Dobri vojnik Vojka

– Mobilisana si – rekla je Mira glasom izgorelim od cigareta pomalo stidno, kao da me proglašava krivom za nešto strašno.

Svi su stajali okolo i gledali u mene. Anči iz sekretarijata odnekud se stvorila na vratima. Znala je, kao i ostali, i zato je vladala tišina: čekali su da vide kako će Mira to da mi saopšti. Ljubici su oči već bile pune suza. Nisam imala misli, nisam imala rešenje. Nisam mogla više da se suočavam sa novim situacijama. Pa, ja nemam ni ručak a Uskrs je, kad ću da stignem do crkve, a još moram da se izmontiram.

– Nemoj mi ništa više govoriti. Moram da popijem jednu tabletu i idem da kupim kafu. Ko hoće kafu? – rastreseno sam progovorila.

Ruke su mi zadrhtale dok sam iz tašne vadila novčanik. Pokušavala sam da uhvatim malo vazduha, i dobijem u vremenu. Pribraću se malo dok Nena gore na trećem spratu bude kuvala kafu, popeću se do trećeg i spustiti do prvog sprata, onda ću da se uštinem, možda ipak samo sanjam. Treba povratiti i glas.

– Hoćeš da ti ja donesem kafu? – brižno će Ljubica.

– Ne, neka, ja ću.

Ništa pametno, osim straha koji me je obuzimao i slika nekog podzemnog kanala u kome sede novinari nisam uspela da smislim kupujući kafu. U desk je međuvremenu stigla i Goca, koja je gore na programu. Došla je da proveri kako je prošlo saopštavanje i kako se držim. Onda je Mira krenula da objašnjava:

– Vojče, pokušala sam da pozovem nekog od glavnih i da sprečim tvoj odlazak, ali nisam uspela. Taj koji se javio iz naše odbrane i zaštite čak je u jednom trenutku počeo da viče na mene, što se ja sa njim raspravljam. Pitala sam ga zašto nam uzima ljude koji aktivno rade na terenu i neka pozovu nekog sa Prvog programa.

– Ja nisam htela ništa da primim preko telefona, a onda mi je on rekao da moram da zabeležim poruku. Ej, znaš kako sam plakala kad sam čula. Znaš, hteli su i mene da mobilišu, treba im daktilograf, a jedva smo uspeli da im objasnimo da ja nisam daktilograf – dodala je Ana.

– Ne sekiraj se, imaćeš tamo društvo. Tamo su ti Bojka, Keva, Lila, tamo je Kozlica – reče neko.

– Tamo ti je i moj Dragan – dodala je Vesna koja je delovala najobaveštenije gde je to Tamo.

– Ponesi toplije stvari, neke tople čizme, kapu obavezno.

Znala sam da je tajna gde idemo, i nisam smela ni da pitam da li neko zna gde je to Tamo kada su mi rekli da ponesem toplu kapu. U tom trenutku to Tamo meni se činilo kao neki podzemni hodnik ili bunker.

– Idem da se izmontiram.

– Ma, pusti sad montažu.

Otišla sam u studio četrnaest, i unezvereno saopštila Miletu Piletu da sam mobilisana. Bilo mi je potrebno da to nekome glasno kažem. Pokušala sam da pozovem Miškića, niko se ne javlja na telefon. Brinem kako ću uopšte da mu saopštim. Kako će da reaguje, kako da ga ostavim samog? Pa šta će jesti, s kim će razgovarati, pa ja ću tamo biti u nekom bunkeru na sigurnom, a on ostaje ovde isturen bombama. Kako mami da objasnim da sam mobilisana, a zapravo i ne znam gde idem i koja mi je obaveza? U ovim razmišljanjima prekinuo me je Miletov glas:

– Vojka, pa ti ovde nemaš ništa snimljeno.

Sišla sam dole i rekla Miri da kasetofon nije ništa snimio i da idem do Drugog programa da pitam da nam pozajme snimak, jer su i oni bili na istoj konferenciji za novinare. Prisutni u desku, slušajući te moje svakodnevne radne rečenici koje izgovaram u tako blesavom trenutku, pustili su me da održavam privid „meni se ništa ne događa i nas niko ne bombarduje“. Otišla sam do Dragana Babića, glavnog urednika Drugog programa da ga zamolim za snimak. I njemu sam rekla da sam mobilisana. Pokušao je da se nasmeje:

– Nema veze, zezaćeš se tamo u hotelu.

