesionalci ubuduće do kraja svog radnog veka raditi na svom stručnom usavršavanju kroz razne oblike i forme kontinuirane edukacije.
Pored toga, Komora će u saradnji sa Ministarstvom zdravlja ići na izmene i dopune pravilnika o pripravničkom stažu i polaganju stručnog ispita koji ima cilj da mlade školovane kadrove nakon obaveznog pripravničkog staža direktno ubaci u proces rada sa minimumom dodatne edukacije koja bi bila specifična za odeljenje na kom bi trebalo da rade.
GLAVNA SESTRA: Osim neslavnih prikaza glavnih medicinskih sestara u domaćoj kinematografiji, o njihovim nadležnostima se u javnosti malo govori. Mandat glavne sestre traje četiri godine (kažu da je optimalno da ima dva mandata). Ona je odgovorna za sva dešavanja na odeljenju, trebovanje sanitetskog i ostalog materijala, pisanje izveštaja i ostalih statističkih obrazaca, pravi mesečne rasporede rada i piše radne liste, rešava sporne i konfliktne situacije između zaposlenih i pacijenata i pratioca i zdravstvenog osoblja, jurca za majstorima i ostalim tehničkim licima da bi služba normalno funkcionisala. Plata joj se ne razlikuje mnogo od plate prosečne medicinske sestre.
„Nažalost, radimo puno poslova koji nisu u našem delokrugu. Zbog toga nemam prostora da svakodnevno i često budem sa koleginicama, a to je ometajući faktor“, kaže Ana Pavlović. „Ne možete od kolega da očekujete razumevanje, spremnost na saradnju i neko dodatno angažovanje ako ne date lični primer. Ja, na primer, odluke ne donosim sama, već na osnovu konsultovanja sa odgovornim sestrama na kolegijumu. Uz to, trudim se da im otvorim prostor za dodatno sticanje znanja, jer su dobro obučeni kadrovi jako dragoceni.“
Ana Pavlović ima 25 godina radnog iskustva iza sebe. Njena lična i radna biografija su pune diploma i sertifikata, išla je na razne obuke, ali to, kaže, nije radila na nečiji nagovor, već zato što je sama osetila potrebu da se dodatno obrazuje.
Kriterijumi za izbor glavne sestre nisu strogo definisani. „Stav Komore“, kaže Dragan Šašić“, „jeste da se na ta radna mesta može doći samo raspisivanjem internog konkursa čije kriterijume treba da postavi Ministarstvo zdravlja, a predlozi koje je po tom pitanju sačinila radna grupa za oblast zdravstvene nege nisu naišli na razumevanje nadležnih.“
Umesto po striktnim pravilima, imenovanje glavne sestre je u direktnoj ingerenciji direktora zdravstvene ustanove i obično se radi na predlog načelnika službe.
Na rukovodećim mestima tako često završe sestre sa srednjim nivoom obrazovanja, a još je veći paradoks da su na pozicijama glavnih sestara mnogih ustanova i drugi profesionalci – fizioterapeut ili laborant. Milijana Matijević smatra da direktor kao menadžer ustanove ima pravo da bira svoje saradnike, ali se ipak mora držati nekih postulata i postavlja se pitanje kako će neko voditi, upravljati, procenjivati i unapređivati procese u oblasti zdravstvene nege ako nije obrazovan za to polje?
Pri Ministarstvu zdravlja 2002. godine formirana je radna grupa za oblast zdravstvene nege, međutim, vladajuće mišljenje je da bi boljem položaju medicinskih sestara moglo da doprinese uvođenje institucije vladine glavne sestre, koja na Novom Zelandu, na primer, postoji još od 1901. godine. Glavna prepreka za to je, smatra Milijana Matijević, nesagledavanje značaja sestrinstva u Srbiji. „Strukovna razjedinjenost sestara i nizak nivo profesionalnog obrazovanja osnovni su razlog što se naš glas ne čuje, a naši argumenti ne uvažavaju“, smatra ona. Kako kaže, značajan broj sestara više voli ulogu „lekarskog pomoćnika“ nego samostalnog profesionalca, ne vide neophodnost promena i očekuju da neko drugi treba da unapredi profesiju. Novom sistematizacijom Ministarstva zdravlja predviđeno je jedno radno mesto za sestru sa fakultetskim obrazovanjem u sektoru Organizacija zdravstvene službe i zdravstvena inspekcija. „Uz razumevanje Kancelarije SZO-a u Srbiji, sporazuma koji je potpisan sa Ministarstvom zdravlja i podrške koleginica iz Odeljenja za sestrinstvo SZO-a nadamo se da ćemo u narednom periodu uspeti da učinimo i neke krupnije korake“, kaže Matijević, „Dug put je pred nama. Mi pokušavamo da pripremimo sestrinstvo za evropske integracije, ali je za to potrebna i podrška društva“.