– U kakvom hotelu, mobilisana sam! – pobunila sam se.

– Ma, dobro, zezaćete se tamo – bio je uporan Babić u pokušaju da mi nabaci barem malo optimizma.

Otišla sam od njega, još zbunjenija gde ja to idem, i gde je to Tamo. Predala sam traku Miri, i molila je da se odmah po presnimavanju vrati. Uzela sam svoj mantil i nervozno počela da se okrećem, kao da skupljam svoje stvari. U stvari, odugovlačila sam da im kažem „zbogom“ i „srećno“, znala sam da su mi suze već prevršila meru očnih duplji i samo što nisu krenule. Koleginice su okretale glavom i pravile se da ne primećuju moje pripreme za odlazak. Zapalila sam još jednu cigaretu, još jednom napomenula da traka treba da se vrati, i u sekundi bila na vratima. Svi su skočili, krenule su reči utehe, kratke i neuverljive i onima koji ih izgovaraju. Niko nije mogao da me pogleda, moj odlazak je prevršio ionako već prepunu porciju bola, neizvesnosti, tuge i straha. Izletela sam na hodnik. Ljubica je potrčala za mnom i rekla:

– Jaje, zaboravila si jaje, donela sam i za tebe. Ostalo je jedno zeleno. Da sam znala, sačuvala bih ti crveno – izgovorila je i suze su potekle.

Iz sekretarijata je dotrčala Anči sva u suzama, i krenula da me ljubi. Više nisam bila hrabra, i nisam mogla da kontrolišem sebe. Zaplakala sam, a zatim uzela zeleno jaje od redakcije i krenula hodnikom bez osvrtanja. U pola glasa rekla sam „zbogom“ našim portirima, i našla se ispred zgrade Radija. (Te ogromne zgrade koja je jedne večeri izgledala tako moćno i pompezno mojoj majci, ponosnoj što njena mala ćerka radi u njoj. Ona je te noći zaboravila sva odricanja koja je kao roditelj činila i oprostila mi što nisam nastavila da sviram klavir već se opredelila da budem novinar Radio Beograda.) Meni se zgrada Radija, u trenutku dok sam se udaljavala od nje, uopšte nije činila tako velikom i moćnom. Nisam htela da budem junak, nisam više htela da se bavim novinarstvom. Želela sam da budem domaćica u ispranoj kućnoj haljini, sa musavom decom i šerpom paprikaša na šporetu. „Pa, ja nemam ni patike“, prostrujalo mi je kroz glavu. „Nemam ni sportsku jaknu, to nije moj stil odevanja. U čemu ću boraviti Tamo?“

***

Uskrs je, a nisam otišla do crkve! Odlučila sam da odem do naše crkve, Aleksandra Nevskog, i krenula nizbrdo Cetinjskom ulicom pokušavajući da mislim o nečemu. Ništa pametno nisam mogla da izvučem iz glave što bi mi za trenutak odagnalo misli. „Crkva će mi omogućiti jednu pauzu“, zaključila sam i ušla. U crkvi nije bilo skoro nikoga, iako je bio veliki praznik. „Možda je u toku vazdušna opasnost“, pomislila sam. Uostalom, nije ni bitno. Molila sam se za sve nas, za zdravlje i život. Kada sam upalila sveću za tatinu dušu, poluglasno sam mu se obratila: „Tata, mene su mobilisali. Čuvaj me, ja sada idem.“

Zoran je popravljao auto, potpuno nezainteresovano. Laganim korakom, ili bolje rečeno lebdećim, prišla sam mu i rekla:

– Miškić, mene su mobilisali.

– Znam, javila mi se neka budala, tražila je tebe. Posvađao sam se sa njim – izgovorio je, i prosto mu je laknulo što smo to jedno drugom saopštili.

Okrenula sam mamin broj telefona i rekla joj da su me mobilisali, ma šta to značilo. Pokušala je da me uteši nekom pričom iako joj je bilo strašno. Zaplakala sam i rekla joj da ne trabunja, mobilisana sam i ništa me ne može utešiti. Saslušala je moj izliv besa preko telefona, i pokušala da sazna gde se nalazi Tamo. Objasnila sam joj da je to tajna, i da neći saznati gde je to mesto dok me ne odvedu. Najverovatnije neću smeti da joj kažem gde sam ni kad Tamo bude dobilo svoje ime. Požalila sam joj se da nemam uskršnji ručak, i da nisam sposobna da ga spremim. Usledili su majčinski saveti šta da se radi i gde da se ode na ručak, ali je ubrzo shvatila da mi nije dala potrebno rešenje. Prekinule smo vezu. Ušao je Zoran držeći neki automobilski delo u ruci, sa zabrinutim izrazom lica kao da ćemo sutra putovati u Pariz a auto nam ne radi.

– Rekao sam mu ‘jaki ste vi kad mobilišete žene’, a on meni, majku mu njegovu, ‘pa imamo slobodan krevet u ženskoj sobi’. Mamicu mu njegovu, kažem mu ja ‘kakva vam je to ratna strategija kad mobilišete po principu slobodnog kreveta?’ Kad on onako drsko ‘druže, vi mnogo pričate’. Ja onda njemu ‘a šta da je ona u drugom stanju’, na šta će on ‘pa nije’. Mislim se ja ‘nije, kada se nisam setio da ti kažem da jeste, pa ti posle proveravaj’.

– Gladna sam, idemo kod tvoje Slavice da jedemo – predložila sam.

– Ma, sedi kući. Gde sada da idemo? Ona će tek da se potrese, neću ništa ni da joj javljam. Ionako je sva na iglama, jer su Duleta tražili da ga mobilišu za Kosovo odmah po zatvaranju B92 – uzvratio je Zoran. I odluka je pala, stavićemo pile i krompir u kesu za pečenje, pa u rernu. Bez postavljenog stola, i uskršnjeg kolača.

Kada krenu neke loše stvari da nam se dešavaju, automatski ih brišemo iz glave, i kasnije prilikom rekonstukcije događaja ustanovimo da nam fale neke slike i delovi. Tog popodneva, večeri i noći 11. aprila 1999. godine uporno sam potiskivala stvarnost, i danas je malo čega od tog dana ostalo u moj glavi, ukoliko izuzmem strah i ljubav koju sam više nego uobičajeno primala i pružala. Padale su bombe i te noći. Još samo te noći iz svoje fotelje slušam avione i pratim vesti. Sutra sam Tamo. Zoran i ja smo se dogovorili za neke osnovne lozinke, pretpostavljajući da neću smeti ništa da kažem preko telefona. Kada me on bude pitao kako sam, ukoliko je sve u redu odgovoriću sa ‘kako je Malkom’ (tako se zove naš pas), a ukoliko je strašno pitaću ga ‘kako je Čupko’ (ime koje su naše starije komšinice nadenule našem kučetu). Nama će to značiti čupavo i zajebano. Sve je bilo spakovano, malo mojih, malo Zoranovih stvari. Pošto nisam imala sportsku garderobu, Zoran mi je obećao da će mi kupiti i poslati patike naknadno. Za sada u partizane moram u „salamander“ cipela.

***

Tačno u 10 časova bili smo u Takovskoj 10. Ušla sam u sobu gde je sedeo neko kome je trebalo da se javim. Delovao mi je kao neki dobroćudni ćata. Čudno, nisam imala potrebu da se izvičem na njega, ili da budem barem malo arogantna. Saopštila sam kratko svoje ime. Primio me je sa osmehom, kao da je ćata u nekoj srednje uspešnoj firmi koja trenutno deli poklone za 8. mart, pa samo da me pronađe na spisku. Našao me je.

– Vi idete u MOB 2, znate gde se ona nalazi – obratio mi se dobroćudni ćata.

– Ne znam ništa, samo su mi rekli da se javim u sobu broj 2 – odgovorila sam.

– Imate li vojnu knjižicu sa ratnim rasporedom?

– Nemam.

– Dobro, dobićete je. Komandant vam je Mirko, tamo je puno vaših kolega, videćete da nije loše. Smešteni ste na Kosmaju.

Bože, kako mi je ovaj sve ovo saopštio. Kao da sam đak koji je promenio školu, a kome sekretar nove škole objašnjava kakav je razred u kome će nastaviti školovanje.