Simbol ranog sestrinstva u Srbiji vezuje se, očekivano, za lik Kosovke devojke. Međutim, profesija medicinske sestre datira tek od 1860. godine, kada je prva medicinska sestra Florens Najtingejl osnovala prvu školu za civilne sestre u bolnici Sent Tomas u Londonu. Prethodno je, za vreme Krimskog rata (1853–1856), zajedno sa 38 nudilja otišla na Krim i tamo organizovala bolnice i uvela značajne reforme u sanitetsku službu i negu ranjenika i bolesnika. Učenice Florens Najtingejl su posle Prvog svetskog rata, 1921. godine, pomogle osnivanje prve škole za medicinske sestre – “Škole za nudilje”, iz koje je tri godine kasnije izašla i prva generacija medicinskih sestara u Srbiji. Pre Prvog svetskog rata Srbija nije imala ni Medicinski fakultet, osnovan je tek 1920. godine. Kraljevina Jugoslavija je prvi antituberkulozni dispanzer dobila 1907, u Ljubljani. Jedna Slovenka, Angela Baškin, diplomirala je kao civilna medicinska sestra u Beču, a potom se i stručno osposobila za terensku zaštitnu sestru. Ona je 27. januara 1919, kako je zapisano, “dobila prvi dekret o naimenovanju za terensku sestru u Jugoslaviji i radila je monovalentno na zaštiti majke i deteta”, zbog čega se smatra prethodnicom patronažnih sestara nekadašnje Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata u SFRJ se osnivaju brojne srednje škole. Viša škola za medicinske sestre Jugoslovenskog crvenog krsta osnovana je 1952, a šest godina kasnije otvorena je Viša medicinska škola kao samostalna institucija. Tokom poslednjih pet godina potencijalnim, ali i već školovanim medicinskim sestrama i tehničarima pružene su mogućnosti da svoje obrazovanje steknu i unaprede u više gradova i u više ustanova. Pri Medicinskim fakultetima u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Kosovskoj Mitrovici 2003. godine su osnovane katedre za obrazovanje sestara, a 2005. je osnovana i prva privatna Viša škola za obrazovanje medicinskih sestara “Milutin Milanković”. Prošle godine su akreditovane Visoka zdravstvena škola strukovnih studija u Beogradu, Visoka medicinska škola strukovnih studija “Milutin Milanković”, kao i strukovne studije zdravstvene nege na medicinskim fakultetima u Kragujevcu i Nišu. Osim toga, pokrenuta je inicijativa za utvrđivanje studijskog programa diplomskih akademskih studija – master za sestre na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Ove godine su akreditovani studijski programi za sestre i babice u Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji, a pre tri meseca objavljen je konkurs Medicinskog fakulteta u Beogradu za master studije za medicinske sestre.
Retko koji bolesnici danas imaju privilegiju da se o njima brinu časne sestre. Prema rečima jedne od časnih sestara iz Samostana kćeri kršćanske ljubavi u Beogradu, negovateljica iz crkvenih redova je sve manje. U tom samostanu trenutno ima svega petnaest časnih sestara. Tri su starije od 90 godina. Na teren ide samo jedna patronažna sestra, a i ona je u penziji. Interesovanja za pomoć, kažu – nema. “U Beograd smo došle 1920. godine. Za 88 godina, koliko smo ovde, nije nam se pridružila nijedna devojka koja bi pomogla u nezi bolesnika”, kaže časna sestra. “A pre II svetskog rata nas je bilo 300.”