– Dobro, a kada krećem? – upitala sam.

– Sedite u hodnik, doći će doček koji će vas tamo odvesti.

– Dobro, biću u foajeu sa mužem.

– Molim vas, znam da ćete sada reći mužu gde idete, ali ne širite dalje.

Idem na Kosmaj, komandant mi se zove Mirko, mislim da je to onaj što na televiziji prati automobilizam. U meni je još tinjala nada da će se nešto promeniti, i da će se ova velika greška (što je, bez sumnje, moj dolazak ovde) nekako ispraviti.

Zoran i ja smo skrušeno sedeli na foteljama ispred portirnice televizije kada sam dobila napad. Htela sam svima iz Dvestadvojke da javim da sam na putu do televizije, prolazeći pored Radija, videla svog glavnog urednika kako izlazi iz svog automobila i prolazi pored mene bez pozdrava. Kao da je normalno da u se u vreme bombardovanja njegov radnik šeta sa putnom torbom, kao da nije on taj koji je rekao da bih baš ja mogla da popunim taj prazan krevet u ženskoj sobi. Prošla sam tog jutra i pored haustora gde je prethodnog dana ubijen Ćuruvija. O tome nisam mogla, a i nisam htela da mislim. Uspela sam da pronađem neke kolege iz redakcije i kao tužibaba ispovedila priču o tome kako glavni urednik prati novinare u rat. U tom trenutku, to mi je bilo veoma bitno. I kasnije, kad budem Tamo na mojoj klupi razmišljala šta li rade ovi u Beogradu i da li se i oni svake noći izmeštaju, biće mi takođe veoma bitno.

U fotelji pored mene sedela je na pola guzice i sa sluđenim izrazom lica jedna devojka mojih godina. I ona je imala putnu torbu. Bila je šminkerka, i čekala da krene na Zlatibor u mobilnu jedinicu broj 1. Tada sam naučila da je reč MOB zapravo skraćenica od mobilna jedinica, a broj 2 označava redosled. Primetila sam i jednog muškarca sa putnom torbom, učinilo mi se da mi je poznat sa Radija.

Zoran je neprestano pokušavao da me smiri, govorio mi da ću se verovatno brzo vratiti kući, da se pazim, da se utopljavam, da jedem redovno. Da mnogo ne politiziram, jer špijuna ima na sve strane. Da ne pokazujem mnogo da znam posao, jer će me cimati za sve. Tim povodom ispričao je jednu anegdotu iz vojske, koju sam naravno čula ranije, sa porukom da svako ko pokaže da ume na kraju najebe. Bio je nervozan, takvog ga nisam videla od smrti mog oca. Savetovao mi je da ‘ladno odmah tražim odsustvo, s obzirom na to da mi je rođendan za pet dana. I opet se iznervirao na sebe što nije onom rekao da sam trudna, možda bi me to spasilo.

– Vojka Pajkić! – uzviknuo je neko. Neko visok, meni strašno visok u maslinastom prsluku.

Skočila sam ne znajući šta treba da kažem. „Ovde“, „prisutna!, „ja sam“? Zoran je skočio kao da njega neko proziva za streljanje. Nisam znala koliko me ovaj čovek voli i brine do tog časa.

– Idemo. Ko je Miki? – upitalo je lice u maslinastom prsluku.

– Ja sam – oglasio se muškarac sa putnom torbom, za koga smo sumnjali da čeka isto što i mi.

– Kombi je ispred, ulazite, moramo da požurimo prvo do Košutnjaka, da vi, Vojka, dobijete knjižicu – izgovorilo je lice, gledajući u Zorana sumnjičavo.

Pošli smo za njim do kombija. Zoran je samo vikao, ali stvarno vikao: „Pazi se, šta da ti kažem! Pazi se!“ Uspeo je to da izgovori tri puta zaredom, i naš rastanak je bio gotov.

***

– Znači, vas dvoje ste novi – obratio nam se vozač kombija. – Samo da znate, najebali ste ga.

– Munjo, da li si i ti tamo, ili nas samo voziš? – upitao je kolega.

– Ma šta lupaš, sine. Ja sam ti tamo od početka. Mene su odmah mobilisali – vrlo značajno odgovori vozač, ili bolje da kažem reli vozač. Ovako me je samo još vozio jedan italijanski taksista u Udinama, kada sam sa roditeljima išla kod naših prijatlelja Maria Rose i Dina.

Do Košutnjaka smo ćutali. Možda bih se i usudila nešto da upitam, ali nisam smela od onog napred u maslinastom prsluku, koji mi je delovao strašnije od NATO bombe. Procedura na Košutnjaku je kratko trajala. Dala sam im svoju najružniju sliku, želela sam da mi baš ona bude u jednom takvom dokumentu. Došao je visoki čovek, i krenuli smo ka kombiju. Kolega i ja smo morali sada da se zbijemo, jer je unutra bilo nekoliko velikih limeniki sa hranom, hleb u gajbicama i glavice kupusa. Stali smo na Autokomandi da oni preuzmu nešto. Kombi je bio parkiran tik uz piljarnicu iz koje je virilo voće i povrće, kartoni sokova i prelepe žute banane. Htela sam te banane. I jele su mi se, i ne. Ukoliko ih kupim, razmišljala sam ubrzano, produžiću malo osećaj da živim normalno i da se ‘meni ništa ne dešava’. Mada stvarno nisam neki zaljubljenik u banane. Ali sada ih stvarno moram kupiti. Samo, kako da pitam da izađem i kupim ovo žuto voće. Smogla sam nekako snage i uputila pitanje visokom čoveku.

Danas se više ne sećam da li je išta rekao, znam samo da preciznog odgovora nije bilo, već nekog prećutnog odobrenja. Utrčala sam u prodavnicu i poručila kilogram banana, kao da sutra mogu kupiti još ukoliko poželim. Plaćanje je potrajalo – preturila sam novčanik i preturila celu torbu, ali novac nisam videla od straha, neizvesnosti, omamljenosti, umora zbog neprospavane noći. Htela sam da vratim banane. Počela sam ponovo da tražim novac, i u trenutku pomislila da je sve ovo ružan san koji predugo traje, da ću se probuditi i shvatiti da ne postoji ni Tamo, ni bombe. Napokon, evo ga novčanik. Plaćam i izlazim, kombi kreće. Nema buđenja, već beli kombi i put ka planini Kosmaj. Nikad nisam bila na toj planini, mada sam čula za Kosmajski partizanski odred. Nisam ni slutila da ću jednog prelepog, sunčanog aprilskog dana umesto u šetnju, i ja krenuti i partizane.

Na jednom delu puta naslućivala se vojska.

– Vi ćutite, nemate propusnicu – odbrusi Munja. Nas poznaju.

Tek tada sam primetila da on i onaj visoki imaju neki zeleni plastikaner oko vrata. Ne znam kada su ga izvadili i okačili. Vojnici, rampa, nekoliko kamiona i kampanjola, uveli su me u jedan drugi svet.

Dolazak kombija ispred kosmajskog hotela njegovim stanovnicima je pričinio veliku radost. Svi su nekako skočili i krenuli da iznose te kante, hleb, kupus, i neke kese koje do tada nisam primećivala. Uzela sam svoje stvari; isto je učinio i kolega. Krenuli smo unutra, u hotel. „Znači, nije neki podzemni bunker“ motalo mi se po glavi. „Sačekaj, možda je sve ovo samo kamuflaža.“ Visoki je komandovao da sačekamo ispred hotelskog pulta, dok on javi štabu da nas je dovezao. Tada smo se kolega i ja napokon upoznali. Izgovorismo svoja imena i prezimena, i opsovasmo, koliko za početak. Evo opet onog visokog, sprovodi nas do štaba. Štab je zapravo jedna sobica u prizemlju hotela „Red Star“, gde smo upravo pristigli i u kome ćemo provesti dobar deo rata. Kladim se da je ta sobica pre našeg dolaska bila namenjena šefu personala. Izvršismo naredbu upoznavanja.

– Vaš dolazak ovde je stroga tajna. Mi smo ovde poslati od države da obavljamo svoju dužnost kada je potrebno. Proces rada je za sada vrlo jednostavan: pratićete vesti sa radija i televizije i snimati ih, a istovremeno ćete pratiti i vesti sa Tanjuga. Ovde vlada vojnička disciplina. Imate pravo da se javite vašima kući jednom dnevno u trajanju od dva minuta. Đorđević će vas rasporediti gde spavate – vojničkim glasom i držanjem obratio nam se Mirko koji prati automobilizam na televiziji.

Ko li je sad pa taj Đorđević? Nije mi trebalo dugo da shvatim da je to onaj visoki, koji je zapravo imao zaduženje da našu novoformiranu ratnu zajednicu snabdeva hranom, a kasnije i cigaretama. Našli smo se ponovo na hodniku ispred pulta. Kolega Miki je otišao da pogleda koga ima od poznatih dok nam Đorđević ne reši problem spavanja. Ostala sam tu da stojim i razmišljam, odnosno da ćutim koji trenutak sama sa sobom. Htela sam da vidim ko je tu od mojih iz Dvestadvojke, i da se upoznam da novim ratnim smešajem.

– Vojka, ti spavaš u sobi 33 sa Dudom montažerkom. Potraži ključ na pultu, i idi da se smestiš – rekao je tada visoki Đorđević.

Ključ nije bio na pultu, i nije me bilo briga. Nisam znala šta bih sa sobom posle onakvih reči koje sam čula u štabu, i ko je uostalom ta Duda? Vidi onog tehničara sa repićem, kako se beše zove? Deki se najednom pojavio i odveo me do sobe gde su bili smešteni moji sa radija. Objasnio mi je da moramo polako da kucamo, jer se društvo u sobi šest dopinguje da preživi sinoćno izmeštanje. I ostale stvari. Kuc, kuc…

Čujem neko komešanje, onda sledi jedno usporeno „slobodno“. Ulazim u sobu gde za jednim stočićem i dva spojena kreveta zatičem Bojku iz informativne, Lilu, koja je odavno već na Prvom programu, Kevu, i onu plavu spikerku sa Prvog. Koliko su one zapanjene mojim ulaskom u prostoriju toliko sam i ja iznenađena njihovim pogledima i ogorčenjem kojim me zapljuskuju. Lila mi prva prilazi, grli me i pita:

– Zašto su tebe poslali ovde?

– Ne znam, rekli su mi da ima jedan slobodan krevet u ženskoj sobi, i da moram da dođem – zbunjeno odgovaram.

– Verovatno su te poslali na moje mesto, jer ja odlazim kući. Zar nisu mogli da pošalju nekog muškarca, pizda im materina? – ogorčeno će Lila.

– Sestro slatka, najebala si ga. Mi se ovde krijemo u bazenu – saopšti mi kroz poljubac Bojka.

– Kakvom bazenu? – pitam s nevericom.

– Sedi dete, hoćeš nešto da popiješ, imamo dobrog „Mukodina“ – reče Lila. Videvši moj upitan pogled, Keva se uključila u diskusiju:

– Tako se ovde zove alkohol koji švercujemo. Bojkin Mića se toga dosetio, pošto ovde ništa te vrste ne može da prođe. A o disciplini koja ne znam čemu služi tek ćeš naučiti. Mića je, znaš, u paketu koji je poslao Bobi stavio i jednu flašu „Mukodina“. Ona se pitala da li je lud. Jeste da je bolešljiva, ali šta će joj sirup. Dok nije otvorila i shvatila da je unutra viski – završava ona priču kroz smeh.

– Odmah da ti kažemo, najebala si ga. Ali, ukoliko ti se plače, slobodno plači, to je ovde normalno. Eto, ja sam sinoć rekla „odoh malo do terase da se isplačem“ – objašnjavala je Lila.

– Ko je Duda montažerka? – zapitah napokon.

Počeli su u glas da hvale Dudu, zatim smo opet psovali onog ko mi je smestio da dođem ovde, Keva mi je onda pokazivala nogu koju je „ovde skenjala“ i zbog koje ide kući, a pošto se bližilo vreme ručku rastadosmo se sa namerom da se uskoro vidimo u restoranu.

Pokucala sam bogobojažljivo na vrata sobe broj 33. Niko mi nije odgovorio. Vrata su bila otključana, i ušla sam u sobu. Na krevetu ispod prozora ležao je neko. Polako, na prstima, spustila sam svoje dve putne torbe. Osoba, za koju su mi rekli da je Duda montažerka polako je otvorila oči.

– Ja sam vaša nova cimerka. Nastavite da spavate – tiho sam rekla.

(Nastaviće se)